Садржај
Милан Савић
Милан Савић (Нова Кањижа, 4. септембар 1845 — Београд, 21. фебруар 1930), српски угледни јавни радник, писац, преводилац, секретар Матице српске, уредник Летописа Матице српске и отац Анице Савић Ребац.
Биографија
Пореклом је из богате и образоване породице и ту традицију је и сам наставио.1) Гимназију је учио у Новом Саду. Студирао је најпре медицину у Бечу, а затим филозофски факултет у Лајпцигу, где је и докторирао2) 1876. са докторском дисертацијом Српско-мађарски устанак 1735. (нем. Der serbisch-ungarische Aufstand vom Jahre 1735).3)
После завршених студија је радио као наставник средињх школа у Горњем Карловцу, Новом Саду и Зајечару.4)5)
Године 1895. изабран је за секретара Матице српске.6) Био је дугогодишњи уредник Летописа Матице српске 1895–1912. Године 1912. пензионисан је.7)
Године 1885. превео је Гетеовог Фауста,8) што је сматрао својим највећим успехом у књижевном и културном раду.9)
Оженио се Јулијаном-Јулком (1858—1939) рођеном Давидовац.10) Имали су само једну ћерку Аницу Савић Ребац.11)
Око 1887. радио је као професор гимназије у Зајечару.12)
Као члан делегације Матице српске, у којој је био и Антоније Хаџић, са породицом је путовао у јесен 1904. у Лужицу на свечано отварање Сербског дома у Будишину, чију су изградњу помогли дародавци из словенског света. Боравак у Лужици је искористио за што темељитије упознавање овог словенског народа и њихове земље, традиције и културе, као и за успостављање нових облика сарадње. Тада се сусрео са највиђенијим Лужичким Србима, међу њима и са великим песником Јакубом Бартом Ћишинским и научником Арноштом Муком, са којим је и пре тога одржавао преписку. О боравку у Лужици је годину дана касније у „Бранковом колу” објавио путопис у три наставка, под насловом Код Лужичких Срба. Интересантно и упечатљиво место у путопису заузима његова ћерка Аница, која је понашањем и српском народном ношњом очарала домаћине.13)
У његовом дому се се окупљале најзначајније личности српске књижевности: Лаза Костић, Симо Матавуљ, Јован Јовановић Змај и други.14) Да би Аници одбезбедили најбоље школовање, утрошен је велики део породичног богатства.15)
Године 1910. продали су сву имовину и преселили се у Беч, где је она уписала студије.16) Године 1912. пензионисан је.17) У Бечу су боравили до Првог светског рата, када су се вратили најпре у Нови Сад, а касније преселили у Београд,18) где је живео до смрти.19)
Писао је песме, приповетке, путописе, позоришне игре, рецензије, огледе, биографије, фељтоне. Бавио се и превођењем српских писаца на намечки, највише Змаја. Велики број његових радова објављиван је „Летопису” Матице српске, „Јавору”, „Стражилову”, „Бранику”, „Бранковом Колу”, „Отаџбини”, „Застави”, „Српству”, „Јединству”, „Мисли”, „Речи” и другим.20)
Захваљујући његовом књижевноисторијском раду су сачувани портрети многих личности, које су обележиле историју српске културе. О свом пријатељу Лази Костићу, написао је монографију, која је први пут објављена 1929.21)
У серији некролошких чланака, објављиваних у часописима „Јединство” и „Застава”, а касније обједињених под насловом Наши стари је изнео сећања на велики број својих савременика, познаника и пријатеља из кругова књижевника, глумаца, новинара и мање знаних и незнаних личности, које су обележиле друштвени и културни живот Новог Сада у 19. веку.22)
Његов гроб се налази на Алмашком гробљу у Новом Саду.23)
Дела
- „Српско-мађарски устанак 1735.“ (нем. Der serbisch-ungarische Aufstand vom Jahre 1735.), докторска дисертација, Лајпциг (1876)24)
- „Историја бугарског народа: до пропасти државе му“, Нови Сад (1878)
- „Два света Ђорђа“, „Стражилово“, Нови Сад (1885)
- „Милица Стојадиновић-Српкиња“, чланак, Летопис Матице српске (1892)
- „Приступ“, чланак, Летопис Матице српске (1896)
- „Урош Предић и наше црквено сликарство“, Летопис Матице српске, (1897)
- „Из српске књижевности; слике и расправе“, Нови Сад (1898)
- „Из прошлих дана: слике, црте, приче“, Нови Сад (1902)
- „По разним крајевима : слике с пута: По Ердељу – Ада Кале – Венеција“, Нови Сад (1900)
- „Из српске књижевности: Слике и расправе“, Свеска 2, Нови Сад (1910)
- „У спомен и славу дру Ники Максимовићу; члану књижевног одељења“, Нови Сад (1910)
- „Из старога Дубровника: приче са пута“, (1918)
- „Лаза Костић“, Нови Сад (1929)
- „Млади Милетић: његова писма дру Јовану Хаџићу светице; његова преписка са Јованом Ђорђевићем“, Нови Сад (1921)
- „Сведочаство о последњој песми Лазе Костића“
Литература
- Вељко Петровић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 4, С-Ж, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1929, стр. 58
- Марија Вранић-Игњачевић, Драгана Бесар, Дубравка Милошевић, Легенде Београдског универзитета Аница Савић Ребац 1892-1953 - Каталог изложбе, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, Београд, 2003.
- Миливој Ненин, Зорица Хаџић, Гласникове књиге, Време, Београд, 2012.
- Зоран Вацић, Др Лаза Илић (1852-1918) – Биобиблиографија, Пројекат Растко - Историја медицине, 19. 11. 2013.
- Тридесет надгробних споменик са гробним местима истакнутих политичких, културних и јавних радника, на Алмашком гробљу у Новом Саду, Национални центар за дигитализацију
- Наташа Марјановић, Писци и појци XIX века као чувари традиције српске црквене музике, Музикологија, број 16, Музиколошки институт САНУ, 2014, ИССН 1450-9814
- Мићо Цвијетић, Увод у сорабистику: Хрестоматија за српске слависте - Трајање у имену и језику, уредник Предраг Пипер, Пројекат Растко - Лужица, 2002.
- Јаков Чаушевић, Аница Савић Ребац: Феминистичка парадигма филозофског, филолошког и политичког - магистарски рад, Женска страна политике, Бањалука, 27. 8. 2012.
- Милан Савић - Emil Szavits, Der serbisch-ungarische Aufstand vom Jahre 1735, Schmaler u. Pech - Deutsche Digitale Bibliothek, Лајпциг, 1876.
Milan Savic