Добро дошли на Српску енциклопедију

Јован Суботић

Јован Суботић (Добринци, 11. фебруар 1817 — Земун, 28. јануар 1886), српски песник, политичар и правник. Био је председник Матице српске, уредник Летописа матице српске (1842—1848. и 1850—1853) и у своје време признат као најбољи песник млађе генерације.

Школовање и боравак у Пешти

Јован Суботић рођен је у свештеничкој породици 11. фебруара 1817. у Добринцима у Срему.1)2) Основну школу похађао је у Добринцима, а гимназију у Сремским Карловцима и Сегедину.3) Студирао је филозофију и право у Пешти. Докторирао је филозофију 1836. (или 1839),4) а право је докторирао 1840.5)6)

Уредник Летописа Матице српске

Од 1841. вршио је адвокатску праксу у Пешти.7) Поред тога 1842. био је цензор за српске и румуњске књиге. Рано је почео писати. Тако је од 1834. до 1837. написао збирку песама Лира, а 1843. штампао је збирку песама Босиље.8) Пошто је био признат као најбољи песник млађе генерације Теодор Павловић му је 1842. поверио да уређује Летопис матице српске.9) Био је 1842—1847. уредник Летописа Матице српске, који је тада излазио у Пешти.10)11) Сав се посветио Летопису. Због великога дародавца Саве Текелије, који је био противник Вука Караџића Суботић је у Летопису задржао стари правопис, иако је заправо био склон да прихвати Вукове идеје.12) Ујесен 1847. замењивао је професора римскога права цели семестар на правном факултету у Пешти. У Пешти је остао до 1848.

Српски народни покрет 1848—1849.

Током 1848. избила је Мађарска револуција, па је штампа ослобођена цензуре. На скупштини Срба у Пешти 17. марта 1848. Јован Суботић је био изабран за председника.13) На тој скупштини Срби су усвојили национални програм у 17 тачака.14) Мађарски политичари су оптужили Србе за сепаратизам, а Суботић се онда бранио да не теже отцепљењу од Угарске.15) Односи између Срба и Мађара су се погоршавали, па је Мајска скупштина одржана 13. маја 1848. и на њој је проглашена Српска Војводина, а Јосиф Рајачић је изабран за патријарха. Српски делегати из Пеште били су Теодор Павловић, Ђорђе Стојаковић и Јован Суботић.16) Изабран је у Главни одбор, али одбио је понуђено му место председника Главнога одбора.17) Изабран је за једнога од делегата за Свесловенски конгрес у Прагу, а поред њега изабрани су Никанор Грујић, Павле Стаматовић и Ђорђе Стојаковић. На Свесловенском конгресу био је секретар јужнословенске секције. Када се вратио вршио је дужност члана Главнога одбора и посредовао је у сукобу патријарха Јосифа Рајачића и Ђорђа Стратимировића.18) Патријарх Рајачић слао га је код Бана Јелачића и више пута у Беч да преговара са аустријским властима. Једно време заједно са Светозаром Милетићем био је политички представник Српске Војводине при банском већу у Загребу.19)

У Новом Саду и Загребу

Након окончања српскога народнога покрета Суботић се преселио у Беч, где му је министар Тун поверио да изда српске читанке за ниже и више разреде гимназије.20) Поново је постао уредник Летописа Матице српске, у коме је 1850—1853. објавио неколико прилога о народном покрету. Током 1853. настанио се у Новом Саду, где се бавио адвокатуром. Изабран је 1861. за поджупана сремске жупаније и за посланика на Благовештенском сабору, а током 1862. изабран је за члана Врховнога суда у Загребу.21) Током 1865. изабран је за потпредседника Сабора Хрватске.22) Поднео је 1867. захтев за равноправност српскога имена и ћирилице у Хрватској.23) На његову иницијативу народњаци под вођством Штросмајера су пристали да признају Србе у Хрватској, па је Сабор на седници 11. маја 1867. изјавио да троједна краљевина признаје народ српски који у њој станује као народ са хрватским народом истовјетан и равноправан.24) До тада Штросмајерова Народна странка није хтела да призна Србе као народ у Хрватској, али након дуалног преуређења Аустроугарске били су присиљени на тај чин да би имали Србе на својој страни.25) Током 1867. отишао је на етнографску свесловенску изложбу у Москви, па су га због тога отпустили из државне службе.26) Када је поново изабран за посланика протествовао је против политике бана Рауха. Док је боравио у Загребу 1863. био је председник управнога одбора позоришнога друштва у Загребу и 4 године је управљао загребачким хрватским казалиштем.27)

Председник Матице српске

У Нови Сад се вратио 1868. и поново се бавио адвокатуром. Изабран је за председника Матице српске и за председника Друштва за Српско народно позориште.28) Учествовао је 1869—1871. на заседањима српскога народно-црквенога сабора у Сремским Карловцима.29) Као један од вођа Народне странке почео је да се бори против црквене хијерархије тражећи да се на сабору поред патријарха бира и један световни председник. Од 1870. до 1872. уређивао је политички лист Народ. У Руми и Илоку је до смрти био биран за посланика Сабора Хрватске и у делегацију сабора за угарски парламент.30) Током 1873. преселио се у Осијек са својом адвокатском канцеларијом, а 1884. прешао је у Земун.31) Српски посланици су 1883. основали Српски самостални клуб у Хрватском Сабору, а Суботић је изабран за председника тога клуба.32) Српски самостални клуб је прихватио Угарско-хрватску нагодбу и одлучио да се ослања на Народну странку, а за своје циљеве прогласили су признање српског имена, равноправност ћирилице и аутономију школа и цркве.33) Тај клуб касније је прерастао у Српску самосталну странку.

Књижевни рад

Јован Суботић је био вероватно наш највреднији јавни радник.34) Као политичар био је умерени либерални народњак. Борио се политички заједно са Светозарем Милетићем, али од њега се одвајао темпараментом, образовањем, тактиком и склоношћу компромисима.35) Као књижевник био је свестран. Уредио је 32 свеске Летописа матице српске. Писао је лирске песме, класицистичке оде и елегије, херојске песме, романтичне епове, сентименталне приповетке, критике, радове из теорије и историје књижевности, чланке разне садржине. Огледао се у роману, написао опсежну аутобиографију, састављао, уз то, чланке антологије и школске уџбенике. У своје доба био је уз Јована Стерију Поповића наш главни драмски писац.36) Написао је 18 приповетки и то углавном за Летопис. Током 1874. започео је да пише роман Калуђер, истина и поезија и издао га је 1881.37) Његову аутобиографију Матица српска је издала у пет књига. Што се тиче језика и правописа углавном се држао Вука.

Писао је по класичним и по немачким узорима, а стихове је писао под утицајем народне поезије.38) Одмах након појаве Бранка Радичевића Суботићева поезија је пала у засенак.39) Исто тако нису се одржале ни његове драме поред Јована Стерије Поповића и Лазе Костића.

Дела

  • Лира Јована Суботића песме (1837)
  • Потопљена Пешта (1838)
  • Увјенчана Надежда, драматизована алегорија (1838)
  • Босиље, лирске песме и баладе (1843)
  • Краљ Дечански, еп (1846)
  • Херцег Владислав (1862)
  • Немања, драма (1863)
  • Звонимир, драма, (1868)
  • Милош Обилић, трагедија (1869)
  • Бодин (1869)
  • Епилог (1864)
  • Апотеоза Јелачића Бана (1866)
  • Калуђер (роман, 1881).

Литература

Спољне везе

1)
„НА”, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, 1929, књига 4, 539
3) , 5) , 7) , 10) , 20) , 21) , 22) , 23) , 26) , 27) , 28) , 29) , 30) , 31) , 34) , 35) , 36) , 37) , 38) , 39)
НА
6) , 8) , 11)
ЖИ2
9) , 12) , 13) , 14) , 15) , 16) , 17) , 18) , 19)
ЖИ
24)
В. Крестић, 1995, стр. 88
25)
В. Крестић, 1995, стр. 87
32) , 33)
В. Крестић, 1995, стр. 291
Штампање