Алимпије Васиљевић

Алимпије Васиљевић (Велишевац, Ваљевски округ, 21. новембар 1831 — Београд, 3. фебруар 1911), српски филозоф и политичар, магистар Духовне академије (Кијев), професор Велике школе (Београд, филозофија) и министар просвете.

Школовање

Основну школу похађао је у Боговађи и у Цветачкој општини.1) Школовање је наставио 1846. у Београду, где је завршио три разреда гимназије и након тога прешао је на богословију.2) Још у гимназији познавао се са Јевремом Грујићем и са Јованом Ристићем.3) Пошто је спадао међу пет најбољих ученика богословије о трошку рускога Синода отишао је 1850. на образовање на духовну академију у Кијеву.4) Након две године семинарија прешао је на духовну академију и ту је ступио прво на филозофски факултет, а по окончању филозофскога на богословни.5) Седам година се школовао у Русији и духовну академију је завршио одличним успехом добивши на крају степен магистра.6) Ступањ магистра из Русије дотада је имао само митрополит Михаило.7)

Слободоумне патриоте

По повратку у Србију 1857. упознао се са другим хегеловцем Димитријем Матићем.8) Одбио је да буде судски писар, па је морао да чека годину дана да добије одговарајућу државну службу. Пошто је био проруски орјентисан, а и за њега су се заузели чланови кнезу супростављенога Државнога савета није успевао да се запосли као професор богословије.9) Након Тенкине завере почео је да посећује Тому Вучића и Илију Гарашанина, који су били олигархијска опозиција кнезу.10) Међутим он је ступио у контакт са трећом политичком групом, слобоумним патриотама, који су касније названи либералима, а који су се залагали за сазивање Народне скупштине.11) Добио је државну службу током 1858. као вршилац секретарске дужности у министарству просвете и требао је да обавља ревизију школа.12) У тој служби обилазио је школе, али пре поласка на пут договарао се са либералима са ким да ступа у контакт.13) Међутим и олигарси су му давали упутства и пратили га полицијом.

Професор гимназије и богословије

По повратку био је постављен за професора шабачке гимназије. У време Светоандрејске скупштине крајем 1858. био је активни члан либерала.14) Та скупштина довела је до промене династија и до већега значаја народне скупштине. Средином 1859. Алимпије је постао професор богословије.15) Једно време током 1860. провео је на научном усавршавању у Паризу заједно са својим пријатељем Стојаном Бошковићем.16) У критичним данима бомбардовања Београда 1862. ступио је у ђачку легију.17) Влада је почела да политички прогони либерале, па је 1864. премештен. Заједно са другим либералима помогао је да се 1866. организује Уједињена омладина српска.18) Након убиства кнеза Михаила на позив Миливоја Блазнавца узео је учешћа у сазивању скупштине, која је прогласила кнеза Милана Обреновића.19) На Уставотворној скупштини 1869. изабран је за секретара скупштине заједно са Стојаном Бошковићем.20) Међутим Намесништво се бојало да млађи либерали теже превеликој либералној промени Устава, па су онемогућили њихов избор за секретаре под изговором да пошто нису посланици не могу да буду секретари скупштине.21) Током 1869. постао је професор на Великој школи.22) Припадао је либералној странци и учествовао је у омладинском покрету.23)

Министар просвете

У либералној влади Стевче Михаиловића (31. август 1875 — 8. октобар 1875) имао је положај министра просвете, али брзо су дали оставку јер нису могли кнеза да увере да он само са њима заједно може да изађе пред скупштину.24) Поново је министар просвете у влади Стевче Михаиловића (6. мај 1876 — 13. октобар 1878).25) За време оба српско-турска рата био је у кнежевој пратњи као заступник владе у Врховној команди.26) Поред својих редовних дужности био је 1877/1878. министар за ослобођене пределе са задатком да уреди управу у присаједињеним окрузима.27) Путовао је у јесен 1878. у Русију да обезбеди градњу српске железнице уз помоћ руског капитала.28) Међутим све његове договоре поништила је касније кнежева аустрофилска политика. Министар је просвете и у влади Јована Ристића од 13. октобра 1878. до 20. марта 1879, када подноси оставку, али поново улази у исту владу и остаје у њој до пада владе 2. новембра 1880. Влада је пала јер није пристајала на огромне трговачке уступке према Аустрији. Постављен је 1879. за државнога саветника.

Четири пута је био министар просвете. У два маха (1892/1893. и 1893/1894) био је посланик у Петрограду.29) Са места саветника пензионисан је октобра 1898, одмах након одлуке врха либералне странке да буде потпуна опозиција власти.30)

У млађим годинама бавио се књижевном критиком, а водио је многобројне књижевне и научне полемике.31) Објавио је неколико расправа и уџбеника из своје струке. Његово главно дело је: Историја образовања (1867, недовршено).32)

Члан академија

Редовни је члан Друштва српске словесности од 21. I 1862, а секретар ДСС 1863. Почасни је члан Српског ученог друштва, наименован 29. VII 1864. Редовни је члан (Одсека за науке философске и филолошке и Одсека за науке државне и историјске) од 6. II 1869. Секретар је Одсека за науке философске и филолошке 1872–1873, 1885–1886, секретар Одсека за науке државне и историјске 1889. Секретар је Одсека за ширење наука и књижевности у народ од 19. II 1883. Почасни је члан Српске краљевске академије од 15. XI 1892. Написао је аутобиографију А. Васиљевић: Моје успомене. Објављено СКЗ 1990.

Литература

Спољне везе

2) , 3) , 4) , 5) , 7) , 8) , 9) , 10) , 11) , 12) , 13) , 14) , 15) , 16) , 17) , 18) , 19) , 20) , 21) , 24)
ЖИ
6)
„НА”, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, 1929, књига 4, 1040
22) , 23) , 26) , 27) , 29) , 31) , 32)
НА
28)
ЖИ2
30)
Живан Живановић 4, 1925, стр. 85
Штампање