Добро дошли на Српску енциклопедију

Ђура Даничић

Ђура Даничић, крштено име Ђурађ Поповић (Нови Сад, 6/18. април 1825 — Загреб, 4/16. новембар 1882),1)2) филолог, професор Лицеја, библиотекар Народне библиотеке (Београд) и први секретар ЈАЗУ.

Живот и рад

Ђуро Даничић је рођен под именом Ђорђе Ј. Поповић, као четврти син новосадског свештеника Јована Поповића, у Новом Саду, 1825.3) Прве школе учио је у Новом Саду и Пожуну, а правне науке у Пешти и Бечу, где је дошао 1845.4) Под утицајем Караџића и Миклошича почео је да се бави словенском филологијом, којој је касније, а нарочито проучавању српског језика, посветио цео живот. За време студија материјално су му помагали кнез Михајло Обреновић и Јован Гавриловић. Већ у јесен 1846. потпуно је запоставио право и сав се посветио филологији.5) Спријатељио се са Вуком Караџићем и почео је да му помаже да спреми друго издање Речника.6) Након некога времена под псеудонимом Југовић написао је и одбрану Вукове реформе, али бечка цензура није дозволила да се одбрана одштампа, па је морао да потражи друго место.7) Морао је и да нешто мења, па је у Будиму цензор Јован Суботић 1847. одобрио да се одштампа дело под насловом Рат за српски језик и правопис под новим псеудонимом Даничић.8)9) Тим радом је оправдао Вукову реформу и докрајчио вишегодишњу Вукову полемику са противницима реформе, а посебно са Јованом Хаџићем. Тај рад отворио му је одмах врата Друштва српске словесности, а један од главних Вукових противника Јован Стејић је рекао да тако још није писао ниједан Србин.10) Јован Гавриловић је због тога рада исплатио све његове дугове, које је направио у Будиму.11) Исте године изашао је Вуков превод Новог завјета, а Ђура Даничић је написао опширан похвалан приказ тога превода, али имао је проблеме са објављивањем.12) Са немачког је превео Приповетке из Старог и Новог завета, које су изашле 1850. у 400 примерака на ћирилици и латиници о Вуковом трошку.13) Док је помагао Вуку на Речнику превео је Псалме Давидове, а када је завршен Речник прешао је 1852. у Нови Сад.14) И из Новога Сада је радио за Вука, који му је или сам покривао дугове или би за њега обезбедио финансијску подршку кнеза Михаила.15) Уз Вукову подршку постао је 1853. учитељ српског језика Јулије, заручнице кнеза Михаила, па је ту дужност обављао У Бечу од 1853. до 1856, а истовремено се бавио научним радом.16)

Године 1856. постао је библиотекар Народне библиотеке у Београду и секретар Друштва српске словесности.17) За време рада у библиотеци систематски је попуњавао библиотеку добрим књигама, отворио је читаоницу и предложио либералнија правила о посуђивању књига.18) Постављен је 1859. за професора словенске филологије, опште историје књижевности и естетике на Лицеју (Великој школи).19) Министар просвете Коста Цукић је 1864. на Великој школи поставио свога надзорника младежи, што је изазвало гунђање студената, али и професора незадовољних што је такав шпијун постављен без њихова питања.20) Ђура Даничић је у име професора написао жалбу, а министра Цукића је то толико наљутило да је Ђуру Даничића удаљио са Велике школе и преместио у поштанско оделење министарства унутрашњих послова.21) Ђури није ништа помогло ни што је његов брат Милош Поповић био уредник полуслужбеног Видовдан и био поуздани пријатељ Кнеза Михаила.22) На нови посао у поштанском оделењу није одлазио, а онда је 1865. отишао је у Загреб, где је од 1867. до 1873. био секретара тада основане Југословенске Академије.23)24) Постао је драгоцена веза између Срба и Хрвата практикујући гледиште да се ради о истом народу.25) Стојан Новаковић га је 1873. као министар просвете вратио из Загреба и поставио га за професора Велике школе.26) Ђура Даничић се вратио на катедру филологије у Великој школи у Београду, предавајући на њој до 1877.27) Отишао је затим на одмор у Загреб да продужи рад на започетом великом Рјечнику хрватскога или српскога језика. На том послу га је и затекла смрт. Његово тело пренесено је новембра исте године (1882) у Београд и ту је сахрањено на Марковом гробљу.

Своје презиме заменио је 1847. презименом Даничић, којим се потписао на првом свом научно-полемичком раду Рат за српски језик и правопис, и при том презимену је после стално остао.

Даничић је био један од најзначајнијих радника на подручју испитивања српског језика. Његов први рад објављен је 1845. (у Подунавци) и у њему је писао у заштиту Вука Караџића. Научно обарање теорије Вукових противника, Даничић је изнео у расправи Рат за српски језик и правопис (1847), којом је допринео брзој победи Вукових идеја. Затим је дао Малу српску граматику (1850), у којој је српски књижевни језик први пут научно окарактерисан. Касније (од 1863) то је мало дело излазило у више издања (1—7), под називом Облици српског језика. Дела Даничића, у којима је обрађивао различите стране српског језика, јесу: Српска синтакса (1858), само са одељком о падежима са и без предлога, заснована на тадашњој локалистичкој теорији о падежима, Основе (1876), класификација, сасвим механичка, наставака за образовање речи, Коријени (1877), без велике теоријске вриједности, Историја облика (1874), и најзад славне акценатске студије (Slav. Bibi., Miklošić, I, Glasnik, 8—9. Rad, 6, 14, 20), које су образовале основу проучавања словенског акцента.

Даничићева већа издања српских старих споменика, већином још незамењена, јесу: Житије Св. Саве (Теодосијево, 1860, у издању приписано Доментијану), Житија Св. Симеона и Св. Саве од Доментијана (1865), Никољско јеванђеље (босанске редакције, 1864), Животи краљева и архиепископа српских (Данила и других, 1866), и многа друга мања дела, распршена по научним издањима.

Превео је Стари завет. Вук је раније већ превео Нови завет.

Реформа латиничног писма

У свом започетом делу Рјечник хрватскога или српскога језика, Даничић је предложио реформу латиничног писма по угледу на Вукову реформу ћирилице, у којој би се диграфи dj, lj, nj, заменили графемама đ, ļ, ń, ģ, и тиме постигла пуна компатибилност латинице са ћирилицом, и избегле недоумице у којима графеме из диграфа стоје једна до друге, али се посматрају одвојено (нпр. nadživeti, injekcija, podjednako итд.).

Од Даничићевих графема, у ширу употребу је једино ушла графема Đ đ, уместо дотадашњег dj.

Академик

Кореспондентни је члан Друштва српске словесности од јануара 1849. Секретар је ДСС од 1857 до 1861. Прави је члан Српског ученог друштва (Одбора филолошких наука) од почетка 1869. Председник је СУД 1878.

Смрт и сахрана

Умро је 4. новембра 1882. у Загребу. По сопственој жељи да буде сахрањен у Србији, а одлуком краља Милана да се сахрана организује о државном трошку,28) његово тело је из Загребa пренето у Београд, где је сахрањен уз све почасти 14/26. новембра, код Цркве Светог Марка.29)

Литература

Спољне везе

1)
Милан Ђ. Милићевић, 1888, стр. 125
2) , 28)
Милан Ђ. Милићевић, 1888, стр. 131
3) , 4) , 5) , 7)
Милан Ђ. Милићевић, 1888, стр. 126
6) , 11) , 12) , 13)
СК
8) , 10) , 17) , 19) , 24)
Милан Ђ. Милићевић, 1888, стр. 127
15)
СК1
16)
Војислав Ђурић, 1976, стр. 390
18)
Војислав Ђурић, 1976, стр. 395
20) , 21) , 22)
Друга влада стр 249
23) , 25)
Војислав Ђурић, 1976, стр. 412
27)
Милан Ђ. Милићевић, 1888, стр. 128
29)
Милан Ђ. Милићевић, 1888, стр. 132
Штампање