Милан Ђ. Милићевић (Рипањ, 4/16. јун 1831 — Београд, 4/17. новембра 1908), један од најстаријих књижевника¹⁾ новијег доба, преводилац, политичар, етнограф, библиотекар Народне библиотеке (Београд) и државни саветник. Један је од оснивача Друштва српске словесности и Српске књижевне задруге (1892).²⁾ Неко време је обављао функцију секретара, а затим председника Српске краљевске академије (1896—1899). Написао је више од 100 дела, која данас представљају драгоцену историјско-географску и етнолошку грађу за проучавање историје тог времена.

Рођен је 4/16. јуна 1831. године у селу Рипњу,³⁾ у Београдском округу,⁴⁾ од мајке Митре и оца Јована,⁵⁾ званог Ђак. Основну школу је учио од свог оца, једаног од ретких писмених људи у то време, који се школовао у манастиру, а радио као писар у Грoцкој и као учитељ у Рипњу.⁶⁾

Године 1845. учио је у београдској гимназији, а 1846. прешао је на богословију,⁷⁾ коју је завршио 1850.⁸⁾ као најбољи ђак. Од митрополита Петра је добио благослов и стипендију за наставак школовања у Русији. Међутим, због слабог здравља никада није наставио студије и није стекао универзитетско образовање. Срећом, пошто је био изразито радознао и способан, самоуко се развијао до краја живота.⁹⁾ Сам је научио и руски и француски језик.¹⁰⁾

Око педесет година (1850—1899) је радио у државниој служби,¹¹⁾ као чиновник, у разним звањима. За време свог службовања пропутовао је целу Србију. Како је био веома вредан човек,¹²⁾ сакупио је богату грађу за познавање народног живота и историје 19. века.¹³⁾

Почео је да ради најпре као сиромашни сеоски учитељ,¹⁴⁾ у Лешници (1850), а затим и у Тополи (1851). После тога је прешао у судску струку. Радио је као судски практикант и писар у Ваљеву (1852), а убрзо затим и у Београду. Постављен је за вишег чиновника у Министарству просвете (1852), а затим иностраних послова, све до 1861.¹⁵⁾ Као „обреновићевац” је стигао и до канцеларије кнеза Михаила.¹⁶⁾ Кнежевим указом од 18. фебруара/2. марта 1855. постављен је за канцелисту кнежевске и попечатељства иностраних дела канцеларије, а 5/17. децембра 1857. унапређен је за експедитора исте канцеларије. Затим је 1858. унапређен за регистратора унутрашњег одељења канцеларије,¹⁷⁾ 1859. постао је поротоколиста, а 1860. секретар унутрашњих дела и повремено је вршио дужност начелника, тако да је свакога дана обављао службене послове за кнеза Михаила.¹⁸⁾

Међутим у мају 1861. године, када му је објављен чланак „Уочи цвати“, у 50-том броју „Српских новина“,¹⁹⁾ узбунили су београдског пашу и конзуле у Београду,²⁰⁾ и принудили су кнеза да свог секретара привидно ражалује и постави за секретара прве класе Управе просвете (како се раније звало Министарство просвете).²¹⁾ Тада је добио посао школског надзорника и на том положају је остао осамнаест година. Често је ишао по школама у Србији, да испитује и оцењује младе учитеље, а свуда где је путовао је упознавао нове људе, сељаке са којима је волео да поприча, да их посаветује и запише њихове приче.²²⁾

Указом од 1865. изабран је за члана Дисциплинарног суда, а наредне године је био и заменик тог суда.²³⁾ Када је извршена реформа секретарских плата 1869. постао је скретар друге класе, а 1874. секретар прве класе у Министарству просвете.²⁴⁾

Поред редовне службе је обављао и друге послове. Тако је 1864. био секретар Народне скупштине, одржане у Великој школи у Београду.²⁵⁾ Поново је био секретар Народне скупштине октобра 1867. у Крагујевцу.²⁶⁾

Од 1869. године је био члан школске комисије за уређивање свих школа у отаџбини. У тој комисији су се уз њега налазили Јосиф Панчић, М. Спасић, прота Никола Поповић, Стојан Бошковић, Владимир Вујић, Панта Срећковић, Аћим Чумић, Алимпије Васиљевић, Стефан Здравковић, Милош Зечевић, Стојан Новаковић, Милан Миловук, Арсеније Ристић, Живојин Жујовић, Михаило Валтровић, Петар Карић и Стеван Д. Поповић као деловођа.²⁷⁾ Комисија је расправљала о готово свим питањима која се тичу наставе и васпитавања. О раду комисије је писао у свом листу „Школа“.²⁸⁾

Крајем 1870. постао је члан и касније изабран за председника комисије која се бринула о стању и положају свештенства. Уз њега, чланови комисије су били Крста Петровић, Новица Лазаревић и Сима Петровић. Лично је написао потребне пројекте и почетком 1871. поднео извештај министру просвете, а исти извештај је касније штампао у листу „Сион“ (1874).²⁹⁾

Године 1874. поново је биран за посланика у Народној скупштини, која се продужила и на наредну годину. Тада је својом беседом против телесне казне значајно допринео њеном укидању.³⁰⁾

Био је члан, а од 22. децембра 1874./3. јануара 1875. изабран је за председника Чупићевог одбора. На његов предлог је 1877. одлучено да ће сваке године или сваки пут када се сакупи довољно грађе, бити издавана „Годишњица“.³¹⁾

По четврти пут је био изабран за посланика у Народној скупштини за трогодишњи период, од 22. децембра 1880/3. јануара 1881. У више наврата бавио се питањем двовласних имања на граници између Србије и Бугарске и подносио извештај министру спољних послова.³²⁾ Био је члан комисије за путеве. Комисија је израдила мрежу државних окружних, среских и општинских путева, а извештај комисије је он сам израдио и предао јануара 1882.³³⁾

Радио је као уредник „Службених новина“. Од 1880. био је начелник полицијског одељења, па је наредне године постао начелник друге класе на истом одељењу, а од 1884. помоћник министра унутрашњих дела, прве класе.^34)35)36)

Године 1884. по налогу Министарства унутрашњих послова сачинио је спискове села у Србији, по окрузима и областима и заједно са картом га предао Стојану Новаковићу, министру унутрашњих послова. а 1889. године је био у комисији за управну поделу земље, на основу које је касније донесен Закон о подели Србије за управу.³⁷⁾

Налазио се међу оснивачима Друштва Св. Саве 1886.³⁸⁾ и налазио се у његовој управи све до 1893. године, када је дао оставку.³⁹⁾

За управника Народне библиотеке постављен је 1/13. новембра 1886.⁴⁰⁾⁴¹⁾ Мада је звање библиотекара било нижег ранга од помоћника министра прве класе, он се те дужности прихватио без поговора и обављао је ту дужност⁴²⁾ готово једанаест година, до 22. јула/3. августа 1897.⁴³⁾ У то време библиотека је поседовала 398 рукописа, 65 инкунабула и старих књига, 23.900 дела у 50.000 свезака, 121 наслов новина и часописа, 2.343 карата, слика и другог библиотечког материјала.⁴⁴⁾

Од 1888. до 1889. био је председник Централног статистичког одбора.⁴⁵⁾ Министар просвете га је 1888. одредио за председника одбора за организовање прославе стогодишњице Вука Караџића, која је одржала у Београду 8/20—10/22. септембра те године.⁴⁶⁾

Био је веома друштвен човек, а међу његовим пријатељима налазили су се многи утицајни и важни људи. Заједно са Јованом Јовановићем Змајем и још петнаест српских књижевника 1892. године, основао је Српску књижевну задругу, која је и данас активна.⁴⁷⁾ Касније је положивши одређену суму постао добротвор тог предузећа.⁴⁸⁾ Такође је био председник Коларчеве задужбине од 1893. до 1895.⁴⁹⁾ У политици је био конзервативац и један од оснивача Напредне странке.⁵⁰⁾ Обављао је и функцију државног саветника у влади, као и посланика у Народној скупштини, у четири наврата.⁵¹⁾

Пензионисао се 1899. године,⁵²⁾ налазећи се на функцији државног саветника,⁵³⁾ а 1901. прославио је педесетогодишњицу свог књижевног рада.⁵⁴⁾

Умро је у Београду 4/17. новембра 1908. године, у 78 години живота. За собом је оставио супругу Милицу, синове Миту и Мићу и ћерке Ану и Иванку.⁵⁵⁾

Био је редован члан Друштва српске словесности од 13/25. јануара 1857. За редовног члана Српског ученог друштва, Одсека за науке државне и историјске) наименован је 29. јула/10. августа 1864. и Одсека за науке философске и филолошке. Секретар је Одсека за науке философске и филолошке СУД и Одбора за науке философске и филолошке Српског ученог друштва.⁵⁶⁾⁵⁷⁾

За велики словенски скуп, са етнографском изложбом у Русији, почетком 1867. године га је Српско учено друштво ангажовало. У фебруару те године је заједно са Стевом Тодоровићем пропутовао Ваљевски, Ужички, Чачански, Крушевачки, Алексиначки, Ћупријски и Крагујевачки округ, ради прикупљања народних одела за изложбу.⁵⁸⁾ Српско учено друштво је припремило експонате: шест комплета српске народне ношње и 20 фотографија из народног живота и у Русију послало књижевника Милићевића, научника Јанка Шафарика и сликара Стеву Тодоровића.⁵⁹⁾ Они су учествовали на изложби у Петровграду и Москви. Тако је Милићевић у Царском селу, у мају 1867, први пут имао прилике да се лично представи руском цару Александру Другом.⁶⁰⁾ Готово двадесет година касније, описао је своје сећање на боравак у Русији у тексту под насловом „Етнографска изложба и Словенски састанак у Москви 1867. године“, који је прочитао септембра 1884. године, на састанку Одбора Чупићеве задужбине. Одбор је одлучио да успомене председника штампа у VII свесци „Годишњице“.⁶¹⁾

Прави је члан Српске краљевске академије (Академије друштвених наука) наименован 5. априла/17. априла 1887.⁶²⁾⁶³⁾ и обављао је функцију председника Академије друштвених наука Српске краљевске академије од априла 1889 до фебруара 1890.⁶⁴⁾ Привремени секретар Српске краљевске академије (Заступник сталног секретара) је био од марта 1889. до септембра 1895.⁶⁵⁾ Такође је био председник Српске краљевске академије од 1896.⁶⁶⁾ до 1899.⁶⁷⁾ Са приступном беседом: „Народна библиотека“,⁶⁸⁾⁶⁹⁾ у којој је дао сажет преглед рада Народне библиотеке у пеориоду 1853—1888,⁷⁰⁾ проглашен је академиком Српске краљевске академије 2/14. фебруара 1888. Год. 1 (1887) 140–141).⁷¹⁾⁷²⁾

Први је дао предлог за формирање Државне архиве (1888)⁷³⁾ и израдио Пројекат закона за њено уређење (1889).⁷⁴⁾

Године 1870. изабран је за редовног члана Љубитеља руске словесности у Москви. Хрватски педагошко књижевни збор га је изабрао за свог члана 1873. Друштво Љубитеља јестествознанија биологије и етнографије у Москви га је изабрало за правог члана 1877.⁷⁵⁾

Изабран је за члана Академије наука у Петровграду од 1877. и ЈАЗУ од 1879,⁷⁶⁾ мада је аустроугарска влада то одобрила тек 1886.⁷⁷⁾ Пољопривредно друштво га је изабрало за свог почасног члана 1881. Члан је утемељивач Археолошког друштва у Београду (1884),⁷⁸⁾ а 1889. изабран је за председника тог друштва.⁷⁹⁾ Удружење свештеника монашког реда га је изабрало за свог почасног члана 1895, а Удружење учитеља га је изабрало за свог члана добротвора 1896.⁸⁰⁾

Објавио је преко 100 својих, као и дела⁸¹⁾ преведена са руског и француског језика и више од стотину мањих радова.⁸²⁾ У књижевности се огледао у разним жанровима⁸³⁾ и писао о разним темама, често улазаћи у оне које су биле изнад његових способности, али и поред тога, био је веома цењен као писац. Писао је народним језиком, а својим радом је покренуо и друге на писање.⁸⁴⁾ За собом је оставио бројне педагошке, етнолошке, историјске и географске радове.⁸⁵⁾

Бавећи се педагогијом, најпре као учитељ, затим као дугогодишњи виши чиновник Министарства просвете⁸⁶⁾ и затим члан школске комисије, био је један од главних организатора наставе у Србији. Без стручног образовања, самоуко преводећи оно што је налазио од страних аутора и пишући практичне савете и упутства из ове области,⁸⁷⁾ објавио је низ списа, нарочито док је уређивао „Школу“ први педагошки лист у Београду (1868—1876):^88)89)90)

• „Школе у Србији“ (1868)
• „Како се учи књига“ (1869)
• „Педагогијске поуке“ (1870)
• „Школска хигијена“ (1870)⁹¹⁾
• „Историја педагогије“ (1871)
• „Школска дисциплина“ (1871)⁹²⁾
• „Школица за грађанска права и дужности“, (1873)⁹³⁾
• „Поглед на народно школовање у Србији“ (1873)

Такође је превео више стручних књига из стране литературе.⁹⁴⁾

Писао је о народним обичајима, српској кући, свакодневном животу, односу према вери, појавама у природи.⁹⁵⁾ Најважнија дела из те области су:

• „Путничка писма“ (1865⁹⁶⁾ и 1868)
• „Живот Срба сељака“ (три збирке бележака, прва 1867,⁹⁷⁾ затим 1873. и 1877,⁹⁸⁾ а коначна верзија, обједињени рад штампана је као прва књига „Српског етнографског зборника“ 1894)⁹⁹⁾
• „Славе у Срба“ (1898)

И у својим приповедачким делима такође је описивао народни живот, у правцу и тону „Вукове школе“, а значај ових његових дела је што је први почео да негује сеоску приповетку,¹⁰⁰⁾ што представља драгоцену грађу за проучавање друштвене историје тог времена. У својим причама и записима, увек је волео да истакне жене - било сељанке, било грађанке, као једнако способне за дела вредна дивљења.¹⁰¹⁾ У ову дела спадају:¹⁰²⁾

• „Зимње вечери“ (1879)
• „Јурмуса и Фатима или турска сила сама себе једе“ (1879)¹⁰³⁾
• „Село Злоселица и учитељ Миливоје“ (1880)¹⁰⁴⁾
• „Летње вечери“ (1881)
• „Десет пара“ (1881)¹⁰⁵⁾
• „Међудневица“ (1885)
• „Омер Челебија“ (1886)¹⁰⁶⁾
• „Зановет“, збирка приповедака (1894)¹⁰⁷⁾
• „Насеље“ (1895)¹⁰⁸⁾
• „Из својих успомена…“ (1894—1897) аутобиографија у четири књиге

Живећи у доба када су у Србији умирали последњи ратници и очевици народног ослобођења у почетку 19. века, бележио је њихова причања, или скупљао анегдоте о њима. Међу историјско-географске списе спадају:^109)110)

• „Писма о историји Срба и Бугара“ (1857), превод са руског (од Александра Гиљфердинга)¹¹¹⁾
• „Манастири у Србији“ (1867) - прештампано из „Гласника“^112)113)
• „Преглед здруженог стања Срба сељака“ (1857), брошура прештампана из „Гласника“ бр. IX, касније преведена на руски и штампана у „Руској беседи“¹¹⁴⁾
• „Општине у Србији“ (1858), штампано у „Руској беседи“, на руском, није превођено на срспки¹¹⁵⁾
• „Кнежевина Србија“ (1876)¹¹⁶⁾
• „Поменик знаменитих људи у српскога народа новијега доба“ (1888)¹¹⁷⁾
• „Краљевина Србија - Нови крајеви“ (1884)¹¹⁸⁾
• „Кнез Милош у причама“ (1891 и 1908)
• „Причање Петра Јокића“ (1891)
• „Кнез Михаило у успоменама свог некадашњег секретара“ (1896)
• „Манастир Каленић“ (1897)
• „Додатак поменику од 1888“ (1901)¹¹⁹⁾
• „Карађорђе у говору и твору“ (1903)

У „Поменику“ је обрадио око 180 биографија познатих српских научника, културних радника и знаменитих историјских личности.¹²⁰⁾ Многа савремена научна и литерарна дела, заснована су баш на подацима и биографијама, које је он записао.¹²¹⁾ У историјско-географским делима о Кнежевини и Краљевини Србији дао је приказ географских, друштвених и економских одлика Србије пре Првог светског рата, са топографским подацима, описом старина и локалних предања. У њима је сабрано обиље материјала, који је данас драгоцен за историју, историјску географију и етнологију. „Кнежевина Србија“, по обиму материјала који је сакупљен у њој, представља једно од најзначајнијих српских научних дела у 19. веку.^122)123)

• Орден Св. Станислава трећег реда (1859), од руског цара Александра II¹²⁴⁾
• бриљијантински прстен и захвално писмо за рад о смрти кнеза Милоша (1861)¹²⁵⁾
• Сребрна медаља (1867), од Друштва „Љубетељи руске словесности“ у Москви, за учешће на Етнографској изложби у Москви одржаној¹²⁶⁾
• Орден Св. Ане (1877), од руског цара Александра II, за „Кнежевину Србију“¹²⁷⁾
• Данилов орден трећег реда, од црногроског кнеза Николе I, такође за „Кнежевину Србију“¹²⁸⁾
• Таковски ореден, трећег реда (1881)¹²⁹⁾
• Орден Св. Саве, другог реда (1883)¹³⁰⁾
• Данилова звезда (1893) од кнеза Николе, приликом посете Црној Гори на Ободску славу¹³¹⁾

• Владимир Ћоровић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 2, И-М, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1927, стр. 914-915
• Милан Ђ. Милићевић, Живот Срба сељака, Књажеско српска књигопечатња, Београд, 1867.
• Милан Ђ. Милићевић, Манастири у Србији, Књажеско српска књигопечатња, Београд, 1867.
• Милан Ђ. Милићевић, Манастири у Србији, Гласник СУД, број XXI, Београд, 1867.
• Милан Ђ. Милићевић, Путничка писма, Књажеско српска књигопечатња, Београд, 1865.
• Милан Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Књажеско српска књигопечатња, Београд, 1876.
• Милан Ђ. Милићевић, Краљевина Србија - Нови крајеви, Кр.-срп. државне штампарије, Београд, 1884.
• Некролог, Политика, број 1726, уредник Владислав Рибникар, Београд, 5. 11. 1908, стр. 3
• Читуља, Политика, број 1726, уредник Владислав Рибникар, Београд, 5. 11. 1908, стр. 4
• Љубомир Никић, Гордана Жујовић, Гордана Радојчић-Костић, Грађа за биографски речник чланова друштва српске словесности, српског ученог друштва и Српске краљевске академије (1841–1947), уредник Никша Стипчевић, Српска академија наука и уметности, Београд, 2007.
• Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитихи људи српског народа новијега доба, Српска краљевска штампарија, Београд, 1888.
• Милан Ђ. Милићевић, Додатак поменику од 1888, Српска краљевска штампарија, Београд, 1901.
• Јован Скерлић, Историја нове српске књижевности, Учитељски факултет Универзитета у Београду, 1914.
• Биографије научника − Милан Ђ. Милићевић (допуна биографији наштампаној у биографији 1887), Годишњак, број IX, Српска краљевска академија, Београд, 1896, стр. 243-255
• Управници, Народна библиотека Србије
• Никола Мирков, Милан Ђ. Милићевић (1831-1908), „Чувар времена пређашњег“, РТС, 21. 12. 2008.
• Архива Милана Ђ. Милићевића, Народна библиотека Србије
• Мираш Кићовић, Историја Народне библиотеке у Београду, Народна библиотека, Београд, 1960.
• Милан Ђ. Милићевић, Зановет, Штампарија Јове Карамата, Земун, 1894.

• Краћа биографија на сајту САНУ, као члана
• Краћа биографија председника САНУ

Milan Milicevic