Корисничке алатке

Алатке сајта


милан_грол

Милан Грол

Милан
Грол
милан_грол.jpg Милан Грол (1942)

Рођење:
12. септембар 1876.
Београд,
Кнежевина Србија

Смрт:
3. децембар 1952.
Београд, Југославија

Познат као:
управник
Народног позоришта

Милан Грол (Београд, 31. август/12. септембар 1876 — Београд, 3. децембар 1952), српски драматург, управник Народног позоришта у Београду, књижевни и позоришни критичар, преводилац и политичар.

Биографија

Рођен је 31. августа 1876. године у Београду, где је учио од основне школе до универзитета. Био је школски друг са Јованом Скерлићем.1) Похађао је Прву мушку гимназију и дипломирао је 1899. године на Филолошко-литерарном одсеку2) у Великој школи у Београду. Студирао је две године књижевност. Још током студија је био активни члан и потпредседник „Обилића”, као и председник „Даничића”. Као председник „Даничића” држао је 1897. предавање о „Народној мисли”, покрету Масарикових ђака, Светозара Прибићевића, Стјепана Радића, Бањанина и других, као и о идејама на којима је настала Хрватско-српска коалиција.3) Као студент је приступио радикалној левици — Самосталним радикалима, који су се разишли од радикала због подршке Уставу из 1901.4) Од прве године студија, упоредо са политичким радом, бавио се и новинарством.5)

После завршених студија, године 1899. постављен је за помоћника драматурга у Народном позоришту и за суплента гимназије,6) а затим је отишао на две године специјализације позоришта у иностранству, највише у Паризу7) (1900—1902).8) Професорски испит је положио у Београду.9)

Одлуком министра провете Љубомира Ковачевића 24. јуна/7. јула 1902. именован је за пословођу и члана комисије за израду Позоришног закона, уз већ еминентне стручњаке за позориште, као што су Никола Петровић, Јован Докић, Бранислав Нушић, Милован Глишић, Риста Одавић, Драгомир Јанковић и други. Још током студија у Паризу, Грол је прикупљао документа о правном статусу француских позоришта и њиховој унутрашњој организацији, а после 1902. посветио се проучавању искустава из области позоришног законодавства у иностранству.10)

У периоду 1903—1906. радио је као драматург.11) На препоруку тадашњег управника Народног позоришта Драгомира Јанковића, августа 1905. путовао је на прославу десетогодишњице народног позоришта у Бисану (франц. Bussang), родном месту француског драматичара Мориса Потешера. Позориште је било карактеристично по томе, што су се у њему сваког августа спремале по две нове представе, од којих је једна била Потешерова, специјално спремана за извођење локалних аматера, у посебно изграђеној згради за две хиљаде гледалаца, који су седели на клупама забијеним у земљу. Позориште је имало покретну кулису, у чијој је позадини стајао планински пејзаж. Било је претеча каснијих сличних народних позоришта у другим деловима Француске и Европе. При повратку са прославе, задржао се у Минхену и Бечу, где је проучавао позоришну организацију и законску регулативу у Немачкој и Аустрији.12)

Милан Грол

Затим је 1906—1909. радио као професор13) француског језика у Првој гимназији,14) а онда је 17/30. јуна 1909. изабран за управника Народног позоришта. Пошто је током боравка у Паризу често водио белешке о виђеним представама и уносио опаске о недостацима београдског глумачког асамбла, када се нашао на месту управника, једна од његових првих иницијатива је била отварање Глумачке школе при Народном позоришту 21. новембра/4. децембар 1909. Предавања у школи су подељена на четири четворомесечна курса у трајању од две године, а школа је на почетку имала 24 полазника. Залагао се за слање глумаца на даље усавршавање у иностранству, као награда за успех према резултатима испита, а по оцени комисије.15)

Наставио је да развија и продубљује сарадњу позоришта са другим јужнословенским позоришним кућама, коју је започео још Бранислав Нушић, организовањем чешћих међусобних посета и разменама појединаца и ансамбала, посебно са онима у Загребу, Осијеку, Новом Саду и Цетињу.16) Уз Нушићеву помоћ је организовао тродневну посету 25—27. октобра/7—9. октобра 1909. позоришту у Скопљу, које се тада налазило под турском управом, где је изведено шест представа.17) Затим је 5/18. новембра 1909. организована прослава четрдесетогодишњице Народног позоришта, на коју су позвани представници позоришта са којима се желела чвршћа сарадња, па су прослави присуствовали представници из Загреба, Софије, Новог Сада.18) Сарадња са Загребом и Новим Садом посебно је била успешна 1910. и 1911. Остало је запажено петнаестодневно гостовање Загребачке опере на крају сезоне 1911. На пролеће 1912. године Грол је гостовао у Загребу.19) Водио је бригу и о гостовању других европских позоришних ансабала на београдској сцени.20) Сарадња са другим позориштима била је прекинута током Првог и Другог балканског, а касније и за време Првог светског рата.21)

На Гролов предлог поново је јуна 1909. формирана комисија за израду Пројекта закона о Народном позоришту. Предлог закона је израдио још исте године, али је касније извршио измене.22) На крају сезоне 31. марта 1910, због несугласица са министром просвете, дао је оставку на дужност управника и на његово место је постављен Милорад Гавриловић.23)

Од новембра 1910. тражио је десетомесечно одсуство да би поново путовао у иностранство, Минхен и Париз, ради проучавања књижевности, језика и позоришта.24) Дана 1/14. јануара 1911. поново је враћен на место управника позоришта и на тој дужности је остао све до 1924, изузев прекида за време Првог светског рата.25)

Већ јануара 1911. предао је измењен нацрт Закона о Народном позоришту, који је усвојен у Народној скупштини 27. маја/9. јуна 1911. Затим је 15/28. јуна 1911. донета и Уредба о Народном позоришту, у 152 параграфа.26) По том закону, за време његове управе су преуређене позоришна администрација и режија.27) Гроловим законом, као и у већини европских позоришта је утврђено да на место драматурга долази секретар, као главни помагач управника у административним односима и референт за све уметничке послове, док се о уметничком раду на сцени бринуо редитељ. Такође је измењен и однос глумаца према управи, тако да је плата глумца зависила од глумачких уметничких способности и резултата рада на сцени. Законом се и студиозније разматрао статус путујућих позоришта. Пред Први светски рат, на пролеће 1914. године Грол је размишљао подизању Народних домова у средишњим местима, средствима државе, округа и општина, али се ова идеја није реализовала ни у периду између два светска рата.28) За време његове управе обновљена је и проширена зграда позоришта.29) Позориште је изводило представе до краја јуна 1914.30) Током рата, истао као ни остале културне установе у Србији, Народно позориште није радило.31)

Први светски рат

За време Првог светског рата се налазио у емиграцији.32) Заједно са Божом Марковићем, у периоду 1916—1918. налазио се на челу Пресбироа у Женеви,33) а у истој функцији је учествовао и на Конференцији мира у Паризу.34) За време рата је написао неколико пропагандистичких дела, која су издата под псеудонимима. Анонимно је прево неколико позоришних комада, а за Српску књижевну задругу неколико приповедака.35) Заједно са Јованом Цвијићем и другима је основао Југословенску демократску лигу 1919.36)

Период између два рата

По повратку у Београд 5. августа 1919. поново је преузео функцију управника Народног позоришта, од Милутина Чекића, који га је замењивао од 3/16. децембра 1918. У послератном периоду је радио је на обнављању позоришта, које је за време рата материјално знатно страдало.37) Позориште је најпре наставило рад у сали хотела „Касина”, после тога је прешла у реновинару зграду „Менажа”, док је зграда Народног позоришта код кнежевог споменика обновљена почетком 1922. Од тада је започео интензивнији рад позоришта, а у реновираној згради је те године прослављена и педесетогодишњица Народног позоришта.38)

Међу приритетним задацима је било и обнављање стручног кадра. На иницијативу Бранислава Нушића, у то време начелника Уметничког одељења Министарства просвете и Милана Грола, 1. новембра 1921. основана Глумачко-балетска школа, као посебан одсек Музичке школе и претеча будућег Конзерваторијума.39)

После Првог светског рата Грол је у позориште увео оперу40) и балет, чему је знатно допринео и прилив руских емиграната.41) Организовао је Први конгрес словенских позоришта у Београду 17. јануара 1923.42) У позоришту је остао све до 1924.43)

Од августа 1924. радио је као подсекретар у Министарству спољних послова у кабинету Љубомира Давидовића, али је по паду кабинета стављен на расположење. Те године започела је и његова дипломатска каријера. Добио је место амбасадора Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Турској.44)

Затим је 8. фебруара 1925. изабран за народног посланика45) на листи Демократске странке.46) и поново је биран 1927.47) Био је посланик све до Видовданског устава. Последње године до 6. јануара 1929. обављао је функцију министра просвете,48) а после тога је прешао у опозицију.49) После тога је са Божом Марковићем изабран у Главни одбор Демократске странке. Међутим, као критичар Видовданског устава и с обзиром на начин како је изабран, није се прихватио те дужности.50) По престанку министарског мандата радио је на оснивању Коларчевог народног универзитета и током шест година, до почетка Другог светског рата се налазио на његовом челу,51) а неколико година је био и председник Пен-клуба.52)

Остао је веран сарадник Љубомира Давидовића. Током своје болести Давидовић га је одредио за руководиоца послова, а одмах после његове сахране, у кући покојника га је Главни одбор Демократске странке 21. фебруара 1940. изабрао за свог председника.53)

Други светски рат

После Двадесетседмомартовског пуча 1941. постао је министар социјалне политике.54) За време Другог светског рата странка је била дезорганизована. Милан Грол је емигрирао и био члан три југословенске избегличке владе (Симовићеве, Јовановићеве и Трифуновићеве), до августа 1943, о чему је писао у свом Лондонском дневнику (издатом тек 1990).55) У Лондону се и даље залагао за интегритет Југославије и оштро иступао против изјава појединих министара о томе како држава не постоји.56)

Послератни период

У Југославији је 7. марта 1945. године формирана влада, у којој је он био потпредседник, док је Тито био председник владе.57) Влада је радила под Титовим рукводством, а утицај некомунистичких политичара у то време није био велики. По формирању владе, наредних неколико месеци Комунистичка партија Југославије је учвршћавала власт у земљи и вршиле су се припремале за рад Уставотворне скупштине. Милан Грол и Јурај Шутеј, министар сопљних послова су били једини независни политичари. Мада је Грол као председник Демократске странке, био у влади, његова странка није имала слободу рада. На Трећем заседању АВНОЈ-а од 7—10. августа 1945. године у Београду, назив АВНОЈ је промењен у назив Привремена народна скупштина.58) Скупштина је донела Закон о бирачким списковима, за кога је Грол сматрао да представља ужи политички закон, који ограничава грађанска права и да је претходно неопходно доношење ширих закона, који та права обезбеђују.59) Очекивао да ће Потсдамска конференција извршити притисак на Југославију, у смислу поделе власти између грађанске опозиције и КПЈ, али како до тога није дошло, дао је оставку на положај потпредседника владе, 18. августа 1945. у којој је изнео сва кршења људских права у земљи.60)

У привременој скупштини се налазило 13 посланика Демократске странке, који су критиковали и владине предлоге закона о народним посланицима, судовима, уставотворној скуптини, штампи, удружењима и странкама, јавним зборовима и покушавали да разоткривају тоталитарни поредак који је у то време стваран у земљи, а у неким случајевима су подносили и своје предлоге закона.61) Приликом расписивања избора за Уставотворну скупштину позвао је све опозиционе снаге да не учествују на изборима.62)

Милан Грол је покренуо и био главни уредник гласила Демократске странке, недељника „Демократија”, које је излазило непуних месец и по дана. Први број је изашао 27. септембра, а седми број 8. новембра 1945, после чега је лист престао да излази. Као разлог је наведено одбијање чланова синдиката да штампају његов лист.63) После тога се повукао из јавног живота.64)

У својој последњој објављеној књизи Из позоришта предратне Србије (1952) направио је историјски преглед прва три професионална позоришта српске и хрватске позориштне глуме: у Новом Саду, Београду и Загребу.65)

Сахрањен је у породичној гробници Милана Ракића, на Новом гробљу у Београду.

Породица и пријатељи

Међу његовим пријатељима су били: Јован Скерлић, Љубомир Стојановић, Милован Миловановић, Стојан Протић, Слободан Јовановић, Драгољуб Јовановић, Јаша Продановић, Бранислав Нушић, Јован Дучић, Милан Ракић и многи други други.66)

Био је ожењен Љубицом, млађом сетром Милана Ракића, која је умрла у марту 1929. Њихов син Војислав Грол (1911—1987) је био одличан правник и правни писац.67)

Гролова демократија

За њега, основно начело демократије је еволуција, поступни облик друштвеног развоја. За разлику од тоталитарних друштава, у којима је унапред одређен концепт развоја, у демократији се свакодневно поставља равнотежа нових услова живота који је у еволуцији, а поредак је резултат никад завршене борбе у јавном мишљењу, које тражи решења. Поступне промене у еволуцији, имају и своје недостатке, али чак и када се убрзају, њихове последице су далеко мање погубне од последица револуционарних преображаја. Такође, ни све револуције не сматра истим. Тако сматра да револуције које нису подлегле утопији коначних тоталитарних система и чији је утицај на каснији развој друштва, демократије и људских права благотворан, што се може сматрати скоком у успореној еволуцији, каква је на пример била Француска револуција, за разлику од Октобарске револуције у Русији.68)

Парламент је по њему централно представничко тело и најпоузданија гаранција општих интереса, али како парламент нема воље ни способности да изрази локалне потребе, залагао се за федерално уређење државе, у чему је био један је од првих српских политичара. Такође се злагао за децентрализацију власти, са одговарајућим обликом регионалне самоуправе, у виду подфедералних јединица. Сматрао је да се на тај начин шири подручје учешћа грађана у јавном животу, али и доприноси очивању државне целовитости.69) Његов начин схватања демократије, осим тога је укључивало и велики интерес за питање социјалне правде, односно демократски социјализам, што је сматрао посебно битним у неразвијеном и претежно сељачком друштву, исто као што се залагао за стављање моралних начела изнад страначких.70)

Дела

Бавио се уређивањем „Дневног листа” (1906—1911), затим „Одјека” (1913—1915. и 1924), „Демократије” (1945), а сарађивао је и са другим политичким и књижевним листовима „Занатлијски гласник”, „Недељни гласник”, „Звезда”, „Нова Исрка”, „Мисо”, „Нова Европа”. Био је стални сарадник „Српског књижевног гласника”,71) од 1902, а касније и његов власник.72) Његови политички списи су објављени у неколико књига, исто као и списи многих других предратних политичара-емиграната, тек више деценија после његове смрти.73)

  • „Позоришне критике“ (1931)
  • „Из предратне Србије“ (1939)
  • „Из позоришта предратне Србије“, Београд (1952)74)
  • „Лондонски дневник“ (1990)75)
  • „Искушења демократије“ (1991)
  • „Кроз две деценије Југославије“ (1999)

Литература

Спољне везе


Milan Grol

1) , 3) , 7) , 33) , 48) , 50) , 52) , 72)
Политика, 22. 2. 1940, стр. 6
2) , 14) , 43) , 44) , 46) , 51) , 54)
Глас јавности, 7. 3. 2005.
4) , 36) , 47) , 49) , 57) , 61) , 64) , 66) , 67) , 68) , 69) , 70) , 73)
Војислав Коштуница, 22. 11. 2001.
5) , 6) , 9) , 11) , 13) , 27) , 29) , 30) , 32) , 35) , 40) , 45) , 71)
Јаша Продановић, 1925, стр. 788
8)
Зоран Т. Јовановић, 2003, стр. 115
10)
Зоран Т. Јовановић, 2003, стр. 108
12) , 22)
Зоран Т. Јовановић, 2003, стр. 109
15)
Зоран Т. Јовановић, 2003, стр. 116
16) , 18) , 41)
Зоран Т. Јовановић, 2003, стр. 120
17)
Зоран Т. Јовановић, 2003, стр. 121
19) , 20) , 21) , 42)
Зоран Т. Јовановић, 2003, стр. 126
23) , 25) , 31)
Зоран Т. Јовановић, 2003, стр. 117
24) , 26)
Зоран Т. Јовановић, 2003, стр. 111
28)
Зоран Т. Јовановић, 2003, стр. 112
34) , 37) , 39)
Зоран Т. Јовановић, 2003, стр. 118
38)
Зоран Т. Јовановић, 2003, стр. 127
53)
Политика, 22. 2. 1940, стр. 5
55) , 65) , 74) , 75)
Зоран Т. Јовановић, 2003, стр. 130
56)
Војислав Коштуница, 28. 11. 2001.
58) , 60)
Зоран Јеротијевић, 2011.
59) , 63)
Борислав Пекић, 14. 3. 2011.
62)
Бранко Петрановић, Момчило Зечевић, 1988, стр. 63
милан_грол.txt · Последњи пут мењано: 2023/07/07 13:57