Летопис Матице српске
Летопис Матице српске, књижевни часопис који је покренут 1824. године. Иако је претежно књижевног карактера, Летопис се бави и другим уметничким, као и научним и друштвеним темама. Он третира историјска питања, језик, науку о књижевности и сродне дисциплине. По сопственом разумевању је огледало националног, културног и научног живота српског народа.
Програмску оријентацију Летописа утврђује и остварује Уредништво, а потврђује Управни одбор. Управни одбор именује Уредништво на четири године (према Статуту Матице српске, члан 49).
Историја
Ово је најстарији српски часопис међу онима који и данас излазе. Покренуо га је 1824. године Георгије Магарашевић. Прва књига под називом Сербске летописи изашла је крајем 1824. године са ознаком за 1825. Часопис је уређиван у Новом Саду, а штампан у Будиму. Одзив публике је био слаб, тако да је Магарашевић најавио обустављање часописа ако му родољубиво грађанство не притекне у помоћ. Овај апел је био повод да се у Пешти оснује књижевно друштво Матица српска које је, између осталог, на себе преузело бригу око даљег издавања Летописа. После Магарашевићеве смрти 1830. уредништво преузима Јован Хаџић (Милош Светић) и часопис постаје стварни орган Матице српске и књижевне групе око ње.
У пештанском периоду (1830—1864) Летопис је неговао словенску књижевну и културну узајамност, али је све више пажње посвећивао српској и осталим јужнословенским књижевностима, нарочито под уредништвом Јакова Игњатовића (1854—1856), који је покушао да га модернизује и од њега направи трибину савременог књижевног стваралаштва. Под утицајем моћних и конзервативних патрона Јована Хаџића и Саве Текелије, Летопис је штампан старим правописом. Није излазио 1835. и 1836. године јер је Матица српска тада била укинута. За обнову Матице и Летописа веома је заслужан Теодор Павловић, који је био уредник часописа од 1832. до 1841. године. У овом периоду часопис неколико пута мења име (Сербскиј летопис, Новиј сербскиј летопис). После пресељења Матице српске у Нови Сад 1864. године, Летопис све више постаје историјски и књижевно-историјски, а текући књижевни живот се манифестује кроз друге часописе. По доласку у Нови Сад Летопис уводи нови правопис, а 1873. године мења и име у Летопис Матице српске. У овом периоду уређивала су га три уредника: Антоније Хаџић, Јован Бошковић и Милан Савић.
За време Првог светског рата Летопис је обустављен, а обновљен је 1921. године под уредништвом Васе Стајића. До 1924. излази нередовно и стално мења уреднике. Марко Малетин га уређује од 1924. до 1929. године и успева да од Летописа начини актуелну месечну публикацију која прати књижевни, културни, економски и политички живот. Од 1933. уређује га Никола Милутиновић све до Другог светског рата. После рата редакцију преузима Живан Милисавац. Године 1953. часопис је покренуо питање српскохрватског књижевног језика, што је резултирало Новосадским договором из 1960. године и радом на састављању заједничког српско-хрватског правописа.
Уредници
Следи хронолошки списак уредника Летописа Матице српске:
- Георгије Магарашевић (1825—1830),
- Јован Хаџић (1830—1831),
- Павле Стаматовић (1831—1832),
- Теодор Павловић (1832—1841),
- Јован Суботић (1841—1848),
- Сима Филиповић (1848),
- Јован Суботић (1850—1853),
- Јаков Игњатовић (1854—1856),
- Субота Младеновић (1856—1857),
- Јован Ђорђевић (1857—1859),
- Антоније Хаџић (1859—1871),
- Јован Бошковић (1871—1875),
- Антоније Хаџић (1876—1895),
- Милан Савић (1896—1911),
- Тихомир Остојић (1912—1914),
- Васа Стајић (1921),
- Каменко Суботић (1922—1923),
- Марко Малетин (1923—1929),
- Стеван Ћирић (1929),
- Светислав Баница (1929),
- Радивоје Врховац (1930),
- Тодор Манојловић (1931),
- Жарко Васиљевић (1932),
- Никола Милутиновић (1933—1935),
- Васа Стајић (1936),
- Никола Милутиновић (1936—1941),
- Живан Милисавац (1946—1957),
- Младен Лесковац (1958—1964),
- Бошко Петровић (1965—1969),
- Александар Тишма (1969—1973),
- Димитрије Вученов (1974—1979),
- Момчило Миланков (1979),
- Бошко Ивков (1980—1991),
- Славко Гордић (1991—2004),
- Иван Негришорац (2004—данас).