Милош Поповић (Нови Сад, 1820 — Београд, 27. јул/8. август 1879), српски књижевник. Био је уредник „Српских новина“, „Видовдана“ и „Подунавке“.
Родио се у Новом Саду 1820. године од оца Јована и мајке Ане. Рођени је брат Ђуре Даничића.
Основну школу и гимназију је завршио 1838. године у Новом Саду.1) У Новом Саду је 1839. године „слушао мудрољубије“ (филозофију), а 1840. теологију. У Сегедину је завршио филозофију, а у Пешти је дипломирао 1843. године.2) За време студија издржавао је себе и браћу бавећи се новинарством.3) Од 1842. био је уредник Пештанско-будимског скоротече.4) У Србију је прешао 1843. да би помагао Јовану Хаџићу у изради Грађанског законика.5) Постао је 1844. уредник „Српских Новина“, које је са једногодишњим прекидом уређивао све до 1859. Политички је био у добрим односима са Томом Вучићем. Године 1859. добио је чин капетана од кнеза Милоша.
У његовим Српским новинама су се од августа 1859. појавили такозвани дукатовачки чланци, у којима је конзервативна група око кнеза Михаила анонимно напала либерале, који су били најзаслужнији за Светоандрејску скупштину.6) У тим чланцима критиковали су се млади либерални каријеристи, који су истиснули старе искусне чиновнике.7) У њима се критиковало и увођење Народне скупштине, која је постала по дукатовцима играчка у рукама неколико демагога.8) Све те чланке тајно је одобрио кнез Михаило, а углавном их је писао Матија Бан.9) Због тих чланака либерали су се одмах жалили кнезу Милошу, па су убедили кнеза Милоша да Српске новине пишу против њега.10) Министар просвете одузео је 5. новембра 1859. Милошу Поповићу новине, иако су биле у његовом власништву.11)12) На тај начин остао је без прихода, па су му помагали пријатељи и родбина.13) Стављен је под кућни притвор, а одређена је и комисија која је настојала да сазна, ко је учествовао у писању чланака у његовим новинама.14) Милош Поповић није одавао изворе, а кнез Милош га је касније ослободио од свега тога.15)
Поповић је априла 1861. покренуо лист Видов Дан који је уређивао до 1876. Тај лист је био веома оштар према Уједињеној омладини српској и према Српској народној слободоумној странци Светозара Милетића.16) Прегазила су га 1876. кола неког руског официра и у тој незгоди је тешко повређен, па је од тога дуго боловао и изгубио памћење. Умро је 27. јула/8. августа 1879. и закопан код Маркове цркве у Београду.
Написао је:
Уз то је уређивао листове:
Сматра се да је имао велику заслугу за чишћење српског језика у листовима које је уређивао.
Редовни је члан Друштва српске словесности од августа 1848. Редовни је члан Српског ученог друштва (Одсека за науке историјске и државне) наименован средином 1864.