Садржај
Јован Гавриловић
Јован Гавриловић (Вуковар, 14. новембар 1796 — Београд, 10. август 1877), српски историчар, политичар и географ. Био је члан Државнога савета и један од тројице кнежевих намесника (1868—1872). Био је током 1866. и 1867. председник Српског ученог друштва (претече САНУ).
Школовање и трговина
Јован Гавриловић је рођен 14. новембра (3. новембра по старом календару) 1796. године у Вуковару у имућној трговачкој породици.1) Школу је похађао у Вуковару, Печу, Сремским Карловцима, Столном Београду, Сегедину и мало и у Шопрону.2) Отац га је слао на школовање са циљем да од њега постане трговац, а по повратку кући помагао је оцу у трговини. Још као млад научио је латински, немачки и француски. Француски је научио да би могао да чита Волтера.3) Пратио је филозофију свога времена, а посебно се определио за Канта.4) Лукијан Мушицки је код њега често одседао, а водио је и преписку са Вуком Караџићем.5) У једном пожару 1822. године у Вуковару спаљено је 300 кућа, а и Гавриловићева кућа је доста оштећена у пожару.6) После тога промет трговине је битно опао, али он је и даље имао прилично високе приходе.
Одлазак у Србију
Доселио се 1831. године у Србију, где је одмах био постављен за секретара Великога суда.7) Исте године био је именован за секретара српскога посланства у Цариграду. Ту је добро научио турски језик. Вратио се 1833. у Србију, где је био секретар кнежеве канцеларије, а 1834. опет је био секретар Великога суда, а 1835. секретар београдскога Варошкога суда.8) Од 1836. до 1839. био је секретар српскога посланства у Букурешту, а по повратку у Србију био је начелник једнога оделења министарства финансија. Кнез Михаило Обреновић је 1840. централну управу преместио у Крагујевац, па је Гавриловић дао оставку да се не сели. Ипак од априла 1841. до августа 1842. био је секретар, па онда и директора кнежеве канцеларије. Након Вучићеве буне и свргавања кнеза Михаила провизорна влада га је отпустила из државне службе септембра 1842.9) Након амнестије вратио се марта 1843. у Србију.10)
Министар финансија и намесник
Током 1843. поново је био начелник у министарству финансија. За помоћника министра финансија именован је 1859. Био је познат по томе да се не меша у политику. Кнез Михаило Обреновић поставио га је 1860. за министра финансија своје прве владе.11)12) Био је министар финансија од 8. новембра 1860. до 23. децембра 1861. Члан Државнога савета постао је 1861. После убиства кнеза Михаила Обреновића 1868. изабран је за трећега намесника.13) Главну реч у трочланом Намесништву имали су првенствено Миливоје Петровић Блазнавац и нешто мање Јован Ристић, али ни Јован Гавриловић није био обична фигура. Када се није слагао са одређеним одлукама министара није хтео да их потпише, користећи своје право вета.14) Од тројице намесника он је једини био прави ментор малолетнога владар водећи бригу о његовој безбедности, образовању и васпитању.15) Кад је кнез Милан Обреновић 1872. постао пунолетан престало је постојати Намесништво, па је Гавриловић пензионисан и живео је у Београду.16)
Председник Српскога ученога друштва
Једно време био је управитељ Пословно-трговачке школе, која је касније претворена у Реалку. Председник је Српског ученог друштва (претече САНУ) током 1866. и 1867. Бавио се проучавањем српске историје и прикупљао је изворе о Првом српском устанку. Био је близак пријатељ Вука Стефановића Караџића, и залагао се за његове промене књижевног језика.17) Новчано је помагао и Ђуру Даничића. Дао је велики допринос развоју просвете у Србији и модерном организовању српске државе. Пред крај живота своју кућу и 250.000 динара оставио је као фонд за пензије удовицама учитеља.18) Умро је у Београду 10. августа 1877. године (29. јула по старом календару).
Литература
- М. Милићевић, Поменик знаменити људи у српскога народа новијега доба, 1888.
- С. Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила, Београд, 1933.
- Живан Живановић, Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века, Књига прва 1858-1878, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1923.
- Милан Јовановић-Стојимировић, Силуете старог Београда, Просвета, Београд, 2008.
- Алекса Ивић, Из доба Карађорђа и сина му кнеза Александра, Просвета, Београд, 1984.