Добро дошли на Српску енциклопедију

Светислав Јовановић

Светислав Јовановић

Светислав Јовановић (Вршац, 15. март 1861.Париз, 25. фебруар 1933.) је био српски сликар и мачевалац.

Живот и дело

Рођен је као други син Стевана Јовановића, угледног вршачког фотографа и мајке Ернестине (рођене Деот - француског порекла). Његов старији брат је био Паја (1859—1957), а млађи Милан (1863—1944). Мајка им је рано умрла, у 28. години живота, после краће и тешке болести. Отац се годину дана касније поново оженио, Маријом (рођеном Ди Понти) која је била добра и брижна мајка и са којом је имао још петоро деце, синове: Александра (Шандора), Ђуру и Ивана и ћерке: Софију (која је умрла као девојка) и најмлађу Тинку.1)

Основну школу је завршио у родном граду.2) Део реалке је учио такође у Вршцу, али је после извршене мађаризације,3) прешао у гимназију у Бечу, где је затим почео да студира сликарство, код професора С. Михолца, мађ. Maholtz)). У Бечу је стекао углед одличног ђака.4) Наставио је 1879. да се усавршава5) на уметничкој академији у Петрограду. Сликарство је завршио у Паризу, у атељеу сликара Бонеа (фра. Bonnet))), Лефевра (фра. Lefèbvre))) и на академији Жилијен (фра. Julian))).6)

После завршених студија 1886, (по неким наводима прекинуо је студије) 7)8) пет година је провео сликајући у атељеу свог брата Паје Јовановића у Минхену, који је у то време био већ међународно признати сликар9) и свакако је имао велики утицај на његов развој.10)

Већ 1891. трајно се настанио у Паризу.11) У првим годинама, живот му није био лак. У то време Париз је био стециште разних уметничких струја, схватања и праваца. Неуморним радом, вољом и талентом, после живота и рада у сликарском атељеу на Монмартру, у боемском друштву сиромашних уметника, прешао је да живи у најотменијем делу Париза и успео је да постане цењена личност, како у уметничким круговима, тако и у највишем париском друштву и постане члан многих француских удружења.12)

На Великој светској изложби у Паризу 1900. године излагао је у српском павиљону, заједно с братом Пајом, Стеваном Тодоровићем, Леоном Коеном, Марком Муратом, Петром Раносовићем, Бетом и Ристом Вукановић и другим уметницима из Краљевине Србије.13) Излагао је у готово свим париским салонима, такође у Београду 1927, Загребу 1931, где је уз своје, показивао и слике својих ученика.14)

Био је добар портретиста, сликајући балканске ликове („Албанац“, „Млада Црногорка“, „Словак“, „Албанска девојчица“) и минијатуриста на емајлу. Такође је ликао пејзаже, мртву природу, алегорије („Бела вила“ и „Провиђење чува моју домовину“),15) фолклорне мотиве, жанр сцене, марине („На обали“ или „Мотив из Цриквенице“, „Море код Дубровника“, „Барке“).16) Године 1921. урадио је аутопортрет, који је награђен на изложби у Бордоу 1927.17) На аутопортрету (жанр композиција у атељеу), је себе приказао у мачевалском оделу, пред штафелајем, с палетом и кичицом у рукама. Своје слике је најчешће потписивао у француској транскрипцији презимена Јовановић, као Sv. Ivanovitch.18) Слику под називом „Растанак Црногорца са својом женом пред полазак у бој” је 1892. године поклонио Народном музеју, али је она током Првог светског рата нестала и до сада није пронађена.19) Осим уметничких слика правио је илустрације за неколико француских часописа.20) Репродукције његових дела приказивани су и у домаћој штампи попут „Нове Искре”, „Орла”, „Бранковог кола”.21)

Бавио се спортом, пливањем, јахањем и мачевањем. Два пута је освојио шампинску титулу 1904. и 1907. године.22) у борби са сабљи и са мачем. Спадао је међу напознатије мачеваоце света, а током више година је био председник француског мачевалачког клуба у Паризу и поред тога што није испуњавао услов, пошто није био Француз.23)

После Првог светског рата окупљао је и водио Југословенску колонију у Паризу, на чијем челу се налазио од 1928, па све до краја живота. У удружењу су од самог почетка учествовали угледни интелектуалци, научници, лекари, уметници, пословни људи.24) Помагао је многим земљацима који су долазили у Париз.25)

Одликован је Орденом белог орла, Орденом Светог Саве и Орденом Данила I, за заслуге на пољу сликарства и друштвеног рада, а председник Француске Думерг одликовао га је Орденом Легије части (1929).26)

Последње тренутакае живота провео је болестан у постељи, док га је неговао брат Паја. Сахрањен је уз државне почасти на париском гробљу Пер Лашезу, на коме се налазе гробови великог броја познатих личности.27)

Његова дела се налазе по приватним збиркама у Фанцуској и шире и још увек нису довољно истражена. Неки његови радови се налазе у Музеју града Београда, Народном музеју, у Патријаршији (портрети из 1899. митрополита Михаила Јовановића, митрополита Иноћентија Павловића и митрополита Петра Јовановића28)) и Државном народном музеју на Цетињу (портрет кнежевића Мирка Петровића29) вероватно из 1886.).30)

Литература

  • http://www.politikin-zabavnik.co.rs/pz/tekstovi/slikar, наслов Ко је Светислав Јовановић - Сликар с мачем, аутор Петар Петровић, датум 18. 2. 2012, часопис Политикин Забавник, број 3137, место Београд, приступ 10. 11. 2015.

* наслов Српски биографски речник, број 4, И-Ка, аутор Угљеша Рајчевић, Милица Бујас, година 2009, стр. 554-557, место Нови Сад, издавач Матица српска, уредник Чедомир Попов, ИСБН 978-86-7946-037-0

  • http://www.rastko.org.rs/likovne/delo/10550, наслов Светислав Јовановић - сликар, аутор Емилија В. Церовић, датум 21. 5. 2008, издавач Пројекта Растко (Матица), приступ 11. 11. 2015.
  • http://www.novosti.rs/додатни_садржај.524.html:279474-Ceo-zivot-igra, наслов Цео живот игра, аутор Петар Петронић, датум 20. 1. 2009, часопис Вечерње Новости онлајн, издавач Компанија Новости, приступ 11. 11. 2015.
1)
Петар Петронић, 20. 1. 2009
2) , 5) , 6) , 9) , 11) , 13) , 18) , 19) , 21) , 22) , 25) , 26) , 27)
Петар Петровић, 18. 2. 2012
3) , 8) , 10) , 14) , 15) , 20) , 23) , 30)
Угљеша Рајчевић, Милица Бујас, 2009, стр. 619
4) , 7) , 12) , 16) , 17) , 24) , 28) , 29)
Емилија В. Церовић, 21. 5. 2008
Штампање