Корисничке алатке

Алатке сајта


јаков_игњатовић

Јаков Игњатовић

Јаков Игњатовић или Јаша Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар/8. децембар 1822 — Нови Сад, 23. јун/5. јул 1889),1)2)3) српски војник, политичар и књижевник. Један је од најзначајнијих представника српског реализма.

Биографија

Рођен је 26. новембра/8. децембра 1822. године у Сентандреји.4) Потиче из старе, угледне трговачке породице,5) која се 1690. године доселила из Призрена у Угарску.6) Његов деда Сима Игњатовић је живео деведесет година. Био је тутор и приложник, који је са пријатељима подигао иконстас у Преобреженској цркви у Сентандреји, где је и сахрањен. Његов отац Јаков је био имућан и уживао поверење својих суграђана, па је био изабран за градског тутора.7)

Рођен је када су му родитељи били јако стари. Отац је у то време имао већ седамдесет година. У породици је било деветоро деце. Брзо је остао без оба родитеља. Мајка му је умрла када је имао тек годину, а отац када је имао осам година. Од тада је живео по кућама својих рођака, који се међусобно нису слагали и који су показивали веће интересовање за имање, које су оставили његови родитељи, него што су се старали о њему.8) Тутор му је био брат од стрица Сима Игњатовић, велики бележник града Будима, који је био преплаћен на на све српске и хрватске листове.9) Сима је Јакова Игњатовића спартански одгајао, терао га је да спава у хладној соби, да иде бос по леду када му се ципеле подеру и гонио га је да обавља тешке физичке послове.10) Све то било са циљем да не омекша и да буде довољно јак и чврст када се створи прилика за ослобођење Косова.11)

Школовање

Основну и прву латинску школу је учио у родном месту,12) а гимназију у Вацу, Острогону, Будиму и Пешти.13)14) Завршио је филозофију и уписао се 1842. године на права на Универзитету у Пешти.15) Због немирног духа и сукоба са професорима и рођацима је напустио студије права и постао хусар-коњаник. Упркос војној служби завршио је права16) на Кечкеметској академији септембра 1845, а адвокатски испит је положио 1847.17) Кад је почео адвокатску праксу, у Пешти, а затим у Сантандреји18) избила је мађарска револуција 1848, којој се придружио.19)

Политика

Своју публицистичку, политичку делатност и јавни рад20) је започео 1848. године, као сарадник „Сербских народних новина“, у то време једине политичке новине, које су се бавиле српским националним питањем, чији је уредник био Теодор Павловић.21)22) Објављивао је политичке чланке о питањима положаја српског народа у Угарској.23) У то време, на сабору у Пожуну су крајем 1847. и почетком 1848. вођене дискусије око предлога да се законом утврди постојање само једне мађарске политичке нације и једног државног (мађарског) језика на целој територији Угарске, а убрзо је дошло и до предлога да се све српске богослужбене књиге о државном трошку преведу на мађарски језик, што је значило да се и богослужење убудуће имало обављати на том језику. Ово је све Србе у Угарској доводило у највећу недоумицу, највише зато јер нису имали заједничко мишљење нити политички програм.24) Покушавао је да подстакне Србе на акцију и указао на начин како да се постигне жељени циљ. Био је поборник и присталица српско-мађарске сарадње у питањима борбе против феудализма и аустријског апсолутизма. Сматрао је да многонационална држава може обезбедити свој опстанак и напредак само ако у свом будућем развоју осигура пуну равноправност и слободу за све народе25) и да се силом не може искоренити ниједна народност, а сви покушају у том смеру доводе до грађанског рата.26) Сматрао је да је задатак Срба да делују у правцу јачања своје народности.27) У том смислу, сматрао је да се то питање не може решавати само на Угарском сабору и говорио је о важности сазивања Српског народноцрквеног сабора.28) Када је под утицајем револуционарних догађаја у Бечу, у марту 1848. дошло и до покрета српских ђака и интелектуалаца у Пешти, учествовао је у припремама за револуционарну акцију, односно за истицање српског народног програма. У првим данима револуције у Пешти деловао је у интересу помирења Срба и Мађара, и био члан делегације на зборовима за преговоре са Мађарима.29) Како су преговори били неуспешни почео је да се удаљава од Мађара, који нису хтели да услише српске захтеве. Ипак, веровао је да би захтев за Српском Војводином довео до неминовног сукоба са Мађарима, разбијања Угарске и неизбежног рата, што би имало катастрофалне последице по Србе, који би своју пажњу требало да усредсреде на борбу за ослобођење од Отоманске империје, а у тој борби је сматрао да је било неопходно најпре придобити европско јавно мњење.30)

Као посланик српске заједнице из села Чобанци, у околини Сентандреје,31) исте године на Мајској скупштини је изабран за члана Главног одбора Војводине.32) Мада тада више нико од Срба није мислио на споразуме са Мађарима, он је и даље чврсто веровао да треба рачунати на сарадњу са Мађарима и био против Српске Војводине.33) Био је дубоко уверен да су прави непријатељи Срба дволични Хабзбурговци, а не Мађари.34)

Пошто се није слагао са вођама српског покрета, јуна месеца 1848, у исто време када је Павле Јовановић (отац Јована Јовановића Змаја) изабран за градоначелника,35) он је изабран за градског прибележника Новог Сада и постао је секретар Петра Чарнојевића, комесара мађарске револуционарне владе у Новом Саду.36) У Сремским Карловцима је крајем јуна ухапшен и изведен пред Војни суд, а половином јула осуђен је на затвор до краја борби.37) У затвору је међутим, провео шест недеља,38) а затим се под присмотром у Карловцима бавио уређивањем „Весника“, листа Главног одобора Војводине.39)

После револуције, јануара 1849. године прешао је да живи у Београду.40)41) Радио је у редакцији београдских „Српских Новина“ до 1850.42) После тога је путовао, боравио је у Пешти, затим43) у Паризу, после чега му се изгубио сваки траг. Године 1853. вратио се из емиграције у Сентандреју. Године 1854. радио је као адвокат и позван је да уређује „Летопис“ Матице српске.44) Средином августа 1858.45) постао је „народни секретар“. у патријаршији у Карловцима, код патријарха Рајачића.46) Пошто је преузео угледан положај у Сремским Карловцима, Митрополијска штампарија је објавила прву свеску његовог историјског романа „Ђурађ Бранковић“. Међутим, због новчаних проблема и све израженијих личних сукоба са патријархом, које су потрајале до смрти патријарха, почетком јесени наредне године је демонстративно напустио место секретара, а патријарх је спречио даљу штампу и дистрибуцију његовог дела.47)

По обнови Магистрата 1861. радио је као главни бележник града Новог Сада, док је Змај био подбележник, а Светозар Милетић градоначелник. Исте године, као и 1864. биран је за посланика Великог Бечкерека (Зрењанин)48) на Угарском сабору у Пешти.

Јануара 1861. несрећно се оженио са Анком Фехировом. Женидбу је описао у свом делу „Тридесет година Милана Неранџића“, кроз женидбу лика Бранка Орлића. Са женом се развео 1863. године, а у исто време је дошло и до разилажења са Милетићем.49)

Заједно са Ђорђем Натошевићем и Ђорђем Рајковићем једно време је уређивао лист „Путник“.50)

Повлачење у Даљ

После тога, 1863. отишао је да живи у Даљу,51) где је провео шеснаест година (1863—1879). То време је искористио да од локалних људи покупи карактере и ликове за своја дела.52) Живећи у Даљу је објавио своје најзначајније радове,53) у којима је описано доста Даљаца, под другим именима и презименима, као и даљских пејзажа, под другачијим називима.54) У Даљу је пронашао мир, после развода од своје прве супруге, а удаљио се и од политичког живота. Најпре је радио као заступник патријаршијског добра55) Карловачке патријаршије, затим као адвокат и на крају, пошто се спријатељио са велепоседником Недељковићем, који му је након смрти оставио 14 јутара винограда и неколико десетина јутара земље, успешно се бавио земљорадњом, сточарством и виноградарством.56) Вино и грожђе је продавао Французима.57) У Даљу се до 1866. није мешао у политику, а са књижевним радом је престао све до 1868, када је у Даници почео да објављује роман Чудан свет.58) Светозар Милетић је покушавао да га приволи на сарадњу у Застави, али он је почео да сарађује у противничком листу Напретку Ђорђа Поповића Даничара.59) Уочи Аустријско-пруског рата јавио се расправом Срби и источно питање (Die serben und die orientalische Frage), у којој је тврдио да се Источно питање може решити само споразумом Срба и Мађара.60) Предлагао је да се Угарској препусти водећа улога и тражио да се спречи доминација Русије над хришћанским народима Турске.61) Ипак све до 1869. није се одвајао од либерално-демократког покрета. Након Милетићевог Бечкеречког програма 1869. објавио је расправу Са ове стране Саве у конзервативно-клерикланом листу Српски народ.62) Тада се оградио од Бечкеречког програма страхујући од радикализма и нападајући идеју Српске Војводине као средство Беча да се ослабе Мађари.63) Наглашавао је да интереси Срба треба да престану на границама Саве и Дунава и да не треба да се боре за аутономију, него само треба да се посвете културном раду.64) Уместо борбе за националну аутономију тражио је да се ради на изградњи црквено-школске аутономије.65) Сматрао је да је након аустро-угарске нагодбе штетан сваки отпор дуализму.

Повратак у политику

Био је човек немирног духа и напрасит.66) Почетком 1878. преселио се у Нови Сад, у коме је живео отада до смрти.67) Одлучио да се врати публицистици и политици. Крајем 1878. предложио је новосадском великом жупану да се у Новом Саду покрене политички лист, који би служио интересима мађарске владе.68) Председник мађарске владе Калман Тиса подржао је Игњатовића да оснује лист, који би служио угарској влади и њеној борби против Милетићеве Српске народне слободоумне странке.69) Мађарска влада обезбедила је новац за Недељни лист, који је Игњатовић покренуо априла 1879.70) У листу је заступао становиште да Мађарима припада водеће место у Угарској, у којој по њему нема народносног питања. Заступао је становиште о јединственој мађарској политичкој нацији.71) Била му је неприхватљива идеја борбе српског народа за политичка и национална права.72) Јован Јовановић Змај је у Стармалом често исмијавао Игњатовићев слугански однос према мађарској влади.73) Највише је писао против Српске народне слободоумне странке са намером да је уништи. Дошао у сукоб са Милетићевим националним покретом. Прогласили су га издајником нације, мађароном и плаћеником мађарске владе, тако да је последње године проживео изолован и усамљен.74) Због оваквих оптужби, мада се у то време налазио на врхунцу свог стваралаштва, када је у Недељеном листу у периоду 1879—1881. објављивао у наставцима своје обимне „Мемоаре“, прве генерације читалаца су према том делу показале су велику уздржаност.75) Подржао је мађарску владу и када су након пензионисања патријарха Прокопија Ивачковића 1879. именовали за администратора Германа Анђелића.76) Оправдавао је те поступке, иако се радило о очитим примерима сужавања народно-црквене аутономије српског народа. Током 1881. сазван је народно-црквени сабор, на коме су Срби најпре изабрали за патријарха Арсенија Стојковића, али када је круна одбила да потврди тај избор сабор је изабрао Теофана Живковића, али и њега је влада одбила, да би на крају био именован Герман Анђелић. У Недељном листу водио је 1880. борбу и против Нове омладине, сумњајући да ће се бавити политиком, иако то по закону није било дозвољено.77) Одобравао је полицијски надзор састанка Нове омладине у Вршцу 1882.78) Оспоравао је потребу политичког организовања српског народа у Хрватској и Славонији, односно потреби оснивања Српске самосталне странке 1881. у Руми.79) Недељни лист је имао веома мали политички утицај на Србе, па је мађарска влада 1882. дошла до закључка да се више не исплати финансирати такав лист.80) Када је 1885. Стеван Павловић новцем Германа Анђелића и мађарске владе покренуо лист Наше доба Игњатовић је почео да шаље прилоге том листу.81)

У Новом Саду је становао у Каменичкој улици, данас улица Алексе Шантића. Кућа је срушена и на том месту подигнута вишеспратница.82)

Умро је у Новом Саду 5. јула 1889. године.83)84) Његов гроб се налази на Успенском гробљу у Новом Саду.85)

ДСС и СКА

Изабран је за дописног члана Друштва српске словесности 21. јануара/2. фебруара 1862. године, а 23. јануара/4. фебруара 1888. за дописног члана Српске краљевске академије у Београду.86)

Награђен је Орденом Светог Саве трећег реда 1888.87) Од Матице српске је добио награду за приповетку „Увео листак“ и роман „Стари и нови мајстори“.88)

Књижевни рад

Игњатовић је рано почео да пише песме.89) Његов први књижевни рад је невешто стихована ода о Сими Милутиновићу Сарајлији, објављена у „Сербском народном листу“ 1838. године.90) Јача књижевна делатност је започела у Летопису. У књижевности је настојао да буде огледало српског народа и друштва. Његова дела су углавном натуралистичка, а ликови авантуристи са дна. Као романописца су га занимали проблеми свих друштвених слојева.91)

Био је први и оригиналан писац друштвеног романа. По предмету и техници подсећа на француски и енглески роман из 18. и 19. века. Међутим, узоре за предмете и ликове својих романа је нашао у својој средини, добрим делом сви су постојали у реалном животу.92) Био је одличан позналавалац менталитета и осећања грађанског друштва, коме је припадао.93) Писао је језиком свог родног краја, који се разликовао од осталих крајева у Угарској, где су живели Срби, по томе што су позајмљивали речи из црквенословенског и прихватили мађарски акценат, тако да његови главни јунаци говоре врло особеним језиком.94) Његова дела представљају аутентично сведочанство ондашњег живота српског грађана у Војводини.95) Број Срба у Сентандреји је сада симболичан. Асимилација, заправо помађаривање, почело још после Буне 1848. године. О Србима у Сентандреји Јаковљевић је написао некролог:96)

„Кад у Сентандреји једном нестане Срба, а једаред ће их нестати, онда ће им обронак дивних планина бити гроб, покров мирисано зеленило, а звук звона њихових храмова пропратиће их у вечност, а храмови остаће као споменици њиховог духа и живота”, 1884.

Написао је девет историјских и реалистичких романа, деветнаест приповедака, књигу меомара и објавио многе културне, националне, публицистичке и политичке чланке.97) Роман „Вечити Младожења“ из 1878. гoдинe је његово нajпoтпуниje и нajцeлoвитиje дeлo.98) Оно је прерађено и први пут изведено 1930. године у Народном позоришту у Скопљу, у режији Бранислава Војиновића, затим је 1932. извођено у Народном позоришту у Београду, где се представа на репертоару одржала током три године, а 1939. и у Српском народном позоришту у Новом Саду, уз музику Стевана Христића.99)

Дела

  • „Скупљена дела“ (1874, 1878) - мање приповетке и чланци.100)

Приповетке

Неке од познатијих приповедака су:101)102)

  • „Манзор и Џамила“, историјска приповетка (1860)
  • „Једна женидба“ (1862)
  • „Крв за род“, историјска приповетка (1862)
  • „Увели листак“ (1875)
  • „Пита 1000 форината“ (1886)

Романи

  • „Ђурађ Бранковић“, историјски роман (1859)103)
  • „Тридесет година Милана Неранџића“ (1860, 1863)
  • „Чудан свет“ (1869)
  • „Трпен спасен“ (недовршено, Србадија 1874. и 1875)
  • „Васа Решпект“ (1875, 1913)
  • „Вечити младожења“ (1878, 1910)
  • „Стари и нови мајстори“ (1883)
  • „Краљевска снаха“, историјски роман (1886)
  • „Дели-Бакић“, историјски роман (1886)
  • „Патница“ (1888)

Аутобиографија

  • „Мемоари“, објављени у наставцима у „Недељном листу“ (1879—1881)

Остало

  • „Адам и берберин прави људи“, шаљива игра у четири радње (1881)

Литература


Jakov Ignjatovic

1)
У неким изворима стоји 12. децембар 1824 — 4. август 1888.
2)
Вељко Петровић, 1927, стр. 4
3) , 14) , 16) , 19) , 40) , 42) , 46) , 66)
Ж. Петровић, 16. 9. 1942, стр. 42
4)
Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, 2007, стр. 107
5) , 12) , 13) , 18) , 21) , 23) , 32) , 36) , 38) , 43)
Ксенија Светличић, Јасна Карталовић, 1997, стр. 3
6)
Живојин Бошков, 1969, стр. 12
7) , 8)
Живојин Бошков, 1969, стр. 13
9) , 10) , 11)
Ј. Скерлић Омладина, 1906, стр. 204
15) , 17) , 41) , 44) , 51) , 86)
Одабрана дела II, 1969, стр. 465
20) , 22)
Душко М. Ковачевић, 2007, стр. 147
24)
Душко М. Ковачевић, 2007, стр. 148
25)
Душко М. Ковачевић, 2007, стр. 149
26)
Душко М. Ковачевић, 2007, стр. 150
27) , 28)
Душко М. Ковачевић, 2007, стр. 151
29)
Душко М. Ковачевић, 2007, стр. 154
30)
Душко М. Ковачевић, 2007, стр. 155
31) , 34)
Горана С. Раичевић, Радослав Љ. Ераковић, 2012, стр. 103
33)
Душко М. Ковачевић, 2007, стр. 158
35) , 37) , 39)
Живојин Бошков, 1969, стр. 14
45)
Горана С. Раичевић, Радослав Љ. Ераковић, 2012, стр. 105
47)
Горана С. Раичевић, Радослав Љ. Ераковић, 2012, стр. 106
48) , 49) , 74)
Живојин Бошков, 1969, стр. 15
50) , 83) , 87) , 88) , 97)
Ксенија Светличић, Јасна Карталовић, 1997, стр. 4
52) , 54) , 56) , 98)
Дрaгaнa Бoшњaк, 4.10.2013.
53) , 55) , 57)
Јадранка Јаћимовић-Иван, 2013, стр. 13
58)
Политичка биографија, 2006, стр. 100
59)
Политичка биографија, 2006, стр. 101
60) , 61)
Политичка биографија, 2006, стр. 102
62)
Политичка биографија, 2006, стр. 106
63)
Политичка биографија, 2006, стр. 108
64)
Политичка биографија, 2006, стр. 108-109
65)
Политичка биографија, 2006, стр. 109
67)
Политичка биографија, 2006, стр. 129
68) , 69)
Политичка биографија, 2006, стр. 128
70)
Политичка биографија, 2006, стр. 128, 129
71)
Политичка биографија, 2006, стр. 130
72)
Политичка биографија, 2006, стр. 133
73)
Политичка биографија, 2006, стр. 134
75)
Горана С. Раичевић, Радослав Љ. Ераковић, 2012, стр. 102
76)
Политичка биографија, 2006, стр. 149
77)
Политичка биографија, 2006, стр. 141-145
78)
Политичка биографија, 2006, стр. 145
79)
Политичка биографија, 2006, стр. 147
80)
Политичка биографија, 2006, стр. 140
81)
Политичка биографија, 2006, стр. 160-161
82) , 85) , 95)
Успенско гробље, Јаков Игњатовић
84) , 99)
Ж. Петровић, 16. 9. 1942, стр. 44
89) , 91)
Ж. Петровић, 16. 9. 1942.
90)
Живојин Бошков, 1969, стр. 17
92)
Живојин Бошков, 1969, стр. 20
93)
Живојин Бошков, 1969, стр. 22
94)
Живојин Бошков, 1969, стр. 25
96)
Зоран Радисављевић, 6. 1. 2012.
100)
Вељко Петровић, 1927, стр. 5
101) , 103)
Ксенија Светличић, Јасна Карталовић, 1997, стр. 6
102)
Ксенија Светличић, Јасна Карталовић, 1997, стр. 9
јаков_игњатовић.txt · Последњи пут мењано: 2022/05/09 10:45