Корисничке алатке

Алатке сајта


тома_вучић_перишић

Тома Вучић Перишић

Тома
Вучић Перишић
тома_вучић.jpg Портрет Томе Вучића Перишића,
рад Јована Поповића

Рођење:
1788.
Барич,
Отоманска царевина

Смрт:
13. јул 1859.
Београд,
Кнежевина Србија

Познат као:
политичар и војсковођа

свргавање кнеза Михаила и
кнеза Александра Карађорђевића

Тома Вучић Перишић (Барич, 1788 — Београд, 13. јул 1859),1) српски политичар и војсковођа из доба Првог и Другог српског устанка. Припада истакнутим уставобранитељима, а чувен је по својој демагошкој вештини. Угушио је неколико буна: Ђакову, Јованову и Катанску буну.

Главна је личност преврата у којима је војном силом, али и демагошким вештинама збацио кнеза Милоша 1839. године и кнеза Михаила у Вучићевој буни 1842. Допринео је паду трећега кнеза Александра Карађорђевића, али након његовога пада кнез Милош је дао да се затвори и по свој прилици у затвору и отрује.

У Првом српском устанку

Рођен је у Баричу 1788. године у време када се његова породица склањала из Србије где су се водиле борбе у време Аустријско-турског рата.2) Његова породица води порекло из околине Бијелога поља, а у другој половини 18. века доселили су у гружанско село Горњу Врбаву.3) Родитељи су му се вратили из избеглиштва у Срему 1791. године и населили су се у Вучковици у Гружи код Кнића. Пред Први српски устанак похађао је школу у Чумићу, али веома мало, па је остао цели живот неписмен.4) Након војне обуке у Тополи 1808. постао је члан Карађорђеве гарде, али због некога преступа побегао је крајем 1809. код Хајдук Вељка.5) Након годину дана вратио се и до 1813. служио је као коњаник код Карађорђа.6)

У Милошевој служби

Након слома Првога српскога устанка остао је у Србији, па је 1814. био један од вођа побуне у Гружи, која је била повезана са Хаџи Продановом буном.7) За време Хаџи-Проданове буне 1814. године Милош Обреновић је дошао у Кнић са око хиљаду Срба и ступио је у преговоре и наговорио главне коловође да му се предају, а то су били Тома Вучић и Сима Милосављевић Паштрмац.8) Отада су они били у Милошевој служби као његови момци.9) Ступио је у службу код Милоша Обреновића, па је 1815. учествовао у растеривању турских харачлија у Коњуши, али пошто је тада био рањен није присуствовао Састанку у Такову, на коме је дигнут Други српски устанак.10) У Милошевој служби се брзо уздигао изнад осталих кнежевих момака, па га је Милош одредио за старешину домаћинства, називајући га „газдом”.11) Када је кнез Милош био одсутан Вучић је са кнегињом Љубицом водио кнежево домаћинство.12) Остао је у Милошевој служби све до 1822. и стицао је све веће кнежево поверење.13) Кнез Милош га је 1822. поставио за гружанскога кнеза, а на том положају остао је до 1827.14) Гружане је држао под контролом и након тога. Угушио је Ђакову буну 1825, а пред одлазак против побуњеника добио је од кнеза сабљу, коју су дотада носила једино кнежева браћа.15) Побуњенике је потукао код Тополе. Био је свиреп у гушењу буне, а због убистава, пљачкања и мучења похватаних учесника буне становништво побуњених области је бежало у збегове.16) Главе истакнутијих учесника буне натицане су на коље.17)

Периоди милости и немилости код кнеза

Вучић је 1827. отерао своју жену Перунику, са којом је имао више деце и оженио се са младом Агнијом Нулом, која је због тога напустила свога мужа Грка Апостола, који ју је раније ослободио из харема одметнутог јањинског паше.18) Вучићева мајка није одобравала нови брак. Тома Вучић је исте године претукао свога сина из првога брака и дао слузи да настави да га туче, а када се у то умешала Томина мајка претукао је и њу.19) Мајка се жалила код кнеза Милоша због нечувенога поступка свога сина. Та сцена ганула је кнеза Милоша, који је већ одраније био киван на Вучића, који је одбијао да иде државним послом у Цариград без своје нове жене.20) Поред тога кнез Милош је осећао да се Вучић превише уздигао након Ђакове буне, па је било потребно да му покаже где му је место. Милошево држање је увредило Вучића, који је онда тражио отпуст из службе. Гружански кметови настојали су да интервенишу у корист Вучића, али када им је Милош саопштио да је Вучић испребијао своју мајку, они су затражили да се Вучић смени са положаја кнеза, што је Милош и учинио.21)22) Кнез му је одузео сва добра, која је Вучић имао у Вучковици, у корист његове прве жене Перунике, његове мајке и његове деце.23) Најпре му је наредио прогон у Влашку, али након кртаког времена предомислио се и одредио му Пореч као место прогонства.24) Вучић је отишао у Пореч, где је трговао сољу, чиме је зарадио доста новца.25) Кнез Милош га је поново 1828. примио у службу.26)

Да би надзирао српске емигранте кнез га је послао да ступи у српске добровољачке одреде, који су се борили у руској војсци у Влашкој.27) Руска команда је сумњала у српског конзула у Букурешту Михаила Германа, па су октобра 1829. године Вучић и Алекса Симић затворили Германа и запленили му архиву.28) Вучић се крајем 1829. вратио у Србију и настанио се у конаку кнеза Милоша.29) Јуна 1830. постављен је за главног војног сердара и шефа кнежеве гарде.30) Истовремено руководио је кнежевим кућним и трговачким пословима.31) Са капиталом стеченим у Влашкој почео је да се бави трговином за свој рачун.32) Кнез је октобра 1830. оптужио њега и Стојана Симића да су се бавили трговином, представљајући да то раде за кнежев конак.33) Порицали су кривицу, а заузимањем кнегиње Љубице Милош им је опростио, али их је протерао у Београд.34) Кнез га је крајем августа 1831. оптужио због суровог поступка према потчињеним и протерао га у Шабац.35) У Шапцу је након кратког времена опет задобио кнежево поверење. Због сукоба босанских капетана и централне власти постојала је опасност од упада из Босне, па су шабачка и ваљевска нахија припремљене за одбрану, а Вучић је 1832. постављен за главног војног заповедника те две нахије.36) У Шапцу је увежбавао војску.

Када је прошла опасност постављен је јуна 1832. за председника шабачког нахијског суда.37) Већ средином јануара 1833. смењен је са места председника суда.38) Могуће је да се радило о неким нерасчишћеним рачунима око трговине сољу.39) Вучић је након тога скупљао порез по Јадру и Рађевини, а августа 1833. године Милош је од њега тражио да се пресели у Крагујевац.40) У то време Вучић је претукао шабачког кмета због панике приликом гашења пожара, па је због тога по налогу кнеза ухапшен и одведен на Топчидер, где је био неколико дана окован у затвору.41) Кажњен је и одузимањем дела имовине.42) У Крагујевцу је именован за члана великога Народнога суда.43)

Министар војске

Био је министар војске (попечитељ војени дјела) од 14. јуна 1834. до марта 1835. Увежбавао је војску и пре именовања на то место. Вучић је због строгости и ревности био заслужан за велику дисциплинованост српске војске, која је изненађивала Јована Гавриловића, који је раније видео недисциплину аустријске војске.44) Добио је од кнеза широка овлаштења да војном силом натера подрињске Турке на иселење из подручја, за које је Хатишерифом из 1830. и из 1833. одређено иселење Турака.45) Заједно са Лазарем Теодоровићем повео је војску на границу. Позивао би Турке да се иселе, претећи у супротном нападом, па је на тај начин од 20. до 26. јула 1834. иселио већину села.46) Села око Сокола морали су да спале, а једино нису успели да иселе Сакар и Мали Зворник.47) Упади из Босне и са Сокола су се настављали и након тога, па је Вучић доста времена боравио у Подрињу.48) За време Милетине буне 1835. године Тома Вучић Перишић је из Крагујевца изашао је у сусрет побуњеника са 150 коњаника.49) Био је лојалан кнезу Милошу, али пристао је да буде посредник између кнеза и побуњеника. Тома Вучић се сложио са умеренијом струјом побуњеника да треба ограничити кнежеву власт, али наглашавао је да треба да се очува кнежево достојанство. Побуњеници су на тај начин у договору на миран начин 20. јануара ушли у Крагујевац.50) Вучић је током Милетине буне био на средини пута између верности кнезу и опозиције, чије је принципе о потреби ограничења кнежеве власти прихватао.51) Када је проглашен Сретењски устав био је 15. фебруара 1835. именован за члана Савета.52)

Свађа и мирење са кнезом

Први пут су он и Стојан Симић пали у немилост код кнеза у јесен 1830. године јер су се као чиновници бавили трговином, представљајући да то раде за кнежев двор.53) Након заузимања кнегиње за њих кнез им је опростио, али их је протерао У Београд.54) У априлу 1835. именован је за надзорника државних грађевина, а у време боравка кнеза Милоша у Цариграду био је надзорник државне и кнежеве благајне на Топчидеру.55) Надзирао је градњу зграде Савета, касарне у Савамали, магазе, механе, табакане, магазина за жито, дворца у Савамали и Војне болнице.56) Због успешног руковођења грађевинским пословима на Топчидеру и Савамали кнез га је унапредио у ађутанта са чином пуковника.57) Кнез је ипак након повратка из Цариграда био уверен да је Вучић сарађивао са опозицијом.58) До потпунога разлаза са кнезом дошло је 1837, када је одбио да прими један орден.59)

Кнез Милош је 1836. од турског султана донео 22 ордена за српске великаше, али Вучићу није дао орден, по свој прилици због његове сарадње са опозицијом.60) Када је 1837. умро један од одликованих Јоксим Милосављевић, кнез је Јоксимов орден понудио Вучићу, који га је одбио, јер уз орден није било султановог берата за њега.61) Вучићево одбијање толико је разљутило кнеза, да је Вучића разрешио свих дужности.62) Када је пао у немилост код кнеза Милоша прешао је на страну опозиције, која је тражила да се кнежева власт ограничи Уставом.63) Пребегао је јула 1837. у Земун заједно са кнежевим братом Јевремом Обреновићем и ступио је у контакт са опозицијом и постао је један од истакнутих уставобранитеља. Исте године вратио се у Србију, да би се са кнезом помирио тек маја 1838.64) Кнез му је 23. априла 1838. вратио звање кнежева ађутанта и пуковника.65) Вучић је јуна 1838. преместио војну школу из Београда у Крагујевац.66)

Гушење Јованове буне

в. Јованова буна

Након Турскога устава 1838. био је 26. фебруара 1839. по други пут постављен за члана Државнога савета.67)68) Кнез Милош је потакао свога брата Јована на побуну. Када се војска 23. маја 1839. побунила против Савета, Вучић је тада добио овлаштења да угуши ту тзв. Јованову буну. Именован је за врховног команданта народне војске, које је требала да заустави регуларну побуњену војску.69) На Трешњи крај Београда опколио је побуњенике, који су му се онда 28. маја предали.70) Вучић је због гушења побуне награђен са 1.000 дуката. Кнез Милош Обреновић био је онда натеран да се као тајни подстрекач побуне одрекне власти.71) Уставобранитељима је било јасно да кнез Милош стоји иза побуне, па су одлучили да сазову Скупштину, јер по њиховоме треба да кују гвожђе док је још вруће. Вучић је након уласка са војском у Крагујевац по свој прилици подстакао народ да 2. јуна тражи сазивање Скупштине.72) Савет у почетку није одобравао Вучићев захтев за сазивањем скупштине, али након вишеструког Вучићева притиска Савет је попустио.73) Крња Народна скупштина сазвана је 12. јуна, а током рада скупштине највише су се истицали Тома Вучић и Стојан Симић, тако да су они час подбуњивали народ против кнеза, а кад би затребало смиривали би га.74) Вучић је тада као велики говорник и демагог својим говорима контролисао и каналисао захтеве Скупштине. Понашао се попут римскога диктатора. Милош се нашао у безизлазној ситуацији, па је морао да 13. јуна прихвати оставку, коју је скупштина написала и дала му на потписивање.75)

Прво намесништво

Након одласка кнеза Милоша именован је за намесника заједно са Јевремом Обреновићем и Аврамом Петронијевићем.76) Уставобранитељска влада је на Вучићев захтев смањила порезе са 6 на 5 талира годишње.77) Након смрти кнеза Милана Обреновића 8. јула 1839. године Јеврем Обреновић, Стојан Симић и Стефан Стефановић Тенка мимо Вучићева знања одлучили су да на престо доведу Михаила Обреновића.78) Пошто је кнез био малолетан, одређено му је Намесништво у саставу: Јеврем Обреновић, Тома Вучић Перишић и Аврам Петронијевић. Дошло је до разлаза међу намесницима и до поделе на политичкој сцени Србије на „јевремовце” и „вучићевце”.79) Прву струју су чиниле присташе обреновићевске династије, а вучићевци су себе сматрали за уставобранитеље и циљ им је био да доведу Александра Карађорђевића на престо.80) Јевремовци су били у мањини, али успели су да задрже понеку од важних функција. Кнез Михајла је отац тек марта 1840. пустио у Србију, а по доласку уз помоћ турских фермана Вучић и Петронијевић су постављени као тутори саветници кнеза Михајла. Јеврем је маја 1840. уз подршку кнегиње Љубице и Ђорђа Протића побунио више нахија против кнежевих тутора и начина на који су то постали.81) Тома Вучић Перишић и Аврам Петронијевић су били преплашени, па су поднели оставку на положаје кнежевих тутора и побегли су код везира.82) Када је у јулу 1840. дошао турски представник Мустафа-ефендија, главни уставобранитељи су се вратили својим кућама и донета је одлука о сазивању Народне скупштине.83)

Због страха за безбедност Тома Вучић, Аврам Петронијевић и Стојан Симић нису присуствовали Народној скупштини, која је почела са радом 1. августа 1840.84) Рад скупштине усмеравала је влада и присташе Обреновића, па су Ђорђе Протић и Цветко Рајовић припремили скупштинску тужбу, у којој су уз подршку скупштинске већине оптужили главне уставобранитеље.85) Тома Вучић је био оптужен због поступака према војницима на Трешњи, за рад против живота чланова династије Обреновић, за намеру дизање буне у време доласка кнез Михаила у Србију, за тајни рад на Порти уз помоћу кога је постављен за кнежевога тутора.86) Народна скупштина је одлучила да се седморица најистакнутијих уставобранитеља протера из земље, а осталима да се суди.87) Када су 16. августа позвани грађани да помогну властима у хватању криваца Тома Вучић и његове присташе су поново побегле код Турака.88) Тома Вучић је 29. октобра 1840. године са 37 вучићеваца напустио Србију.89) Тома Вучић је са неколико главних уставобранитеља боравио у Цариграду. Уставобранитељи су били присиљени да оду у Цариград, али уследила је руска интервенција, па је дошло до споразума да се дозволи повратак уставобранитеља, већине одмах, а тројице главних касније.

Већина емиграната вратила се у Србију 17. децембра 1841, а Тома Вучић, Милутин Гарашанин и Стојан Симић чекали су на граници одобрење за прелазак у Србију до 9. априла 1842.90)

Вучићева буна

в. Вучићева буна

До априла 1842. боравио је у изгнанству у Турској, где је ступио у контакт са пољским емигрантима и са турским политичарима. Тома Вучић је био вођа покрета 1842.91) Повећање пореза је искористио као главно средство пропаганде против кнез Михаила и његове владе.92) Поред тога влада је преиначила неколико уредби из доба Намесништва што је Тома Вучић исто тако добро искористио за агитацију међу народом, који је био погођен тим владиним мерама.93) Био је у договору са турским комесаром Шекиб-ефендијом, који је 25. августа 1842. стигао у Србију да врши притисак на кнеза. Долазак Шекиба био је сигнал за акцију. Вучић је из Београда прешао у Земун, па преко Панчева је ноћу 30/31. августа 1842. прешао Дунав код Ковина и склонио се најпре у Смедерево.94) Из Смедерева је са 150 коњаника кренуо према Крагујевцу.95) У Крагујевац је стигао 2. септембра, пре кнеза Михаила.96) Побунио је крагујевачку војску и народ смедеревскога и крагујевачкога округа против кнеза Михаила Обреновића.97) Кнез Михаило је са 15.000 војника стигао до Крагујевца, али Вучић је у Крагујевцу узео сву артиљерију, што му је омогућило да победи кнежеву војску 4. септембра у бици на Метином брду крај Крагујевца.98) Још једном Вучић је 6. септембра победио кнежеву војску код Жабара, па је кнез Михаило исту вечер напустио Србију. Ушао је као победник у Београд, а у његовом логору на Врачару Александра Карађорђевића су извикали за новога кнеза.99)

Предводник народа

Аврам Петронијевић је био 8. септембра именован за председника привремене владе, а Тома Вучић је добио статус „предводника народа”, тј. другога човека привремене владе. Када је 7. новембра 1842. кнез Александар Карађорђевић бератом потврђен за кнеза, тада је именовао Вучића за министра унутрашњих послова. Вучић је и након предаје власти кнезу Александру Карађорђевићу наставио са прогонима својих политичких противника и свих, који су му били сумњиви.100) Пунио је тамнице, у којима су се људи свирепо мучили.101) Од Вучићевих прогона нису били сигурни ни кнежеви пријатељи, а његов полицијски режим достигао је такве размере, да је чак и Порта децембра 1842. саветовала да заведе толерантнију управу.102) Вучићева власт била је изнад уставом прописаних дужности једног министра.103) Једно време након преврата Вучић је био најмоћнија личност, која је засењивала кнеза.104) Након династичког преврата Вучићев задатак је био да штити од обреновићевских буна и завера. Уведене су ванредне мере, тако да су организовани гранични одреди дуж Саве и Дунава да би спречили прелаз емиграната.105) Међутим сам Вучић се више није осећао сигурним ни код своје куће, па је дао да се у његовом дворишту изграде бараке за јаку стражу, која га је штитила.106) Био је све више препотентан и сукобљавао се и са раније најближим сарадницима.107) Новембра 1842. свадио се и са Аврамом Петронијевићем, а фебрауара 1843. са Стојаном Симићем.108) Русија се жалила на незаконит избор новога кнеза и заједно са Портом тражила је поновни избор за кнеза и привремено удаљење Вучића и Аврама Петронијевића из Србије.109)

Вучић је преко потчињених сеоских и среских начелника утицао на избор посланика за скупштину, која је била одржана 16. јуна 1843. године у Топчидеру.110) Сваки од начелника повео је на скупштину и неколико наоружаних пратилаца. Вучић је наредио избор влади лојалних посланика, па је на тај начин унапред осигурао доношење очекиваних одлука.111) Скупштина је изразила незадовољство руским захтевима да кнез одступи и да Вучић и Петронијевић напусте земљу, па је онда скупштинска делегација у преговорима са руским и турским представницима договорила да кнез, Вучић и Петронијевић поднесу оставке, а да се Вучићу и Петронијевићу дозволи боравак у унутрашњости Србије.112) Вучић и Петронијевић поднели су оставке 20. јуна 1843. године.113) Вучић је отишао у Крагујевац. Кнез је поново изабран на скупштини одржаној 27. јуна 1843.114) Руска влада је била љута због веза Томе Вучића и уставобранитеља са пољском емиграцијом, па је потврђивање кнеза условљавала захтевом да се Вучић и Петронијевић удаље из Србије.115) Вучић и Петронијевић попустили су тек кад је руска дипломатија припретила упадом руске војске у Србију.116) Вучић је 19. августа 1843. напустио Београд, а четири дана касније и Србију.117) Једно време боравилили су у Видину, а онда су се под турским притиском преселили у Свиштов.118) Крајем јуна 1844. дошли су у Цариград, а средином августа 1844. године Русија им је одобрила повратак у Србију.119) Српска влада је да би обезбедила њихов повратак Цветку Рајовићу заменила смртну казну заменила казном затвора.120) У Србију су се вратили 29. августа 1844, а дуж пута их је свуда дочекивао одушевљени народ.121)

Гушење Катанске буне

в. Катанска буна

Током октобра 1844. избила је Катанска буна, па је од кнеза Александра Карађорђевића добио задатак и овлаштења да угуши буну. Пре гушења Катанске буне добио је чин војводе с титулом „превасходитељства”, који је само за њега био установљен.122) Након гушења буне био је веома окрутан према побуњеницима. Крај Шапца окривљене су остављали на отвореном у блату и изложене сунцу и киши, а онда би их батинали, пребијали топузима и секирама.123) Стрељане су натицали на точкове око Шапца. Осуђенима су одузимали сву имовину.124) После гушења буне за њега се 15. новембра 1844. установио нови чин кабинетскога саветника, тако да је могао да учествује на седницама Савета и на министарским седницама.125) На тај начин постао је прва личност после кнеза.

Тријумф Томе Вучића на Петровској скупштини

Са већином уставобранитеља и са кнезом разишао се 1845, а у пошто га је подржавала руска дипломатија постао је главни заговорник рускога утицаја.126) Кнез је у првој години владавине био под снажним Вучићевим утицајем, који је био најзаслужнији за његово довођење на престо.127) Кнез се полако ослобађао Вучићевих стега, па је крајем 1844. сменио у војци неколико Вучићевих присташа, а да се није консултовао са Илијом Гарашанином, који је као министар унутрашњих послова био за то надлежан.128) Вучић је сматрао да је та смена упререна против њега и у томе га је подржала већина уставобранитеља и руски конзул.129) Вучић је раније био у руској немилости, а од 1845. постаје русофил, да би имао јакога вањскога заштитника у борби против кнеза, који је настојао да смањи руски утицај у Србији.130) Његови односи са кнезом постајали су све гори, па је у народу почео да шири незадодовољство уперено против кнеза.131) Током 1846. отворено је критиковао творца Грађанског законика Јована Хаџића, који је био значајан ослонац кнежеве владе.132)

Тома Вучић се није слагао са новим уредбама и законима, које је Хаџић покушавао да уведе. Вучић није био спреман да дели одговорност због непопуларних закона и новога компликованога судскога уређења, па је јавно говорио да је Хаџић народу натурио законе и уредбе, које нису за њега.133) Када је Хаџић одговорио да Вучић спрема повратак на раније безакоње онда је Тома Вучић тражио од Савета да пресуди и да један од њих двојице мора да оде.134) Пошто је Савет стао на Вучићеву страну Јован Хаџић је 8. априла 1846. отпуштен из службе.135) Кнез је био охрабрен изванредним пријемом код султана 24. маја 1846, па је то искористио да ојача свој положај.136) У јесен 1846. године Савет је великом већином донео одлуку да се повуку стражари, који су испред Вучићеве куће стајали од смене династија 1842.137) Вучић је због тога једно време претио оставком.138) Кнез је почетком 1847. још више смањио Вучићеву моћ, када су смењени Вучићу наклоњени министри Паун Јанковић и Павле Станишић и уместо њих постављен је аустрофил Алекса Јанковић и вучићевац Раја Дамјановић.139) Поред тога кнез је своја два рођака поставио за свога ађутанта и помоћника.140) Вучић је 1847. ступио у контакт са кнезом Милошем.141) Током 1848. дошло је до сукоба између Томе Вучића и групе саветника, који су почели да га називају издајником због једнога писма које му је 1848. упутио кнез Милош Обреновић.142)

Тешко је тачно утврдити да ли је Вучић имао намеру да изведе преврат или је само намеравао да намами кнеза Милоша у Србију, да би га убио.143) Вучић је онда тражио од кнеза Александра да уклони Алексу Јанковића, Стевана Книћанина и Лазара Зубана, који су га увредили, али кнез и министри покушавали су да измире две стране.144) Пошто није дошло до помирења остављено је Петровској скупштини да реши тај проблем.145) Петровска скупштина се одржавала јула 1848. у Крагујевцу, а на скупштину је дошао велики број Вучићевих присташа, па су приморали кнеза и владу да испуне Вучићеве захтеве да се смене њему ненаклоњени саветници.146) Тада су смењени Алекса Јанковић, Стеван Книћанин и Лазар Зубан.147) Јавно се противио слању помоћи Србима за време Српског народног покрета 1848—1849.

У изолацији

Након Петровске скупштине потпуно је раскинуо са кнезом и владом. Изолирали су га, а он је престао да долази на дужност. Илија Гарашанин га је пензионисао 6. октобра 1852.148) Шест година је остао у пензији, а за то време покушавао је са разним интригама, окупљао је све незадовољнике. Како је кнез тражио ослонац у Аустрији, Вучић је почео да се истиче русофилством. Више пута се само привидно помирио са кнезом, али изгубио је некадашњу политичку моћ, па за двор постаје опаснији Илија Гарашанин.149) Приликом Етем-пашине мисије 1858. кнез Александар Карађорђевић је био у политички лошој позицији након Тенкине завере. Тома Вучић је помогао опозицији својим везама са Етем-пашом и београдским пашом, па је допринео да кнез доживи тежак политички пораз прихватајући раније смењене или утамничене саветнике.150)

Светоандрејска скупштина

Политички је рехабилитован након Етем-пашине мисије, па је постављен за председника Савета (12. април 1858 — 27. јануар 1859). Заједно са Илијом Гарашанином начинио је план да се кнез Александар Карађорђевић обори са престола уз помоћ Народне скупштине.151) На Светоандрејској скупштини није успео да спречи повратак кнеза Милоша на престо. Након збацивања Александра Карађорђевића дошло је до свађе две струје на Светоандрејској скупштини. На једној страни су били он и Гарашанин као чланови саветске струје, а на другој страни је била скупштинска струја, у којој су превладавали обреновићевци, који су тражили повратак кнеза Милоша Обреновића.152) Скупштинска струја је без договора са саветском струјом вратила кнеза Милоша на престо.153) Скупштинска струја је била либерална за разлику од саветске, која је била конзервативна.154) Скупштинска струја није веровала Вучићу и Гарашанину, јер су они 1839. и 1842. учествовали у збацивању Обреновића.155)

Хапшење и смрт

Кнез Милош Обреновић је пре доласка у Србију поручио да га Вучић не сме дочекати као саветник и да очекује да га затворе.156) Други саветници су се бојали за своје положаје, па су извршили притисак на Вучића, који је онда дао оставку у савету.157) Скупштина је одлучила да Тому Вучића стави под стражу, а он се онда затвара у своју кућу близу Калемегдана и турске тврђаве.158) У тој кући је имао много наоружања, па се чак и кнез Милош бојао туда проћи да на њега не би пуцао.159) Кнез Милош је успео да га на превару извуче из куће и онда га затвори.160) Да би то затварање оправдали скупштина је против Томе Вучића подигла оптужбу. Оптужили су га за побуне 1839. и 1842, као и за сурово гушење Катанске буне. По Милошевој наредби одузели су му сву имовину, да би је поделили жртвама Катанске буне. Држали су га месецима у војној болници као у притвору, па су Порта и велике силе због тога протествовале.161) Умро је 12. јула 1859. године (или 13. јула),162)163) а после тога појавиле су се вести да је отрован.164) Порта је тражила обдукцију леша, али кнез Милош на то није пристајао.165)

Литература

  • Радомир Ј. Поповић, Тома Вучић Перишић, Историјски институт Београд, Београд, 2003.
  • Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књига 3, Београд, 1929, стр. 437
  • Матица српска, Одабране биографије, том 1
  • С. Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада (1838-1858), Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон, Београд, 1933.
  • С. Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила, Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон, Београд, 1933.
  • Радош Љушић, Кнежевина Србија (1830–1839), САНУ, Београд, 1986.
  • Гавриловић Михаило, Милош Обреновић, књига I, Историјски институт Београд, Београд, 1908.
  • Гавриловић Михаило, Милош Обреновић, књига II, Историјски институт Београд, Београд, 1909.
  • Владимир Стојанчевић, Милош Обреновић и његово доба, Београд, 1966.
  • Алекса Ивић, Из доба Карађорђа и сина му кнеза Александра, Просвета, Београд, 1984.
  • С. Јовановић, Политичке и правне расправе, књига 2, Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон, Београд, 1932.
  • Бартоломео Куниберт, Српски устанак и прва владавина Милоша Обреновића, Просвета, Београд, 1901.

Toma Vucic Perisic

1)
„НА”, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књига 4, Београд, 1929, стр. 1170
2)
„МС”, Матица српска, Одабране биографије, том 1
3)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 15
4)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 18
5) , 6)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 21
7) , 10) , 13) , 14) , 15) , 52) , 55) , 126) , 148) , 162)
МС
8) , 9)
Гавриловић Михаило I, 1908, стр. 91
11) , 12)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 27
16)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 37
17)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 38
18)
Гавриловић Михаило II, 1909, стр. 468
19) , 20)
Гавриловић Михаило II, 1909, стр. 469
21)
Гавриловић Михаило II, 1909, стр. 470
22)
Михаило II, 1909, стр. 202
23) , 24)
Михаило II, 1909, стр. 203
25) , 26)
Гавриловић Михаило II, 1909, стр. 471
27)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 48
28)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 49
29)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 50
30)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 51
31) , 32) , 33)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 52
34)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 53
35)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 56
36) , 37)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 57
38) , 39)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 58
40)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 59
41) , 42) , 43)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 60
44) , 48)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 67
45)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 62
46)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 64-65
47)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 66
49) , 50)
Радош Љушић, 1986, стр. 127
51)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 73
53) , 54)
Радош Љушић, 1986, стр. 429
56)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 76—78
57)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 80
58) , 60)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 82
59) , 61) , 62)
Радош Љушић, 1986, стр. 431
63) , 67) , 71) , 151) , 163)
НА
64) , 65)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 90
66)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 91
68)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 96
69)
Радош Љушић, 1986, стр. 446
70)
Радош Љушић, 1986, стр. 447
72) , 73)
Радош Љушић, 1986, стр. 451
74)
Радош Љушић, 1986, стр. 452—453
75)
Радош Љушић, 1986, стр. 454
76)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 109
77) , 78)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 111
79)
„ЈОВ”, Jovanović, N., Jevrem Obrenović - skica jedne političke karijere. Istorijski časopis 50 (2003): 99—130
80) , 81) , 82)
ЈОВ
83)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 126
84) , 85)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 127
86) , 87)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 128
88)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 130
89)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 131, 132
90)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 138
91) , 97) , 99)
Уставобранитељи, 1933, стр. 314
92) , 93)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 140
94)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 142
95) , 96) , 98)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 143
100) , 101) , 102)
А. Ивић, 1984, стр. 109
103) , 104) , 105) , 109)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 156
106) , 107)
А. Ивић, 1984, стр. 112
108)
А. Ивић, 1984, стр. 113
110) , 111) , 114)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 157
112) , 113)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 158
115)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 159
116)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 160
117) , 118)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 162
119) , 121)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 167
120)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 165
122) , 125)
Уставобранитељи, 1933, стр. 317
123) , 124)
Уставобранитељи, 1933, стр. 316
127) , 128) , 129)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 181
130)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 182
131) , 132)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 184
133)
Расправе 2, 1932, стр. 136
134) , 135)
Расправе 2, 1932, стр. 137
136)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 186
137) , 138)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 187
139) , 140) , 141)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 188
142) , 144) , 145)
Уставобранитељи, 1933, стр. 318
143)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 191
146)
Уставобранитељи, 1933, стр. 319
147)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 194
149) , 150)
Уставобранитељи, 1933, стр. 320
152)
Друга влада Милоша и Михаила, 1933, стр. 1,2
153) , 154) , 155)
Друга влада Милоша и Михаила, 1933, стр. 2
156)
Друга влада Милоша и Михаила, 1933, стр. 14
157)
Друга влада Милоша и Михаила, 1933, стр. 19
158)
Друга влада Милоша и Михаила, 1933, стр. 90
159) , 160)
Друга влада Милоша и Михаила, 1933, стр. 91
161) , 164)
Друга влада Милоша и Михаила, 1933, стр. 92
165)
Друга влада Милоша и Михаила, 1933, стр. 93
тома_вучић_перишић.txt · Последњи пут мењано: 2024/08/13 10:06