Добро дошли на Српску енциклопедију

Арсеније Стојковић

Арсеније Стојковић (Мокрин, 9. новембар 1804 — Сентандреја, 10. април 1892), епископ бачки (1852—1892) и епископ будимски. Био је 1874. и 1881. изабран за патријарха Карловачке патријаршије, али аустријски цар је одбио да потврди његов избор.

Биографија

Рођен је 28. октобра/9. новембра 1804. године у Мокрину у Бачкој,1) где му је отац Трифун био ђакон и учитељ.2) Школовање је започео у месту рођења,3) а затим 1815.4) наставио је у Сентивану (близу Сегедина), где му је отац постао свештеник.5)

Похађао је, с добрим успехом мађарску гимназију до петог разреда у Сегедину.6) Завршио је српску учитељску школу у Сомбору (1821, 1822) са ванредним успехом, а затим је наставио гимназију у Темишвару (1823), па онда богословију у Вршцу (1825) где је био најбољи у свим наукама, филозофију (1827) у Сегедину, а прву и другу годину права (1828, 1829) у Пешти7)8), чиме је завршио школовање.9)

По завршетку друге године студија у Пешти,10) замонашио га је 1830. протосинђел Пантелејмон Живковић у фрушкогорском манастиру Раковац. По рукоположењу постао је придворни ђакон митрополита Стратимировића, радећи као консисторни бележник (1830—1835), а истовремено и као професор богословије у Сремским Карловцима (1830—1842). Био је архимандрит Манастира Раковац (1839) и Манастира Гргетег (1845), а затим мандатор, па администратор Бачке епархије. За будимског епископа је изабран 1853. и на том месту је остао до краја живота.11)

После смрти патријарха Самуила Маширевића (1870) постао је администратор Карловачке митрополије.12) Са мађарским властима је водио тешку борбу за српска народна и црквена права, па је 1872. уклоњен са тог места, и заведено је ванредно стање, мада је постао омиљен у народу.13)14) На Сабору 29. маја/11. јуна 1874. и поред тога што је на гласању епископ Стојковић добио апсолутну већину гласова, Влада није желела да потврди његов избор и забранила му је поновну кандидатуру, а избор је пао на митрополита Румунске цркве Прокопије Ивачковић, који је устоличен јула 1874. у Саборној цркви у Сремским Карловцима. Његов избор потврдили су Франц Јозеф и председник угарске владе Стефан Бито од Сарошфалве. Међутим, Прокопије се пензионисао децембра 1879.15)

На црквеном сабору 1881. Стојковић је поново изабран за патријарха, али му ни тада, аустријски цар ни мађарски краљ нису признали звање.16) Због тога се сматра неустоличеним партријархом српским, под именом Арсеније V.17)

Био је скроман, примеран,18) ванредно савестан и вредан калуђер. Био је познат библиофил, иза њега је остала збирка од више хиљада књига која се чува у летњем дворцу будимских епископа у Сентандреји.

Почасни је члан Српског ученог друштва од 30. I 1873 (Гласник Српског ученог друштва XXXVIII, 327).

Умро је 29. марта/10. априла 1892. године,19) у Сентандреји и сахрањен је у тамошњој Саборној цркви,20) заједно са већином будимских епископа.21)

Литература

Спољне везе

1) , 8) , 12) , 16)
Радосав Грујић, 1929, стр. 500
2) , 6) , 20)
Сава Вуковић, 1996, стр. 36
3) , 5) , 9) , 11)
Знаменити Срби XIX века, 1903, стр. 25
4) , 7) , 10)
Српска Зора 7, 1879, стр. 131
13) , 17) , 18)
Србадија, 26. 11. 1874, стр. 44
14) , 19)
Знаменити Срби XIX века, 1903, стр. 26
15)
Дејан Микавица, Горан Васин, 2011, стр. 339
21)
Живорад Јанковић, Састав сентандрејског збега, Православље, број 1000, уредник Александар Ђаковац, 15. 11. 2008.
Штампање