Милан Ракић
Рођење: 30. септембар 1876. Београд, Кнежевина Србија Смрт: 30. јун 1938. Загреб, Краљевина Југославија Познат као: песник и дипломата конзул у Приштини

Милан Ракић (Београд, 18/30. септембар 1876 — Загреб, 30. јун 1938), српски књижевник, песник и дипломата, шеф Конзулата Краљевине Србије у Приштини, генерални конзул у Скадру и посланик у Копенхагену, Софији и Риму.

Рођен је 18/30. септембра 1876. године у Београду, у угледној српској породици, од мајке Ане, рођене Милићевић¹⁾ и оца Димитрија (Мите), судије,²⁾ једно време министра, преводиоца за немачки, енглески и француски језик,³⁾ који је први на српски језик превео⁴⁾ Јадника Виктора Игоа.⁵⁾ Имао је старију сестру Милицу⁶⁾ и млађу сестру Љубицу, која се касније удала за Милана Грола.⁷⁾

У детињству га је отац звао Миле Рачи, по његовом првом детињем изговору, а као младићу су му дали надимак Кинез, због облика очију.⁸⁾ Од раног детињства, уз оца је примио брижљиво опште васпитање, учио је клавир и француски језик.⁹⁾ Велики утицај имао је и његов деда по мајци Милан Милићевић, велики познавалац народног живота и националне културе.¹⁰⁾ Његова породица најпре је живела на имању Милићевића, у Цетињској улици у Београду, а касније је отац саградио кућу, преко пута, у истој улици.¹¹⁾ Дедино имање је било велико, са пространим виноградом и много воћњака, на коме се играо као дечак.¹²⁾

Основну школу је завршио у Београду. У школи је био међу најбољим ђацима, али никада није волео да се истиче, нити да прима похвале.¹³⁾ Похађао је Другу београдску гимназију (раније Палилулска гимназија)¹⁴⁾¹⁵⁾ у којој су се сакупили у то време најбољи наставници, чији је задатак био да пробуде интерес ђака. У том циљу оформљена је и ђачка дружина „Гимназијалац”, чији је био активни члан.¹⁶⁾ Без оца је остао у четрнаестој години, када је похађао четврти разред гимназије (1890). Породица, са троје деце, се после очеве смрти издржавала малом пензијом.¹⁷⁾ На састанцима ђачког друштва „Гимназијалац” је читао своје прве прозне радове, преводе и песме, међу првима и песму коју је испевао поводом очеве смрти.¹⁸⁾ Када је завршио осми разред гимназије, уписао је најпре Филозофски факултет на Великој школи (1894), али се после годину дана (1895) пребацио на права.¹⁹⁾ Студије је започео у Београду, а наставио 1898,²⁰⁾ као стипендиста Марићевог фонда и дипломирао на Правном факултету у Паризу 1901. године.²¹⁾ Још од младости је био слабог здравља. Док је студирао у Паризу, лекар му је констатовао катар у плућима и саветовао га је да се врати у Београд, али он од студија није одустао.²²⁾ У Паризу је упознао француску књижевност, оформио се песнички и упознао и спријатељио се са тада већ песнички познатим Јованом Дучићем, који га је и охрабрио да пише песме.²³⁾

Почео је да ради 1902. године у Извозној банци, где се бавио „срачунавањем извоза жите и стоке”.²⁴⁾ Још док је радио као чиновник, почео је да објављује своје прве песме у Српском књижевном гласнику, које су се показале као веома добре.²⁵⁾ Затим је 1903. постављен за писара у Министарству финансија, а наредне 1904. пребачен је у Министарство иностраних дела,²⁶⁾ на одсек за пропаганду.²⁷⁾

Милан Ракић као посланик у Риму (око 1930)

Јануара 1905,²⁸⁾ када му је било 28,²⁹⁾ оженио се Милицом (1884–1975), сестром свог друга из детињства Владете Ковачевића и ћерком министра, историчара и академика Љубомира Ковачевића, која је тада имала 21 годину. Милицу су савременици сматрали једном од најлепших жена Београда.³⁰⁾

Маја 1905. постављен је за писара друге класе у Конзулату Краљевине Србије у Приштини. Пет месеци касније је постао вицеконзул у Скопљу, где је остао до октобра 1906. Затим се вратио у Приштину где је радио до јула 1907, када је постављен за дипломатског представника Србије у Солуну. У Приштину се вратио септембра 1908. где је остао наредне три године — испрва, годину и три месеца, у ранијем звању, а затим као шеф конзулата.³¹⁾

Од почетка своје каријере је радио као дипломата на делу Балкана, који је тада званично припадао Османском царству и био поприште зулума, сукоба комита и дипломатских игара завађених балканских суседа и великих сила.³²⁾ Његови извештаји су говорили о страдању српског живља, јер Турци нису имали снаге, нити су желели да га заштите, док су га Арнаути, одметнути од турске власти често нападали.³³⁾ Султанова идеја је била да Срба нестане како би султанат био миран. Убијани су први људи, учитељи, одвођени у тамнице, свакодневно је било мртвих.³⁴⁾ У исто време чете из балканских држава Грчке, Бугарске, Србије упадале су на подручје Османског царства и тајно пребацивале оружје својим људима.³⁵⁾

Конзулат у Приштини, међу Турцима и Арнаутима је представљао једину заштиту Срба од прогона, потурчавања и угњетавања. Као млади конзул у Приштини, записао је да „нигде животне прилике нису биле тако бедне, а живот без дражи”, али да у његовој „души нигде није било тако слатко”, као тамо.³⁶⁾

Као краљевском конзулу, радећи са својим сународницима, али и са Турцима, Арнаутима, дипломатским представницима Русије, Аустроугарске и Италије, себи је поставио три главна задатка:³⁷⁾

Српски конзулат у Приштини отворен је новембра 1889. године. Кућа је била мала, али за Приштину ипак угледна. Налази се у главној улици, у непосредној близини војне болнице.³⁸⁾

• заштита православног српског народа од турског безвлашћа и арнаутске самовоље, од пљачки, убистава и насилног преверавања у ислам
• национална, верска, просветна и привредна организација, очување достојанства и остварење вишевековне тежње Срба за животом у јединственој држави
• припрема за војничко ослобођење од Турака и коначни повратак Косова и Метохије у Србију.

Обављао је дипломатске, али и недипломатске послове — сачекивао је султана, преговарао са турским беговима, арнаутским поглаварима и иностраним конзуларним представницима, састајао се са комитама, преносио оружје и муницију преко границе, а све то је радио са изненађујућом мирноћом, храброшћу,³⁹⁾ простотом и отменошћу,⁴⁰⁾ која је остављала утисак и изазивала неподељено поштовање.⁴¹⁾

Први је српски конзул коме је пошло за руком да се пробије до Пећи и Дечана.⁴²⁾ Посетио их је 1909. године, заједно са шураком Владетом Ковачевићем и пријатељем из детињства Војиславом Гарашанином, о чему је оставио следећи запис:⁴³⁾

„Од како постоји конзулат у Приштини, постоји и тежња у његових чиновника да виде пределе у којима је највећи зулум арнаутски и највећи страдалници српски, које су и турске власти и природа усамили и раставили од осталих Срба. Пећ и Дечани били су за нас обетована земља о којој се сањало, али се у њу није приступити могло. Годинама су Турци стварали свакојаке заплете и незгоде, измишљали сметње и опасности, приређивали нападе Арнаута на српска насеља и убиства виђених Срба само да спрече представнике Србије да не дођу у те крајеве, да се не виде са тим изнемоглим и клонулим народом српским, да прекину ближу везу измеђ Србије и тих Срба, па да им на тај начин покажу да се Србија њих одрекла и да треба да се без роптања и без отпора покоре судбини. Отуда у српских чиновника природна жеља да савладају те потешкоће и да побију оно што Турци систематски годинама доказују.”

Октобра 1911. добио је унапређење и из Приштине је премештен у Министарство иностраних дела у Београду.⁴⁴⁾ Вративши се у Београд, који му је током боравка на Косову веома недостајао, остао је помало разочаран и збуњен променама које су се у њему десиле током његовог одсуства. Родни град му се учинио као страна и не­по­зна­та ва­ро­ш, људи су заборавили на бе­ду сво­га на­ро­да у Ста­рој Ср­би­ји, а стра­нач­ки прваци више окренули међусобној свађи.⁴⁵⁾ Мада је био начелник у Министарству, пријавио се као добровољац у четнички одред војводе Вука.⁴⁶⁾

По ослобођењу, на челу чете⁴⁷⁾ је ушао у Приштину и најпре се упутио у конзулат, и потражио велико црквено звоно што је 1908. сакрио од Турака у подруму. Заједно са војницима га је окачио о грану у порти православне цркве и први повукао уже да звоном огласи ослобођење. О томе како се осећао тог дана својој жени је наредног дана 10/23. октобра 1912. написао у писму које је послао из Приштине:⁴⁸⁾⁴⁹⁾

„Јуче, уторник, на челу једне колоне уђох у Приштину. Још сад не могу да се стишам и да мирно пишем о свему што се за ово неколико дана догодило. Главно је да је све било добро и да је Косово освећено.”

А о историјском догађају доласка српске војске на Косово поље остало је записано његово сведочанство:⁵⁰⁾

„Око мене војници попадали – љубе земљу! …. То ми је био највећи дан у животу”

Тада су поново изговорени стихови његове песме „На Газиместану”, као и више пута пре тога када је био конзул у Приштини и са пријатељима долазио на Косово поље.⁵¹⁾

Јован Дучић и Милан Ракић у Министарству иностраних послова у Београду, лето 1928.

У новембру 1912. српска влада га је послала да решава Призренску аферу.⁵²⁾

Децембра 1912. године је био један од чланова српске делегације на Конференцији мира у Лондону између балканских држава и Турске, и био задужен за питање разграничења с Албанијом.⁵³⁾ Године 1914. постао је генерални конзул у Скадру, у који није отишао.⁵⁴⁾

Први светски рат затекао га је у министарству у Нишу. Његова жена Милица се у то време налазила на лечењу у Давосу (Швајцарска).⁵⁵⁾ Наредне године је постављен за саветника посланства у Букурешту, затим 1917. био је отправник послова у Штокхолму, а 1918. посланик у Копенхагену. У периоду 1921—1927. био је посланик у Софији,⁵⁶⁾ где је чак и међу тада непријатељски настројеним бугарским народом, стекао личне пријатеље и остављао добар утисак. Министарство спољних послова га је 1927. послало у Рим, где је провео последње године своје дипломатске каријере.⁵⁷⁾ Већ на почетку службовања доживљавао је непријатности. И поред тога што се његов долазак у Рим тумачио као знак да краљевина Југословена намерава да ради на поправљању односа с Италијом, а страни званичници су га истицали као мирног, сталоженог и изузетно образованог дипломату, да би га понизили, на први разговор с италијанским диктатором Бенитом Мусолинијем, морао је да чека шест месеци, свакодневно покушавајући да га посети. Мада је имао негативан став према фашизму, све проблеме је покушавао да реши на миран начин. Краљ Александар Карађорђевић му је 1929. нудио место министра спољних послова, али је овај то одбио, пошто се одувек сматрао ближи опозиционим струјама. Због сукоба с министром иностраних послова је смењен и пензионисан 1933. године и остатак живота провео је у Београду, одбивши чак и понуду кнеза Павла Карађорђевића да се врати у дипломатију.⁵⁸⁾ Последње године посветио је Пен-клубу, међународном удружењу песника, есејиста и новелиста.⁵⁹⁾

Последње две године живота, мучио га је рак дебелог црева. Тегобе је имао и пре пензионисања, али није одлазио код лекара. Од исте болести је умро и његов отац (1890).^60)61)62) Два пута је због тога одлазио на лечење и операције у Париз.⁶³⁾ Први пут је оперисан јуна 1936. и у Београд се вратио априла наредне године. Већ тада је знао да неће оздравити, али се увек држао достојанствено и није желео да га било ко жали.⁶⁴⁾ Крајем 1937. поново је почео да осећа болове, али се на то није пуно обазирао, све до марта 1938. када је поново отишао на операцију.⁶⁵⁾ Болест се касније пренела и на јетру, а имао је и проблема са плућима. Избегавајући да борави у Београду, где је имао много пријатеља, а имао их је и у Паризу, да га не би узнемиравали посетама,⁶⁶⁾ одлучио да се повуче у санаторијум „Сребрњак” у Сљемену, где је после 30 сати возом, допутовао 24. јуна 1938. Умро је у Загребу, неколико дана касније, 30. јуна 1938. године.⁶⁷⁾ У мртвачници на Мирогоју од њега су се опростили многи загребачки поштоваоци. Два дана касније, ковчег са његовим посмртним остацима је из Загреба пренесен у Београд, где је најпре стајао изложен у цркви Александра Невског, а затим је 3. јула уз све почасти сахрањен на Новом гробљу у Београду. На опелу, које је служио владика рашко-призренски Серафим Јовановић са девет свештеника је присуствовао краљев изасланик Тадија Сондермајер. Погребу је у име Друштва старих четника из одреда Воје Танкосића присуствовао Дуле Димитријевић, а присуствовао је и велики број нижих и виших официра, са начелником Генералштаба, у име Српске краљевске академије, испред цркве је говор држао њен председник Александар Белић. Говоре су држали још Сетислав Предић, начелник Министарства спољниих послова, Владета Поповић, као секретар Пен-клуба, Марко Цар у име Српске књижевне задруге и други.⁶⁸⁾

За дописног члана Српске краљевске академије (Академије уметности) је изабран 18. фебруара 1922, а за правог члана(Академије уметности) 12. фебруара 1934. Није одржао приступну беседу за академика.⁶⁹⁾⁷⁰⁾

Добитник је следећих одликовања:⁷¹⁾

• Орден Светог Саве првог степена
• Орден Белог орла четвртог степена
• Медаља Обилића за храброст
• Италијанска круна првог степена
• Бугарски орден за грађанске заслуге
• Румунска круна првог степена и других

Написао је свега око педесетак песама. Почео је да их пише 1902. године у Српском књижевном гласнику, под псеудонимом „З”. Године 1904. издао је збирку песама која је имала веома добру критику. Године 1912. издао је збирку Нове песме са свим до тада објављеним песмама.⁷²⁾ У Српском књижевном гласнику, године 1904. писао је позоришни преглед⁷³⁾ и књижевне рецензије.⁷⁴⁾ Када је шест месеци после смрти своје сестре написао Опроштајну песму (1929), рекао је да више неће писати песме.⁷⁵⁾ Са Алексом Шантићем, спада у најуспелије песнике који су обновили српску родољубиву поезију.

Радећи на Косову као конзул написао је Косовски циклус,⁷⁶⁾ најлепши циклус српске родољубиве поезије,⁷⁷⁾ који је постао део националног осећања и програма. Састоји се од свега седам песама, а песма На Газиместану је тада чак постала и нека врста химне.⁷⁸⁾

Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни к’о ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
и настаде тресак и крвава трка.

Заљуљано царство сурвало се с вама.
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
костурница страшна и поразом славна.

Косовски јунаци, заслуга је ваша
што посљедњи бесте. У крвавој страви,
када труло царство оружја се маша,
сваки леш је свесна жртва, јунак прави!

Данас нама кажу, деци овог века,
да смо недостојни историје наше,
да нас захватила западњачка река,
и да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
данас, тај те воли. Јер зна да си мати;
јер пре нас ни поља ни кршеви голи
не могаше другом свесну љубав дати.

И данас, кад дође до последњег боја,
неозарен старог ореола сјајем,
ја ћу дати живот, отаџбино моја,
знајући шта дајем и зашто га дајем.⁷⁹⁾

Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,
знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.

Али дирнути руком није хтео
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео,
Под којим лежи коса твоја густа.⁸⁰⁾

Упиј се у мене загрљајем једним,
ко грозница тајна струји мојом крви,
репко стегни моје тело, нек се смрви,
и дај ми пољупце за којим жедним.

Као Хермес стари и с њим Афродита,
стопи се у мени страшћу твојом целом,
да сав изнемогнем под витким ти телом,
и да душа моја буде сита.

-Када помислим, драга, да ће доћи време
кад за мене неће постојати жена,
Кад ће чула моја редом да занеме,
и страсти да прођу као дим и пена,

а да ће, још увек, покрај мене свуда
бити месечине под којом се жуди,
и младих срдаца што стварају чуда,
и жена што воле и вољених људи,

вриснуо бих, драга, рикнуо бих тада
као бик погођен зрном посред чела
што у напорима узалудним пада
док из њега бије крв црна и врела

Упиј се у мене загрљајем једним,
ко грозница тајна струји мојом крви,
репко стегни моје тело, нек се смрви,
и дај ми пољупце за којим жедним.

Награда „Милан Ракић” за највреднију књигу поезије објављену у претходној години је установљена 1938, на иницијативу песникове удовице Милице Ракић. Једно време награду је проглашавао Милан Грол, а од шездесетих година је додељује Удружење књижевника Србије искључиво својим члановима.за песничку књигу. Награда се састоји се од плакете и новчаног дела.⁸¹⁾

• Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, Грађа за биографски речник чланова друштва српске словесности, српског ученог друштва и Српске краљевске академије (1841–1947), уредник Никша Стипчевић, Српска академија наука и уметности, Београд, 2007, стр. 276-277
• Вељко Петровић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 3, Н-Р, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1928, стр. 799
• Јован Пејчић, Ракић у четничкој униформи, Српско наслеђе историјске свеске, број 10, НИП „Глас“, Београд, 1998.
• Јован Пејчић, Милан Ракић 1912. – Песник и дипломата, добровољац у Првом балканском рату, Печат, ИП Наш печат а.д., Београд, 19. 10. 2012.
• Јелена Чалија, Стих у фраку, Политикин Забавник, број 3090, 29. 4. 2011.
• Борис Милосављевић, Први на Косову пољу 21. октобра 1912. године, Фонд Слободан Јовановић, Београд, 20. 10. 2012.
• Мира Радојевић, Хрватско - српски односи у 20. веку; политичка и културна сарадња - Неколико слика из сарадње Милана Ракића и Милана Ћурчин, Међународни научни скуп, Голубић (Обровачки), 2010.
• Бошко Обрадовић, Свет књиге - Милан Ракић на Косову, Јован Пејчић, Православље, број 997, уредник Александар Ђаковац, СПЦ, Београд, 1. 10. 2008.
• Милан Грол, Из сећања на Милана Ракића I део, Српски књижевни гласник, број 4, уредник Милан Предић, Београд, 16. 10. 1938.
• Милан Грол, Из сећања на Милана Ракића II део, Српски књижевни гласник, број 5, уредник Милан Предић, Београд, 1. 11. 1938, стр. 242—256
• Александар Белић, Из Ракићевих младих дана, Српски књижевни гласник, број 5, уредник Милан Предић, Београд, 1. 11. 1938, стр. 234—238
• М. К., Посмртни остаци великог и славног песника Милана Ракића биће пренесени данас из Загреба у Београд, Политика, број 10808, уредник Миломир Миленовић, Јован Тановић, 2. 7. 1938, стр. 4
• Књижевни, културни и политички Београд испратио је до гроба свог великог песника, Политика, број 10810, уредник Миломир Миленовић, Јован Тановић, 4. 7. 1938, стр. 4
• Српски конзулат у Приштини, Нова Искра, број 7, уредник Риста Ј. Одавић, Парна радикална штампарија, Београд, 1904, стр. 207
• Јован Пејчић, Реци им, сине мој, Национална ревија, број 10, уредник Мишо Вујовић, Принцип прес, Београд, 2008, ИССН 1452-6095
• Ксенија Светличић, Милан Ракић : (1876-1938) : каталог изложбе, уредник Миро Вуксановић, Библиотека Матице српске, Нови Сад, 2001.
• Јован Пејчић, Милутин Бојић и Балкански рат 1912., Новине читалишта београдског, број 25, уредник Ста­ни­ша Не­шић, Библиотека Града Београда, Београд, 2007, ИССН 0354-2041
• Награде и признања, уредник Милош Бркић, Удружење књижевника Србије, Београд

• Краћа биографија на сајту САНУ

Milan Rakic