Садржај
Народна радикална странка
Народна радикална странка, прва политичка странка основана у Краљевини Србији. Настала је 20. јануара 1881. објављивањем њеног програма у листу „Самоуправа”. Програм је потписало 38 посланика у скупштини, а још 38 га је одобрило.
Оснивање
Почетак стварања Народне радикалне странке везан је круг српске омладине окупљене око Светозара Марковића и Николе Пашића. Прваци ове групе 1871. стварају политички програм у коме, између осталог, захтевају:
- промену устава,
- слободу штампе, удруживања, јавног окупљања и политичке акције,
- независност судства,
- реформу школства, и
- локалну самоуправу
Због одбране локалних избора у Крагујевцу организују демонстрације познате под називом „Црвено барјаче”. Народна радикална странка, у првом Програму поставља циљ: „Унутра народно благостање и слобода, споља ослобођење и уједињење осталих делова Српства”.
Истиче се, даље, захтев за уставном реформом: за народни суверенитет кроз владавину парламента и опште право гласа, за децентрализацију власти, независно судство и праведно опорезивање. Тражи се и бесплатно и опште основно школовање, а да стајаћу војску замени народна. Радикали захтевају потпуну слободу штампе, слободу удруживања и јавног иступања, као и јемство за личну и имовинску сигурност.
Прва Главна скупштина Народне радикалне странке била је јула 1882. године у Крагујевцу. На њој је усвојен радикалски Програм, а за председника Главног одбора изабран је Никола Пашић. Њени оснивачи и потоњи прваци били су Аца Станојевић, Пера Велимировић, Јован Ђаја, Андра Николић, Стојан М. Протић, Димитрије Катић, поп Милан Ђурић, генерал Сава Грујић и други. Један од првих идеолога и организатора радикала био је новинар Пера Тодоровић, који је програм странке саобразио према програму француских радикала Леона Гамбете.
Радикали су имали утицајну штампу, а њихови листови, „Самоуправа” и „Одјек”, били су често забрањивани. Слободан Јовановић у Влади Милана Обреновића истакао је да је радикалска штампа била агресивна у критици аутократског режима краља Милана.
Народна радикална странка након 1881. нагло повећава број својих чланова, а на изборима остварује убедљиве победе, упркос репресији тадашње власти. Била је то прва политичка странка у Србији која је мобилизовала сељачке масе и локалну интелигенцију у унутрашњости Србије, привукавши их обећањима о локалној самоуправи, сузбијању бирократске самовоље, слободи збора и договора, смањењу пореза и других државних намета.
Септембра 1883. избила је Тимочка буна, узрокована наређењем краља Милана Обреновића да војска сељацима одузме приватно оружје. Краљ Милан оптужио је радикале да су чланком Разоружање народне војске у листу Самоуправа подстакли сељаке да одбију предају оружја.
Буна је у крви угушена након десет дана. На Краљевици, близу Зајечара, стрељан је двадесет и један побуњеник. Цео Главни одбор Народне радикалне странке је ухапшен, осим Николе Пашића и неколицине других радикала, који су пребегли у Бугарску. Неколико првака Народне радикалне странке, заједно са одсутним Пашићем осуђени су на смрт. После извесног времена краљ Милан амнестира неке од осуђених радикала, који након великих унутрашњих спорова постижу договор са краљем и долазе на власт 1887.
Упркос притисцима и расулу насталом након Тимочке буне, Народна радикална странка успева да консолидује своје редове и да оствари доношење Устава из 1888. године. „Радикалски устав” у највећем делу испунио је захтеве које је у Програму поставила Народна радикална странка. Њиме је, иако уз извесна ограничења, уведена парламентарна владавина, загарантована су права и слободе грађана и уведена локална самоуправа.
Из Народне радикалне странке издваја се, после стварања фракције 1901, млађе крило радикала. Они 1905. после неуспелог помирења са старијим радикалима Николе Пашића, образују своју странку под именом Самостална радикална странка чији су председници били Љубомир Стојановић и Љубомир Давидовић, а из које ће после Првог светског рата настати Демократска странка.
Странка за време светских ратова
Након Мајског преврата 1903. године Народна скупштина враћа на снагу Устав из 1888. године са изменама — укида се Сенат и уводи једнодомно народно представништво. Србија је у свом 'Златном добу' (1903—1914) постала парламентарна и уставна монархија. Радикали Николе Пашића образовали су више влада које су, упркос великим изазовима у спољној политици (завереничко питање, царински рат с Аустроугарском, анексија Босне и Херцеговине), започели опсежне демократске реформе које су и довеле до великих победа у балканским ратовима (1912—1913).
Радикалска влада са Николом Пашићем на челу водила је Србију и у веома тешким околностима током Првог светског рата.
У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца Народна радикална странка наставља владавину у коалицијама са другим странкама. Након Пашићеве смрти 1926. године, за председника Главног одбора Народне радикалне странке изабран је Аца Станојевић.
Након увођења шестојануарског режима краља Александра 1929. године, НРС је била забрањена, као и све остале партије у земљи. Део радикала учествује у владама под новим Уставом из 1931, док Главни одбор окупљен око Аце Станојевића захтева укидање краљевске диктатуре и враћање парламентаризма и локалне самоуправе.
Августа 1935. године Народна радикална странка, Југословенска муслиманска организација и Словенска људска странка уједињују се у Југословенску радикалну заједницу, са Миланом Стојадиновићем на челу. Главни одбор НРС убрзо се разилази са Стојадиновићем, тадашњим председником владе, и прелази у опозицију.
Током Другог светског рата радикали су били подељени у више фракција — уз покрет Драже Михаиловића, уз владу Милана Недића, као и уз владу у емиграцији. Након Другог светског рата дошло је до ликвидације свих странака које су комунисти оптужили за сарадњу са окупаторима, осим Комунистичке партије Југославије и Демократске странке Милана Грола, па тиме и до укидања Радикалне странке.
У Паризу је 1952. основан Радни одбор НРС у егзилу, који је проширен одборима за САД, Аргентину, Француску и балканске земље. Основана су и повереништва за Велику Британију, Немачку, Шпанију, северну Африку и акциони одбор за Аустралију. У Паризу С. Тривунац покреће лист „Радикал”. Радикали у емиграцији деловали су и кроз разне политичке и културне организације, али нису имали већи утицај у Србији.
Увођење вишепартијског система 1990.
Народна радикална странка наставља рад у земљи након увођења вишепартијског система 1990. године. За председника НРС 1990. изабран је адвокат Вељко Губерина, али странка не успева да се стабилизује. Једна фракција Народне радикалне странке, предвођена Томиславом Николићем, ушла је у Српску радикалну странку Војислава Шешеља.
Након одласка великог дела чланова предвођених Томиславом Николићем, странка је знатно ослабила свој рејтинг и на изборима није прешла цензус. Вељко Губерина услед изборног пораза подноси оставку на место председника и повлачи се из политике, странка га је потом изабрала за почасног председника. Данас НРС-а предводи Лазаревчанин Милан Јовановић, а странка једино у Неготину има своје одборнике. Године 2010. након доношења новог закона о политичким странкама у Републици Србији, бива брисана из регистра политичких странака. Данас НРС делује под именом Народни радикални сабор, као политичка организација.
Сродни чланци
Извори и литература
- Милан Ст. Протић, Радикали у Србији. Идеје и покрет 1881—1903, Балканолошки институт САНУ, 1990.
- Васа Казимировић, Никола Пашић и његово доба 1845—1926, књ. I—II, Нова Европа, Београд 1990.
- Ђорђе Ш. Станковић, Никола Пашић и Хрвати, БИГЗ, Београд, 1995.
- Милош Трифуновић, Историја Радикалне странке, СРС, Београд, 1997.
- Бранко Петрановић, Историја Југославије, књига I - Краљевина Југославија, Нолит, Београд, 1988.
Narodna radikalna stranka