Добро дошли на Српску енциклопедију

Јован Стејић

Јован Стејић (Арад, 1803 — Београд, 5. децембар 1853),1)2) српски лекар и књижевник. Радио је као лични лекар кнеза Милоша Обреновића и његове породице, основао српски грађански санитет (1840), један је од оснивача Друштва српске словесности (1842) у Београду, а у периоду 1843—1853. био је секретар Државног савета.

Младост и школовање

Јован Стејић је рођен 1803. у Старом Араду,3) граду на обали Мориша у Банату (данас Румунија), где су Срби некад чини већину. Нема података о датуму рођења, а ни о његовим родитељима.4)

Основну школу завршио је у Араду, где се уписао и у гимназију. Као одличан ђак добио је стипендију Текелијине задужбине, па је у Сегедину завршио Текелијанум.5)

У Сегедину је најпре студирао филозофију, али је онда у Пешти уписао медицински факултет. Србији су тада недостајали добро образовани људи, па га је Јеврем Обреновић 1828. позвао у Шабац и понудио му да га стипендира, а да након дипломе ступи код њега у службу.6) Поред медицине Стејић се бавио и књижевношћу, а постао је и члан немачког просветитељскога покрета. Дипломирао је 1829. и одмах је отишао у Шабац.

У кнежевој служби

Једно кратко време је радио у Ваљеву и Шапцу, а онда код Јеврема Обреновића. Већ октобра 1829. прешао је у службу код кнеза Милоша Обреновића у Пожаревцу,7) у време посете Ота Дубислава Пирха кнезу Милошу.8)

Још као млад постао је познат у Србији и као лекар и као писац. Не само да је радио као лекар,9) него је постао и један од учитеља кнежевих синова Милана Обреновића и Михајла Обреновића.10) Милош је Стејића ценио не само као лекара, већ и као саветника и стално је безусловно захтевао његово присуство.11)

Међутим, 1832. дошло је до оштрог сукоба. Према писању тадашње штампе, то се догодило из два разлога. Један је био то што није дозволио кнезу да пре штампања, у тек отвореној Државној штампарији, када је слог већ био спреман, прегледа рукопис његове књиге Сабор истине и науке, због чега се кнез разљутио и обустављено штампање, с обзиром да он није претходно одобрио штампање књиге.12)

Књигу је Стејић посветио свом пацијенту, Милошевом сину Милану. У њој је, између осталог, критички писао о природним правима, о праву слободе и једнакости, о праву части и доброг имена и о праву имања и стеченог добра.13) Његов став је био да држава треба да буде организована по закону и да је закон за све једнак, па чак и за владара.14) Говорио је и о слободи и праву људи да искажу своје мишљење, о Вуковим реформама правописа и изразио своје делимично неслагање са истим.15)

Неколико месеци касније и Вук је у писму кнезу исказао своје мишљење о Стејићевој књизи, истичући да књига јесте добра, али да се на човекова природна права, чак и у европски уређеним државама, где људи уживају таква права, „попреко гледа“ и да је Стејић са таквим идејама опаснији по кнеза од Чарапића, с обзиром да сви знају како такве тврдње у књизи нису сасвим истините.16)

Кнез је отпустио Стејића и наредио да му се изда пасош у коме ће писати да лекарску праксу може да врши где хоће.17)

Лекар у Земуну

Увређен, Стејић се јуна 1832. са породицом преселио у Земун, где је наставио да води приватну праксу. Милош највероватније није очекивао овакву Стејићеву реакцију и касније је покушао да своју одлуку ублажи, али је Стејић остао чврстог и достојанственог става.18)

И даље је наставио преписку са кнезом Милошем и давао му лекарске савете. Више пута је по позиву одлазио код Јеврема Обреновића, а одлазио је и код кнеза да помогне кнежевом лекару да се лечи кнегиња Љубица и Михајло Обреновић и Милан Обреновић (кнез).19) Лечио је и бројне чланове кнежеве родбине. Током 1833. препоручио је да се уведе обавезан практичан стаж за младе лекаре.

Шеф санитета

Био је шеф Грађанскога санитета у Србији од 22. фебруара 1840. до 15. августа 1841. Тада је покренуо иницијативу за оснивање болнице за душевне болеснике.20) Израдио је и први правилник о сахрањивању. Постао је 15. августа 1841. главни секретар Државног савета.21) Након Вучићеве буне и свргавања кнеза Михаила провизорна влада га је отпустила из државне службе септембра 1842, али дозволили су му да остане у Београду као приватни лекар.22)

Стејић се са породицом вратио у Србију 1843. Пошто је поново постао шеф Грађанскога санитета организовао је борбу против сифилиса. Наредио је да се изводи цепљење деце од великих богиња. Издао је упутство о спречавању ширења срдобоље и грознице.

Друштво српске словесности и Државни савет

Један је од оснивача Друштва српске словесности 1842. у Београду. Од тог друштва је 1862. настало Српско учено друштво, а касније и Српска краљевска академија.23) Дуго је био секретар Друштва српске словесности, а касније и почасни потпредседник. Током 1846. у Друштву је покренуо иницијативу да се уведе евиденција и да се спашавају историјски документи и споменици српске историје.24) Главни секретар Државнога савета постао је 1841. и ту дужност је вршио до своје смрти 1853. У име кнеза потписао је и устав Друштва српске словесности.

Књижевност

Творац је медицинске књижевности и медицинске терминологије.25) Аутор је бројних чланака и других списа из медицинске и здравствене просвете.26) Често је сарађивао у „Гласнику“ ДСС и једно време је био његов главни уредник. Такође је сарађивао у листовима Дневник и Српски народни лист.27) Од објављених дела истичу се:

  • „Пијанство“ (1827), сликовит приступ узрока и последица, као и начина лечења алкохоличара.28) Објављено је у Летопису Матице српске.
  • „Забава за разум и срце“ су збирке текстова са здравственим поукама, у пет књига (Беч 1828, Будим 1831, Земун 1834, Будим 1836. и Нови Сад 1839). Трећа књига су преводи текстова других аутора под насловом „Мудра изреченија из разних писаца“, а четврта која носи наслов „Огледи умне науке“ је писана за широку публику.29)
  • „Макровитика или наука о продужењу живота човекова“, у два тома, штампано у Бечу 1826. његово је најзначајније дело. Представља посрбљен превод у виду уџбеника, енциклопедијског приручника немачког клиничара Јохана Петра Хуферланда (који је садржао 6 томова). У њему је на српском језику први пут поминута „хигијена полних односа“ и идеја о трансфузији крви. Књигу је посветио Сави Текелији.30)
  • „Антроплогија или наука о човеку за младеж“ (1850)31)32)
  • „Српски правопис“ (1852), у коме је изразио своје мишљење у вези са потребом прихватања нових термина и израза у различитим областима науке.33)
  • „Предлог за српски ријечник и српску граматику“ (1853) је објавио као потпреседник Друштва српске словесности и представља наставак полемике, започете још 1832. поводом Вукове реформе правописа, коју је и сам делимично прихватио.34)

Умро је у Београду 21. новембра 1853. од туберкулозе и сахрањен је на тадашњем гробљу код цркве Светог Марка.35)

Породица

До данас су остало непознато његово брачно стање, али се зна да је имао породицу и да је његов син био Павле Стејић (1848—1908), познати београдски хирург.36)

Литература

2)
23. новембра по старом календару
3) , 4) , 5) , 6) , 7) , 9) , 10) , 19) , 20) , 21) , 23) , 24)
Будимир Павловић, 2008.
8)
Мирољуб Манојловић, 2011, стр. 49
11)
Будимир Павловић, 2008, стр. 7
12) , 13) , 15) , 17)
Будимир Павловић, 2008, стр. 8
14) , 16)
Снежана С. Савић, 2010, стр. 39
18)
Будимир Павловић, 2008, стр. 9
22)
А. Ивић, 1984, стр. 103
25) , 27) , 29) , 30)
Будимир Павловић, 2008, стр. 15
26)
Будимир Павловић, 2008, стр. 22
28)
Ана Б. Петрушевски, 2012, стр. 730
31)
Будимир Павловић, 2008, стр. 19
32)
Јован Стејић, 1850.
33) , 34)
Будимир Павловић, 2008, стр. 20
35)
Будимир Павловић, 2008, стр. 13
36)
Будимир Павловић, 2008, стр. 4
Штампање