Добро дошли на Српску енциклопедију

Алекса Шантић

Алекса Шантић (Мостар, 27. мај 1868 — Мостар, 2. фебруар 1924), српски књижевник и пјесник. Један је од најзначајнијих наших пјесника.

Живот и рад

Основну школу је завршио у Мостару. Потом је радио у трговини својег оца, а касније је учио у трговачким школама у Љубљани и Трсту. Ту је на њега утицао Људевит Вуличевић који му је био приватни учитељ. Без завршене школе се Шантић 1883. вратио да ради у очеву радњу. У Мостару је затекао „необично мртвило“, које је било посљедица „недавно угушеног херцеговачког устанка против Аустрије“, како пише о њему Владимир Ћоровић.1)

Послије неколико година се читав посветио књижевности и националном раду. У то вријеме у Мостару се налазио већи број младих, национално освјештених и књижевно способних стваралаца. Погодно је било и то што је српска јавност тада обраћала велику пажњу БиХ и њеној борби против аустроугарске окупације. У тим круговима Шантић је био један од вођа. Као такав био је један од уредника „Зоре“, књижевног часописа (1896—1901), оснивач и члан позоришне дружине, оснивач и зборовођа пјевачког друштва „Гусле“, један од оснивача „Мале Библиотеке“, предсједник пододбора „Просвјете“ и члан редакције „Народа“. Када је касније оболио морао је да напусти друштвене дјелатности.

Купио је 1910. вилу у Борцима код Коњица, гдје је живио 1913. године када су га аустроугарске власти протјерале из Мостара.2) Кад је избио Први свјетски рат узет је од аустроугарских власти за таоца, али је пуштен због болести. Двапут је ипак тужен због родољубивих пјесама. Године 1920. прослављена је Шантићева 25-годишњица, и тада је добио низ признања и одликовања.

Прве стихове је објавио 1887. у сомборском дјечјем листу „Голуб“. Потом је постао сарадник „Босанске Виле“ и других часописа. Током живота је издао шест свезака „Пјесама“: 1891, 1895, 1900, 1908, затим у Српској књижевној задрузи 1911. избор из „Пјесама“, и 1913. свезак под именом „На старим огњиштима“. „Књижевни Југ“ је 1919. одштампао Шантићеве пјесме латиницом. Након Шантићеве смрти 1925. у Београду је поново издат избор Шантићевих пјесама. Четири краће драме у стиху су му: „Под маглом“ (1907), „Хасанагиница“ (1911), „Анђелија“ (1912), „Сунце“ (рукопис). Шантић се бавио и превођењем стихова, особито Хајнеа. Године 1910. штампао је читаву збирку „Из немачке лирике“, а 1919. „Пјесме Роба“ од Свјатоплука Чеха.

Остао је међу најпопуларнијим српским пјесницима. У пуном смислу је био самоук, и развијао се полако и тешко. Био је пријемчиве нарави па се нарочито у почетку приклањао разним утицајима. Једно вријеме је писао слично Змају, а касније је наставио по своме, задржавајући своју романтичку сентименталност. У основи његовог зрелог рада се и даље осјећа инспирација из народних пјесама. Стога је примљен у ширим круговима народа као истински национални пјесник, и предавач правих народних осјећаја и мисли.

Академик

Дописни је члан Српске краљевске академије (Академије уметности) од фебруара 1914.

Литература

  • Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Загреб, 1924—1929.
  • Ј. Скерлић: Историја нове српске књижевности, Београд, 1953, стр. 402—404 и 483—484 и 508 (Ж. П. Јовановић).
  • A. Шантић: Изабрана дјела, Сарајево, 1972, књ. 5, стр. 323—623 (Ђ. Хуњак) и 625—707 (М. Богавац) и 709—712 (Аноним).
  • Српска краљевска академија Год. 27 (1914) 215.
  • В. Ћоровић: Алекса Шантић и критика. СКГ н. с. 11 (1924) 283–290.
  • П. Поповић: Сећања на A. Шантића. СКГ н. с. 11 (1924) 290–297.
  • Ј. Дучић: Алекса Шантић. ГЈПД 17 (1937) 929–941.
  • A. Шантић, живот и дјело: зборник радова. Бања Лука 2000.

Спољне везе

Штампање