Милан Јовановић (фотограф)

Милан Јовановић (Вршац, октобар 1863 — Београд, 17. март 1944), један од најбољих српских фотограф-портретиста који је овековечио готово све познатије и виђеније личности у Србији крајем 19. и почетком 20. века.

Живот и дело

Рођен је у Вршцу, (Војводство Србија и Тамишки Банат тада у склопу Аустрије) октобра 1863. године као најмлађи син Стевана Јовановића, угледног вршачког фотографа и мајке Ернестина (рођене Деот - француског порекла). Имао је два старија брата Пају (1859—1957) и Светислава (1861—1935). Године 1866, после краће и тешке болести, умрла им је мајка у 28. години живота. Отац се годину дана касније поново оженио, Маријом (рођеном Ди Понти), која је била добра и брижна мајка и са којом је имао још петоро деце, синове: Александра (Шандора), Ђуру и Ивана и ћерке: Софију (која је умрла као девојка) и најмлађу Тинку.1) Тако је своје детињство проводио у веселој и срећној многочланој породици.

Школовање

Отац Стева још 1863. отворио је фотографски атеље који се налазио код Градске куће у Вршцу,2) у коме је још као дечак је имао прилике да му помаже.3) Основну школу је завршио у родном граду.

Крајем седамдесетих година 19. века, придружио се старијем брату Паји, који је у то време студирао у Бечу. Осим основних знања о фотогрији, учио је сликарство и цртање, који су у то време били неопоходни у фотографском раду, посебно за ручне интервенције на портретима.4)

Почетком осамдесетих година, са браћом Светиславом и Пајом је кратко боравио у Паризу, Минхену и Трсту.5) Године 1887, по наговору оца и брата, преселио се у Београд и отворио властити фотографски атеље у самом центру Београда, на Позоришном тргу (данас зграда Културног центра),6) а касније на Обилићевом венцу.7)

Фотограф

Разликују се три периода његовог рада. Први период је од 1887, када је оснoвао атеље у Београду, до 1893. године, када је добио звање дворског фотографа.8) Године 1892. на занатској изложби у Врању је добио Златну медаљу за фотографију.9)

Други период почиње од 1893. године, награђен ордењем, као што су Орден Таковског крста, Светог Саве и титулом дворског фотографа краљевског двора Обреновића и нешто касније династије Петровић,10) на чијем престолу се налазио књаз, а потом и краљ Никола Петровић. Као дворски фотограф династије Обреновић урадио је портрете готово свих чланова породице Обреновић – краља Милана, краљице Наталије, а касније и краља Александра и краљице Драге.11) На полеђинама фотографија које је израђивао, од тада је стављао краљевски грб династије Обреновић, а нешто касније и грб династије Петровић.12)

После 1893. настао је израдио је албум са петнаест фотографија13) најмаркантнијих и најрепрезентативнијих мотива старог Смедерева и околине, највероватније према поруџбини краљевског дома династије Обреновић. Албум је елегантно опремљен са калиграфски исписаним називом Смедерево и пачатом из његовог атељеа.14) Фотографије су урађено професионално, педантно и одговорно, водећи рачуна колико о самом мотиву, толико и о јасноћи и квалитету снимака и приказивању атмосфере и духа времена.15)

Године 1894. добио је српско држављанство.16)

У последњим деценијама 19. и првим годинама 20. века, фотографија је имала све масовнију употребу, а њена израда је била све јефтинија, па су почеле да се израђују и разгледнице. Сматра се да први увео у употребу фотографску разгледницу и да је аутор прве серије београдских разгледница17) од 1896. Његове разгледнице „Поздрав из Београда”, су биле комбинација штампе и оригиналне фотографије, у величини стандардних поштанских карата. Мотиве са његових фотографија, на којима су се налазили ведути и панораме Београда,18) преузимали су многи београдски издавачи разгледница, а издаване су и серије портретних разгледница, од снимака начињених у његовом атељеу, посебно портрети писаца и глумаца, који су већином и једини познати портрети ових личности.19) Већ у другом периоду, његов атеље је својим квалитетом рада супериорно превазилазио све друге београдске атељее. Делимично је прихватио неке одлике сецесије, која се одражавала више у опреми атељеа и орнаментици на картонима за фотографије него у ликовној структури самих фотографских дела.20)

Трећи период, почиње са променама на српском престолу 1903. и траје до почетка Првог светског рата 1914. године. Успео је да задржи титулу дворског фотографа.21) После дворског пуча и смене династија у Србији, као пријатељ двора, по свему судећи, кратко време се налазио у немилости код новог владара, али је средином 1904. снимио портрете кнегиње Јелене и младих кнежевића Ђорђа, Александра и Павла Карађорђевића, а затим му је дозвољено да и даље користи титулу фотографа српске краљевске куће.22) Од 1904. године урадио је готово све званичне портрете краља Петра Првог Карађорђевића и чланова његове породице.23)

Када је већ постао истакнути фотограф, по нацрту архитекте Милана Антоновића, подиао је први наменски грађен фотографски атеље у Београду, у улици Краља Милана, са стакленом кровном конструкцијом,24) и низом прозора у дрвеним рамовима на спрату, што је овај објекат чини најранијим примером безорнаментално решене фасаде у стилу сецесије. Зграда је смештена у тада већ формирани репрезентативни амбијент града и конципирана је као пословни објекат са атељеом на спрату и дућанима у приземљу. Године 1911. уз фотографски атеље је изграђен биоскоп „Колосеум“, који је после Другог светског рата преименован у „Звезда“, а стаклена фасадна површина је између два рата замењена зидом од опеке са балконом и оградом од кованог гвожђа.25) У том атељеу је имао довољно светла да прави осим појединачних и породичних портрета и групне композиције са великим бројем учесника, као и увећања до природне величине човека. Његов атеље је био место окупљања и фотографисања бројних чланова буржуоазије, позоришних уметника, књижевника, научника, политичара и других истактнутих јавних личности.26) У већем делу свог рада је био је фотограф Краљевског народног позоришта у Београду, снимивши тако велики број портрета глумаца, редитеља, драмских писаца и позоришних сарадника.27)

У фотофрафском атељу је имао ученике, међу којима су били Риста Марјановић, српски ратни фото-репортер,28) и фото-аматери, као што је Бранислав Нушић који је своје књиге, посебно путописе, илустровао својим фотографијама, али и брат Паја Јовановић, када се спремао на пут за Америку како би урадио портрете наших научника Михајла Пупина и Николе Тесле, као и Ђорђе Станојевић, који је као већ искусан фото-аматер усавршавао финесе фотографске вештине.29)

За две и подеценије рада у фотографији је користио готово све постојеће поступке и технике, које је нудила фотографска индустрија. Набавио је и опрему за снимање са електричним осветљењем.30)

Био је један од утемељивача Српског фотографског удружења.31)

Светски ратови

Почетком Првог светског рата, напустио је Београд, прешао Албанију, стигао у Бизерту.32) Боравио је у Фиренци, где су му се налазили синови Душан и Павле,33) затим у Француској, а у земљу вратио се у земљу 1920. године. Наставио је да ради као активан фотограф још пар година,34) а после тога се посветио проучавању филозофије и превођењем филозофских дела.35)

Умро је 17. марту 1944. године.36)

Његове фотографије се налазе у збиркама Музеја примењених уметности, Историјског музеја Србије, Музеја града Београда, Библиотеке САНУ, Архиву Србије, али и по многим приватним колекцијама и породичним збиркама.37)

Породица

Боравећи у Паризу, код брата Станислава, у једном кафеу је упознао младу келнерицу, Аустријанку, са презименом Гелбке, која је остала у другом стању. Решио је да се ожени, али су га старија браћа наговорила да оде за Београд, где су му купили локал за фотографски атеље. Ванбрачно дете, Милана Гелбкеа је Паја Јовановић преузео од мајке, када му је било 5 година и одвео га у Вршац, на школовање. Растао је уз деду, док су га Милан и Паја повремено посећивали. После одслужене аустроугарске војске, послали су га у Швајцарску на студије, где је постао доктор хемије.38)

Годину дана после Париза (1889), Милан Јовановић се оженио Даринком Хаџи Костић, а венчани кум им је био Бранислав Нушић. Имали су синове Стевана, који је постао инжењер, Душана, који је постао вајар, Павла, који је постао хемичар и чија је ћерка Соја Јовановић била редитељка, као и Софију, која је умрла за време Првог светског рата.39)

Литература

1)
Петар Петронић, 20. 1. 2009.
2) , 6) , 11) , 18) , 23) , 27) , 29) , 30)
Милорад Дрча, 2014, стр. 82
3) , 4) , 5) , 9) , 16) , 26) , 33) , 35) , 39)
Миланка Тодић, 2009, стр. 555
7) , 24) , 28) , 31) , 32) , 34) , 37)
Маша Милорадовић, 2012-2013, стр. 138
8)
Маша Милорадовић, 2012-2013, стр. 139
10) , 12)
Маша Милорадовић, 2012-2013, стр. 140
13)
Маша Милорадовић, 2011, стр. 16
14)
Снежана Цветковић, 2014, стр. 13
15)
Снежана Цветковић, 2014, стр. 14
17) , 19)
Маша Милорадовић, 2012-2013, стр. 141
20)
Горан Малић, 1997.
21) , 22)
Маша Милорадовић, 2012-2013, стр. 142
25)
Споменик културе, Фотографски атеље Милана Јовановића
36)
Миланка Тодић, 2009, стр. 554
38)
Бранислав Кривокапић, 21. 2. 2010.
Штампање