Корисничке алатке

Алатке сајта


вршац

Вршац

Вршац (ВШ), градско насеље у граду Вршац у Јужнобанатском округу Србије. Један је од најстаријих банатских градова, и налази се на југоисточном рубу Панонске низије, у подножју Вршачких планина.

Према попису из 2002. у граду је живело 36623 становника (према попису из 1991. било је 36.885 становника). По овоме је Вршац други по величини град у округу и највећи град у Војводини без статуса средишта округа.

Називи

Град је познат по још неким називима на другим језицима: румунски Vârşeţ, мађарски Versec, немачки Werschetz, хебрејски ורשאץ.

Географија

Вршац се налази североисточно од Београда на 83. километру Државног пута I реда М1.9 према Румунији, од чије границе је удаљен 14 km. Вршац одликује добра повезаност са околним местима, као и градовима у овом делу Војводине, и то како друмским тако и железничким саобраћајем. Раскрсница је Државног пута I реда М1.9, Државног пута I реда М7.1 и Државног пута другог реда Р126. У самом Вршцу налази се железнички гранични прелаз према Румунији, а друмски код Ватина.

Вршац лежи у самом подножју Вршачких планина. У његовој непосредној близини налазе се депресије Великог и Малог рита, поточне долине, лесне заравни, а на невеликој удаљености налази се и Делиблатска пешчара, специфичан географски комплекс и једно од највећих пешчаних пространстава у Европи. Вршачке планине, на крајњем југоистоку Баната, заузимају површину од око 170 km². Имају претежно одлике брдско-брежуљкастих предела чији централни део има планински карактер. Почињући са брдима Капела (252 m) и Кула (399 m) над самим градом, простиру се на истоку све до речице Черне у Румунији. На северној страни оивичене су Марковачким потоком и Малим Ритом у који се стрмо спуштају. Са јужне стране благо опадају и завршавају се долинама потока Месића и Гузајне. У уздужном профилу, на правцу исток-запад налазе се највећи врхови, међу којима доминира Гудурички врх (641 m), уједно и највиши врх у Војводини. Јужна и северна подгорина испресецане су вододеринама и поточним долинама.

Клима је умерено-континентална, са следећим обележјима: дуга и топла лета, нешто хладније, а понекад хладне и снеговите зиме, свежија и краћа пролећа, док су јесени дуже и топлије. Посебну специфичност Вршцу даје кошава. Најчешће дува у рано пролеће и позну јесен, односно у хладнијој половини године. Брзина кошаве је променљива и креће се од 18 до 40 km на сат, а поједини удари и до 140 и више km на сат. Осим кошаве дува и северац и северозападни ветар.

Вршачки предео је прилично сиромашан водотоковима природног порекла. Једина река је Караш, која извире у Румунији и протиче недалеко од Вршца. Месић, највећи од неколико потока, извире у брдима изнад истоименог села и протиче кроз сам град. На територији јужног Баната изграђена је од 18. века до данас, читава мрежа канала за одвођење атмосферских и подземних вода. Највећи је канал Дунав—Тиса—Дунав, који пролази на око десетак километара од Вршца. У самом граду је вештачко језеро које је уређено као градско купалиште, а у близини, у Великом Риту постоји рибњак површине 906 хектара, познат и као станиште великог броја врста барских птица и друге дивљачи.

У животињском свету Вршачких планина има срна, дивљих свиња, зечева, дивљих мачака, лисица, а у пролазу се задржавају и вукови. Из птичјег света заступљени су: дивља патка и гуска, дивљи голуб, јаребица, фазан, велики и мали детлић, крагуј, пуповац, а од грабљивица, јастреб, мишар, орао, сова, соко. На подручју Вршца живе: веверица, шумски пух, сива и црна врана, гавран и многе друге врсте ретких птица. Јединствено гнездиште у нашој земљи има у Малом Риту барска шљука бекасина. Од змија најзаступљенија је белоушка, ређе шарка, а има слепића и смука. Једна врста зеленог гуштера сматра се да је раритет у Војводини. У речним токовима и у каналима има разних врста риба: штуке, шарана, сома, кечиге, караша и ситне беле рибе.

Биљни свет је веома разнолик. Највише је трава од којих посебан значај има кострика. На Вршачким планинама расту: смрека, црни бор, павит, пољски и брдски брест, буква, питоми кестен, више врста храста, бели граб, више врста липа, купина, шипак, пољска ружа, дивља јабука и крушка, бели и црвени глог, брекиња, оскоруша, рашљика (трн), дивља трешња, руј, клокочика, клен, млеч, жеста, дрен, свиб, бршљан, курика, пасрден, бели и црни јасен, обична калина, црвена зова, веприна. Све су то аутохтоне биљне врсте. Накнадно унете дрвенасте врсте су: багрем, јасика, бела и црна топола, врба ракита, дивљи кестен и разни четинари. На Вршачким планинама има 1.024 врста дрвећа, шибља и зељастог биља. Зна се за 22 биљне заједнице (фитоценозе) и то 10 степско-ливадских и 12 шумских.

Општини Вршац припадају села: Ватин, Мали Жам, Велико Средиште, Гудурица, Марковац, Месић, Павлиш, Сочица, Јабланка, Влајковац, Ритишево, Куштиљ, Уљма, Избиште, Војводинци, Потпорањ, Стража, Мало Средиште, Шушара, Орешац и Загајица.

Историја

Први трагови насеља на Вршачком брду потичу из времена праисторије. Подграђе испод Вршачке куле (средњовековно утврђење) високо је 21 m, са зидовима дебелим 2,5 m. Подручје данашњег града и околине било је такође насељено у давној прошлости.

Насеље на овом месту развило се у сенци средњовековног града који је подигао угарски краљ Жигмунд почетком XV века на врху брда да би заштитио јужне границе своје државе од сталних турских упада. Ускоро је град предат српском деспоту Ђурђу који га је повезао са својим главним утврђењима јужно од Дунава у чврсти одбрамбени систем.

Године 1425. српске избеглице са југа настаниле су се у подножју брега и своје насеље назвали су Подвршац. Већ тада је ова област била позната по својим винима која су била међу најтраженијима на угарском двору. Након што су опустошили читаву област, Турци су град заузели 1552. но Вршац је и даље остао настањен Србима. Ово се променило након 1594. када су Срби, у нади да ће се ослободити у садејству са аустријском армијом, подигли Банатску буну: испрва су имали много успеха и између осталих градова ослобођен је и Вршац, но крајем лета Турци су удруженим снагама потукли устанике и започели са осветом. Већина Срба побегла је у Ердељ, а Вршац је у потпуности попримио оријентални изглед.

Године 1716. Турке је из града протерао војсковођа Еуген Савојски чиме је отворио нову епоху у историји града. У град су ускоро колонизовани Немци из области око реке Мозела који су собом донели нове виноградарске технике које ће Вршац брзо претворити у једно од средишта винарства Хабзбуршке монархије. Брзи привредни успон крунисан је добијањем повеље слободног краљевског града 1817. Град је знатно назадовао за време револуције 1848. када су се око њега тукли Срби и Мађари. Остатак XIX века протекао је у миру и напретку који је пресекла зараза филоксере која је запретила уништењем све винове лозе. Но, катастрофалне последице фолоксере брзо су поништене у овој области планским сађењем америчких сорти лозе.

Највећа етничка промена наступила је у току Другог светског рата када су нацисти, махом домаћи Немци, протерали у концентрационе логоре и тамо усмртили готово целокупно јеврејско становништво града. Након ослобођења 1944. године целокупна немачка заједница која није избегла пред Црвеном армијом протерана је из својих кућа и смештена је у сабирне логоре у којима су услед изузетно лоших животних услова и лишени свих грађанских права, страдали од глади и болести. Преживели су се након 1948-е године уз прећутну сагласност власти почели исељавати у Аустрију, Немачку или прекоморске земље. Тада долази до систематске демографске и политичке промене у граду.

Савремена друштвена дешавања

Проблем вршачких Немаца и Јевреја и оптужбе на рачун СО Вршац

Од 2002. постоји јака иницијатива да се обележи страдање немачког становништва од стране Црвене армије, НОВЈ и освете домаћег становништва. Општинско веће општине Вршац је јуна 2009. године донело одлуку да се на месту за које се верује да је на њему стрељано или покопано више вршачких Немаца подигне спомен-крст. На то је жестоко реаговао у „Вршачким вестима“ писмом 1. марта 2010. године председник савеза Јеврејских општина Србије Александар Нећак упозоравајући општину Вршац да би подизање споменика невиним жртвама Другог светског рата и идеолошке репресије у периоду од 1944-те до 1948-ме, без навођења њихових имена и презимена и времена страдања могло бити протумачено као негирање геноцида над Јеврејима у Вршцу. Наиме, у Вршцу не постоји обележје страдалих Јевреја који су похапшени од стране окупатора и уз широку подршку домаћих Немаца пребачени у концентрационе логоре и поубијани. Господин Нећак се осврнуо и на чињеницу да се на позивници за свечано постављење крста спомиње да су „Немци мирно живели у Вршцу од 18. века до 1944. године као ратари и виноградари“ а да се намерно заборавља период 1941—1944, као период најгорих прогона Јевреја и антифашиста, као и Срба и Рома. На крају писма г. Нећак је навео резигнацију и чак да је такав потез општине на граници кривичног дела негирања Холокауста. У каснијим контактима Савеза јеврејских општина Србије и Општине Вршац дошло је до извесног приближавања ставова јер су се обе стране сагласиле да је потребно обележити страдање грађана Вршца немачке националности који су стрељани у знак одмазде након ослобођења града у октобру 1944-те године, али да жртве морају бити наведене именом и презименом како се уопштеном формулацијом не би амнестирали сарадници окупатора који су стрељани на истом локалитету и како не би биле вређане остале, пре свега јеврејске жртве, страдале током 1941-е и 1942-е године.

Спомен-парк Вршачким Јеврејима

Велики притисак од стране неких конзервативних и десничарских организација, као и организација ветерана у Вршцу на локалне власти изазвао је да се реализацији идеје подизања споменика Немцима приђе са великим опрезом.

Са друге стране овај притисак је довео до потпуно нове иницијативе — у сарадњи са амбасадом Израела договорено је да се на простору некадашњег Јеврејског гробља подигне спомен-парк Јеврејима, некадашњим становницима Вршца, а крајем 2010. општина је донела одлуку да се од приватног лица откупи земљиште на коме се гробље некада налазило и да се крене са пројектом. До новембра 2011. године није урађено ништа озбиљније на плану подизања спомен парка.

Култура

Вршац има знамениту историјску прошлост са споменицима од праисторије до данашњег доба. Многобројне карактеристичне грађевине из XVIII и XIX века, Градска кућа, стара апотека (1783), барокна зграда „Два пиштоља“, кућа у којој је живео и умро Јован Стерија Поповић, Владичин двор, и цркве. Римокатоличка црква Св. Герхарда од Сагреда је највећа римокатоличка црква у Србији, а била је друга по величини у СФРЈ, одмах после загребачке катедрале. Довршена је 1863. године и има функционалне оргуље на којима се редовно одржавају концерти. Капела св. Крста је најстарија римокатоличка богомоља у Банату, чију градњу су започели досељеници 1720, а завршили 1728. године. Православна црква св. Оца Николаја саграђена је 1785. године и тада је била највећа српска православна црква северно од Саве и Дунава. Вршачки градски парк са споменицима, Народни музеј (основан 1882. најстарији је музеј у Војводини). Главно обележје града је Вршачки замак из раног средњег века, који се налази на Вршачком брегу. Симбол је града и најстарији замак на територији Војводине. Све то је вредно помена, а нарочито манастир Месић из XVII века. У овом граду је рођен отац Српске драме Јован Стерија Поповић, и најпознатији наш сликар Паја Јовановић. Град има професионално позориште, развијена је издавачка делатност у којој предњачи КОВ — Књижевна општина Вршац. У граду се одржава Јесењи позоришни фестивал, и међународни фестивал фолклора.

Привреда

Данас су од значаја виноградарство, занатство, трговина и индустрија. Вршачка вина су позната широм земље. У околини Вршца има доста излетишта и ловишта. У граду је и познати Центар за спортско једриличарство с аеродромом. Осим тога ту су и излетишта Ритишево, Стража, Парта, канал ДТД и вештачка језера која обогаћују изванредну околину града.

Спорт

Вршац је данас један од најзначајнијих спортских центара у Војводини и Србији. Градски клубови такмиче се у најјачим лигама у одбојци, тенису, стоном тенису, кошарци, теквонду, шаху и другим спортовима. Развијен је параглајдинг, оријентационо трчање, спортски риболов, планинарство, атлетика, бициклизам.

Најпознатији и најтрофејнији је женски кошаркашки клуб Хемофарм са шест освојених титула шампиона државе. Вршац има леп градски стадион са око 10.000 места, модерни спортски комплекс Центар Миленијум са око 3.500 места, неколико мањих спортских сала, терена и игралишта.

Године 2012. играле су се, у препуном Миленијуму, утакмице Д групе Европског првенства у рукомету. Овде су наступали: Хрватска, Словенија, Исланд и Норвешка.

Демографија

У насељу Вршац живи 29843 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 40,0 година (38,4 код мушкараца и 41,4 код жена). У насељу има 12893 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,79.

Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

Сродни чланци

Литература

  • Душан Велча, Мала историја Вршца, Вршац, 1997.
  • Др Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, књиге 1-3, Нови Сад, 1990.

Напомене

  • Подаци за површину и густину насељености дати су збирно за катастарску општину Вршац, на којој се налазе два насеља, Вршац и Вршачки Ритови.

Спољне везе

вршац.txt · Последњи пут мењано: 2022/04/26 15:33