Јован Гавриловић
Рођење: 14. новембар 1796. Вуковар, Хабзбуршка монархија Смрт: 10. август 1877. Београд, Кнежевина Србија

Јован Гавриловић (Вуковар, 14. новембар 1796 — Београд, 10. август 1877), српски историчар, политичар и географ. Био је члан Државнога савета и један од тројице кнежевих намесника (1868—1872). Био је током 1866. и 1867. председник Српског ученог друштва (претече САНУ).

Јован Гавриловић је рођен 14. новембра (3. новембра по старом календару) 1796. године у Вуковару у имућној трговачкој породици.¹⁾ Школу је похађао у Вуковару, Печу, Сремским Карловцима, Столном Београду, Сегедину и мало и у Шопрону.²⁾ Отац га је слао на школовање са циљем да од њега постане трговац, а по повратку кући помагао је оцу у трговини. Још као млад научио је латински, немачки и француски. Француски је научио да би могао да чита Волтера.³⁾ Пратио је филозофију свога времена, а посебно се определио за Канта.⁴⁾ Лукијан Мушицки је код њега често одседао, а водио је и преписку са Вуком Караџићем.⁵⁾ У једном пожару 1822. године у Вуковару спаљено је 300 кућа, а и Гавриловићева кућа је доста оштећена у пожару.⁶⁾ После тога промет трговине је битно опао, али он је и даље имао прилично високе приходе.

Доселио се 1831. године у Србију, где је одмах био постављен за секретара Великога суда.⁷⁾ Исте године био је именован за секретара српскога посланства у Цариграду. Ту је добро научио турски језик. Вратио се 1833. у Србију, где је био секретар кнежеве канцеларије, а 1834. опет је био секретар Великога суда, а 1835. секретар београдскога Варошкога суда.⁸⁾ Од 1836. до 1839. био је секретар српскога посланства у Букурешту, а по повратку у Србију био је начелник једнога оделења министарства финансија. Кнез Михаило Обреновић је 1840. централну управу преместио у Крагујевац, па је Гавриловић дао оставку да се не сели. Ипак од априла 1841. до августа 1842. био је секретар, па онда и директора кнежеве канцеларије. Након Вучићеве буне и свргавања кнеза Михаила провизорна влада га је отпустила из државне службе септембра 1842.⁹⁾ Након амнестије вратио се марта 1843. у Србију.¹⁰⁾

Током 1843. поново је био начелник у министарству финансија. За помоћника министра финансија именован је 1859. Био је познат по томе да се не меша у политику. Кнез Михаило Обреновић поставио га је 1860. за министра финансија своје прве владе.¹¹⁾¹²⁾ Био је министар финансија од 8. новембра 1860. до 23. децембра 1861. Члан Државнога савета постао је 1861. После убиства кнеза Михаила Обреновића 1868. изабран је за трећега намесника.¹³⁾ Главну реч у трочланом Намесништву имали су првенствено Миливоје Петровић Блазнавац и нешто мање Јован Ристић, али ни Јован Гавриловић није био обична фигура. Када се није слагао са одређеним одлукама министара није хтео да их потпише, користећи своје право вета.¹⁴⁾ Од тројице намесника он је једини био прави ментор малолетнога владар водећи бригу о његовој безбедности, образовању и васпитању.¹⁵⁾ Кад је кнез Милан Обреновић 1872. постао пунолетан престало је постојати Намесништво, па је Гавриловић пензионисан и живео је у Београду.¹⁶⁾

Једно време био је управитељ Пословно-трговачке школе, која је касније претворена у Реалку. Председник је Српског ученог друштва (претече САНУ) током 1866. и 1867. Бавио се проучавањем српске историје и прикупљао је изворе о Првом српском устанку. Био је близак пријатељ Вука Стефановића Караџића, и залагао се за његове промене књижевног језика.¹⁷⁾ Новчано је помагао и Ђуру Даничића. Дао је велики допринос развоју просвете у Србији и модерном организовању српске државе. Пред крај живота своју кућу и 250.000 динара оставио је као фонд за пензије удовицама учитеља.¹⁸⁾ Умро је у Београду 10. августа 1877. године (29. јула по старом календару).

• М. Милићевић, Поменик знаменити људи у српскога народа новијега доба, 1888.
• С. Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила, Београд, 1933.
• Живан Живановић, Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века, Књига прва 1858-1878, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1923.
• Милан Јовановић-Стојимировић, Силуете старог Београда, Просвета, Београд, 2008.
• Алекса Ивић, Из доба Карађорђа и сина му кнеза Александра, Просвета, Београд, 1984.

• Биографија на сајту САНУ

Jovan Gavrilovic