Милан Савић
Портрет Милана Савића, аутор: Урош Предић
Рођење: 4. септембар 1845. Нова Кањижа, Аустријско царство Смрт: 21. фебруар 1930. Београд, Краљевина Југославија Познат као: књижевник

Милан Савић (Нова Кањижа, 4. септембар 1845 — Београд, 21. фебруар 1930), српски угледни јавни радник, писац, преводилац, секретар Матице српске, уредник Летописа Матице српске и отац Анице Савић Ребац.

Пореклом је из богате и образоване породице и ту традицију је и сам наставио.¹⁾ Гимназију је учио у Новом Саду. Студирао је најпре медицину у Бечу, а затим филозофски факултет у Лајпцигу, где је и докторирао²⁾ 1876. са докторском дисертацијом Српско-мађарски устанак 1735. (нем. Der serbisch-ungarische Aufstand vom Jahre 1735).³⁾

После завршених студија је радио као наставник средињх школа у Горњем Карловцу, Новом Саду и Зајечару.⁴⁾⁵⁾

Године 1895. изабран је за секретара Матице српске.⁶⁾ Био је дугогодишњи уредник Летописа Матице српске 1895–1912. Године 1912. пензионисан је.⁷⁾

Године 1885. превео је Гетеовог Фауста,⁸⁾ што је сматрао својим највећим успехом у књижевном и културном раду.⁹⁾

Оженио се Јулијаном-Јулком (1858—1939) рођеном Давидовац.¹⁰⁾ Имали су само једну ћерку Аницу Савић Ребац.¹¹⁾

Око 1887. радио је као професор гимназије у Зајечару.¹²⁾

Као члан делегације Матице српске, у којој је био и Антоније Хаџић, са породицом је путовао у јесен 1904. у Лужицу на свечано отварање Сербског дома у Будишину, чију су изградњу помогли дародавци из словенског света. Боравак у Лужици је искористио за што темељитије упознавање овог словенског народа и њихове земље, традиције и културе, као и за успостављање нових облика сарадње. Тада се сусрео са највиђенијим Лужичким Србима, међу њима и са великим песником Јакубом Бартом Ћишинским и научником Арноштом Муком, са којим је и пре тога одржавао преписку. О боравку у Лужици је годину дана касније у „Бранковом колу” објавио путопис у три наставка, под насловом Код Лужичких Срба. Интересантно и упечатљиво место у путопису заузима његова ћерка Аница, која је понашањем и српском народном ношњом очарала домаћине.¹³⁾

У његовом дому се се окупљале најзначајније личности српске књижевности: Лаза Костић, Симо Матавуљ, Јован Јовановић Змај и други.¹⁴⁾ Да би Аници одбезбедили најбоље школовање, утрошен је велики део породичног богатства.¹⁵⁾

Године 1910. продали су сву имовину и преселили се у Беч, где је она уписала студије.¹⁶⁾ Године 1912. пензионисан је.¹⁷⁾ У Бечу су боравили до Првог светског рата, када су се вратили најпре у Нови Сад, а касније преселили у Београд,¹⁸⁾ где је живео до смрти.¹⁹⁾

Писао је песме, приповетке, путописе, позоришне игре, рецензије, огледе, биографије, фељтоне. Бавио се и превођењем српских писаца на намечки, највише Змаја. Велики број његових радова објављиван је „Летопису” Матице српске, „Јавору”, „Стражилову”, „Бранику”, „Бранковом Колу”, „Отаџбини”, „Застави”, „Српству”, „Јединству”, „Мисли”, „Речи” и другим.²⁰⁾

Захваљујући његовом књижевноисторијском раду су сачувани портрети многих личности, које су обележиле историју српске културе. О свом пријатељу Лази Костићу, написао је монографију, која је први пут објављена 1929.²¹⁾

У серији некролошких чланака, објављиваних у часописима „Јединство” и „Застава”, а касније обједињених под насловом Наши стари је изнео сећања на велики број својих савременика, познаника и пријатеља из кругова књижевника, глумаца, новинара и мање знаних и незнаних личности, које су обележиле друштвени и културни живот Новог Сада у 19. веку.²²⁾

Његов гроб се налази на Алмашком гробљу у Новом Саду.²³⁾

• „Српско-мађарски устанак 1735.“ (нем. Der serbisch-ungarische Aufstand vom Jahre 1735.), докторска дисертација, Лајпциг (1876)²⁴⁾
• „Историја бугарског народа: до пропасти државе му“, Нови Сад (1878)
• „Два света Ђорђа“, „Стражилово“, Нови Сад (1885)
• „Милица Стојадиновић-Српкиња“, чланак, Летопис Матице српске (1892)
• „Приступ“, чланак, Летопис Матице српске (1896)
• „Урош Предић и наше црквено сликарство“, Летопис Матице српске, (1897)
• „Из српске књижевности; слике и расправе“, Нови Сад (1898)
• „Из прошлих дана: слике, црте, приче“, Нови Сад (1902)
• „По разним крајевима : слике с пута: По Ердељу – Ада Кале – Венеција“, Нови Сад (1900)
• „Из српске књижевности: Слике и расправе“, Свеска 2, Нови Сад (1910)
• „У спомен и славу дру Ники Максимовићу; члану књижевног одељења“, Нови Сад (1910)
• „Из старога Дубровника: приче са пута“, (1918)
• „Лаза Костић“, Нови Сад (1929)
• „Млади Милетић: његова писма дру Јовану Хаџићу светице; његова преписка са Јованом Ђорђевићем“, Нови Сад (1921)
• „Сведочаство о последњој песми Лазе Костића“

• Вељко Петровић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 4, С-Ж, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1929, стр. 58
• Марија Вранић-Игњачевић, Драгана Бесар, Дубравка Милошевић, Легенде Београдског универзитета Аница Савић Ребац 1892-1953 - Каталог изложбе, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, Београд, 2003.
• Миливој Ненин, Зорица Хаџић, Гласникове књиге, Време, Београд, 2012.
• Зоран Вацић, Др Лаза Илић (1852-1918) – Биобиблиографија, Пројекат Растко - Историја медицине, 19. 11. 2013.
• Тридесет надгробних споменик са гробним местима истакнутих политичких, културних и јавних радника, на Алмашком гробљу у Новом Саду, Национални центар за дигитализацију
• Наташа Марјановић, Писци и појци XIX века као чувари традиције српске црквене музике, Музикологија, број 16, Музиколошки институт САНУ, 2014, ИССН 1450-9814
• Мићо Цвијетић, Увод у сорабистику: Хрестоматија за српске слависте - Трајање у имену и језику, уредник Предраг Пипер, Пројекат Растко - Лужица, 2002.
• Јаков Чаушевић, Аница Савић Ребац: Феминистичка парадигма филозофског, филолошког и политичког - магистарски рад, Женска страна политике, Бањалука, 27. 8. 2012.
• Милан Савић - Emil Szavits, Der serbisch-ungarische Aufstand vom Jahre 1735, Schmaler u. Pech - Deutsche Digitale Bibliothek, Лајпциг, 1876.

Milan Savic