Корисничке алатке

Алатке сајта


паја_јовановић

Паја Јовановић

Паја
Јовановић
паја_јовановић.jpg Паја Јовановић (1893—1896),
аутор Милан Јовановић

Рођење:
16. јун 1859.
Вршац,
Аустријско царство

Смрт:
30. новембар 1957.
Беч, Аустрија

Павле Паја Јовановић (Вршац, 4/16. јун 1859 — Беч, 30. новембар 1957), један од највећих српских сликара и типичан представник академског реализма.

Захваљујући изузетно богатом опусу, а нарочито делима са темама из народног живота и оним са историјском тематиком, снажно је и широко утицао на ликовно образовање, културу али и на родољубље народа.

Живот и стваралаштво

Детињство и школовање

Рођен је у Вршцу, (Војводство Србија и Тамишки Банат тада у склопу Аустрије) 4/16. јуна 1859. године као син првенац Стевана Јовановића, угледног вршачког фотографа и мајке Ернестина (рођене Деот — француског порекла). Имао је два млађа брата Светислава (1861—1935) и Милана (1863—1944). Пошто је Паја напунио 7 година, умрла им је мајка у 28. години живота, после краће и тешке болести. Отац се годину дана касније поново оженио, Маријом (рођеном Ди Понти) која је била добра и брижна мајка и са којом је имао још петоро деце, синове: Александра (Шандора), Ђуру и Ивана и ћерке: Софију (која је умрла као девојка) и најмлађу Тинку.1) Тако је своје детињство проводио у веселој и срећној многочланој породици.

Паја је веома рано показао склоност према цртању и сликању. Чини се да то и није било тако необично у окружењу у коме је живео. Његов отац Стева, врстан фотограф, имао је дара и за сликарство. Бављење фотографијом у то време захтевало је не само познавање фото-технике, већ и вешту руку за ретуширање при изради слика.

Осим тога, у Вршцу, тој малој а ипак веома богатој вароши, могао је видети дела својих сјајних претходника: Арсенија Арсе Теодоровића (1767—1826; његове изузетне иконе), Павела Ђурковића (1772—1830; иконостас у Саборној цркви), и Јована Поповића (1810—1864). Са његовим сином је друговао и често се затицао у његовом атељеу, фасциниран сликаровим радом: копијама старих мајстора, студијама природе, делима са религиозним темама.

Тако је Паја и сâм почео да црта, најпре у тајности, копирајући црквене слике и проводећи сате у празној цркви коју је сматрао својим првим учитељем.

Међутим, у време када је црквена општина у Вршцу одлучила да наручи нова звона за Саборну цркву, и када је било неопходно израдити цртеже светитеља (копије икона из вршачке цркве - по којима би у Бечу били изведени рељефи на звонима), сазнаје се за његов таленат. Тако је већ у својој четрнаестој години, Паја добио прву поруџбину, али, захваљујући значајним похвалама, и својеврсну пропусницу за Беч и могућност да се упише на сликарску Академију.

Међутим, упис на бечку сликарску Академију није био једноставан. Како је био без завршене гимназије и неодговарајућег узраста, од њега се тражило да претходно заврши гимназију и да похађа школу цртања код професора Махолца. Професорова наклоност али и Пајин упоран и предан рад учинили су да убрзо постане најбољи ученик у овој школи.

Априла 1877. уписује се на Општи сликарски течај бечке Академије, а од октобра исте године постаје редован студент ове школе и то код веома цењеног сликара и доброг ликовног подагога Кристијана Грипенкерла (Christian Grippenkerl, 1839—1916).

Редовне студије сликарства завршио је за три године (21. јула 1880), али је наставио да се образује, код истог професора, на специјалном течају за историјско сликарство.

Истовремено се усавршава и у мајсторској класи професора Леополда Карла Милера (Leopold Karl Müller, 1834—1892), у то време веома траженог и хваљеног сликара историјског жанра сликарства, посебно познатог по сликама са оријенталним мотивима, нарочито из Египта, и убрзо постаје његов најбољи ученик.

Студијска путовања и значајна признања

Паја је много путовао и на тим путовањима налазио значајну инспирацију за свој рад.

Још као студент бечке Академије, подстицан сопственом радозналошћу али и сугестијом професора, готово сваки распуст је користио да путује по Балкану, нарочито по Црној Гори, Приморју, Албанији, Босни и Херцеговини, јужној и источној Србији. Тамо је радио скице и студије и трудио се да што непосредније осети атмосферу свакодневног живота и обичаја народа. До детаља је бележио пределе, ликове, ношње, накит, оружје.

Пун утисака, по повратку би сликао многобројне жанр слике: Рањени Црногорац, Мачевање, Гуслар, Кићење невесте, У заседи, Арбанас, Арнаут с чибуком, Издајица, Умир крви, Борба петлова.

Ове слике су га брзо прославиле у целом свету, а нарочито у Европи која је у то време била веома заинтересована за збивања на Балкану.

Прво признање долази већ 1882. године, на студијама у Бечу, за слику Рањени Црногорац. Слика је била изложена на годишњој изложби Академије, и за њу је добио прву награду и царску стипендију.

Следеће године закључује десетогодишњи уговор са чувеним галеристом Валисом, за галерију „Френч” у Лондону; и крајем те 1883. прелази тамо да живи и ради. Његове слике су се веома добро продавале, што га је у потпуности ослободило финансијских брига, а и омогућило му да веома често одлази на дуга, далека и скупа путовања: по северној Африци (Мароко, Египат), у Грчку, Турску, Италију, Шпанију. Са својим пријатељем, руским сликаром Рубом (F. Roubaud) боравио је шест месеци на Кавказу.

Убрзо из Лондона прелази да живи и ради у Минхен, затим у Париз, и на крају се враћа у Беч.

Србија се поносила својим младим и славним уметником. Готово свака српска кућа је имала неку његову олеографију или другу репродукцију са темом из српске историје или из народног живота. Власт, захвална што је по свету проносио и славио не само себе већ и историју и културу српског народа, већ 1884. године га је избрала за дописног члана Српског ученог друштва. Четири године касније, 1888. изабран је и за редовног члана Српске краљевске академије. (Свечано проглашеље је обављено тек 1893. када је тим поводом одржана и његова прва изложба слика у Београду, у просторијама Велике школе.)

Историјске композиције

Од 1895. почиње нова фаза у стваралаштву Паје Јовановића, у којој се он, највећим делом, посвећује изради историјских композиција. (По многима најзначајнијих десет година његовог стварања.)

Те 1895. добија Паја две значајне поруџбине за Миленијумску изложбу која је требало да се одржи у Будимпешти 1896. године:

  • од Саборског одбора у Сремским Карловцима на челу са патријархом Георгијем Бранковићем, да изради грандиозну историјску композицију Сеоба Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем,
  • и од вршачког Муниципија, за слику Вршачки триптихон.

Радо је прихватио позив и одмах почео са припремама, нарочито за слику Сеоба Срба. Отпутовао је у Сремске Карловце и састао се са патријархом Бранковићем. Црквени сабор му је, као консултанта за историјске изворе доделио историчара архимандрита Илариона Руварца, са којим је путовао по фрушкогорским манастирима и прикупљао грађу. Користио је и све друге изворе до којих је могао да дође како би што верније и до детаља представио време и ликове на својој слици. На крају, после десет месеци преданог рада, уметник је био задовољан својим делом, али не и патријарх. Због његових примедби и неслагања, политичког карактера, слика није изложена на Миленијумској изложби. На њу је послата само слика: „Вршачки триптихон“: „Косидба“, „Берба“, „Пијаца“, која је тумачена као израз добросуседства Срба, Мађара и Немаца.

После овога Паја је радио и на другим историјским композицијама:

Furor Teutonicus (Теутонски бес) или Битка у Теутобуршкој шуми, за коју је добио најпре Рајхлову награду бечке Академије, а касније сребрну медаљу на Светској изложби у Сент Луису.

Слику Женидба херцога Ферија IV с Јелисаветом Хабзбуршком је радио у поентилистичком маниру, пратећи тада актуелне ликовне токове, што се није свидело наручиоцу надвојводи Фернинанду Хабзбуршком. Слика је била одбијена и на крају се нашла у Дубровачкој галерији.

Таковски устанак ради по поруџбини краља Милана Обреновића. Ова слика која се данас налази у Народном музеју у Београду, толико пута је репродукована да је у свести народа урезана као аутентични приказ тог значајног историјског догађаја за српски народ.

Веома значајна историјска слика уследила је око 1900. као поруџбина владе краљевине Србије за Светску изложбу у Паризу (1900). Било је то Крунисање цара Душана у Скопљу за цара Срба, Грка и Бугара.2) Изузетан труд и рад уметника био је награђен златном медаљом на изложби у Паризу, али и дивљењем критике, колега-сликара и публике.

Затим још једна са сличном темом: Женидба цара Душана са Александром, сестром бугарског цара, која је била изложена на Првој југословенској уметничкој изложби у Београду, 1904.

У овом периоду Паја се бавио и црквеним сликарством: израдио је иконостас Саборне цркве у Новом Саду и иконостас цркве у Долову, насликао је призоре из живота Светог Саве за Саборну цркву у Сремским Карловцима: Свети Сава мири браћу, Свети Сава крунише Првовенчаног, Спаљивање мошти Светог Саве.

Такође, Христова беседа на Гори, Свети краљ Милутин, Манастир Сопоћани, Архиепископ Данило, Распеће.

Портрети

Од 1905. године у стваралаштву Паје Јовановића преовлађује сликање портрета. Својом кичицом овековечио је владаре, политичаре, аристократе, банкаре, научнике, уметнике, и друге.

Још у време свог боравка у Америци, 1902. насликао је портрет Михаила Пупина, и његове ћерке (портрет госпођице Пупин).

Боравећи на црногорском двору, 1903, на позив краља Николе, насликао је један од својих најмилијих ликова, портрет принцезе Милице, затим портрете престолонаследника Данила и краља Николе.

У Бечу је сликао старог цара Фрању Јосифа и израдио чак девет његових портрета за разне аустријске установе.

Чини се, ипак, да је са нешто више жара сликао портрете уметника: сликара Симингтона, вајара Ђоку Јовановића.

Али мотив коме је, без сваке сумње, посветио највише пажње, јесу „женски ликови”: Госпођа Мирка, Госпођа Штраус, Госпођа Шинк, Госпођа Хадсон, Бароница Ерлангер, Играчица Бергел, Госпођа Кауфман, Госпођа Доблин, Софија Дунђерски, Теодора Дунђерски, и више портрета, најпре модела, а затим његове супруге Муни.3)

Сликање жена за Пају је увек значило сликање лепоте. Он једноставно није желео да их види ружне и старе. Чак и када се радило о не баш тако лепим женама, увек се трудио да пронађе лепоту у њима. Многи ликовни критичари су му замерали због тога, и упућивали жестоке, чак и заједљиве критике. Али он је остао доследан себи и својој животној мудрости: „Вештина је наћи лепоту”.

Са отпочињањем Првог светског рата сели се у Женеву где је живео од сликања портрета познатих и богатих људи.

У међувремену, одлучио је да се ожени младом Бечлијком, Хермином-Муни Даубер. Венчали су се 27. марта 1917. године у Будимпешти. Муни је била кћи настојника куће у којој је имао атеље (у Бечу) и његов дугогодишњи модел. Прелепа млада жена била је његово надахнуће и муза, коју је овековечио на многобројним портретима, а она му је била потпуно одана и посвећена, до краја живота.

По окончању Првог светског рата Паја неко време борави у Београду, када слика портрете чланова владајуће куће Карађорђевића (краља Александра Карађорђевића, краљицу Марију Карађорђевић)4) и декорише капелу на Дедињу.

Убрзо се враћа у Беч где највише времена проводи у свом атељеу.

Београд, вољени град

Паја је први пут дошао у Београд 1910. године, на позив краља Петра I. Утиске о свом првом сусрету са градом за који ће остати везан заувек описао је овим речима:

„За мало досаде на граници - преглед царине и пасоша - богато си награђен када воз са грмљавином протутњи савски мост, а Београд у зраку јутарњег сунца, као златом обасут појави се прет тобом… Али, по свој природи Београд је јединствен између две силне реке, град је сазидан на стрмој стени а на истој висини са градом лежи варош сама, као големи змај. - Јест! са градом као главом и силним трупом на гребену”.

И поред велике ангажованости и посла на свим странама света ово је био град коме се увек враћао, на краће или дуже време.

Пред Други светски рат, 1939. одлучио је да напусти Беч и пресели се у Београд. Ту је провео тешке године окупације и прве поратне године. Иако већ у дубокој старости и даље је сликао.

Неприлике са имовином у Бечу натерале су га да се тамо врати 1950. године. Али већ исте те године започео је преписку са управом Музеја града Београда око своје ликовне оставштине и отварања Легата. Желео је да остави своме граду, како је говорио „оно што би вредело чувати” од његовог рада и алата: штафелаје, сликарски алат, почете слике и скице, мапе са цртежима и репродукцијама; како би се направио један атеље-соба мајстора, занимљива за гледаоце који би желели више да сазнају о њему, његовом раду и делу.

Тако је, 1970. године, отворен Легат сликара Паје Јовановића у коме су изложене уметникове слике, личне ствари, скице, белешке, фотографије, документи, многобројна одликовања, медаље, дипломе, признања. На штафелају стоји његова последња слика: букет црвених ружа.

Паја Јовановић је умро 30. новембра 1957. године у Бечу. Као што је желео, урна са пепелом пренета је и положена да вечно почива у вољеном Београду.

Петар Петровић је 2012. објавио књигу Системски каталог дела Паје Јовановића у ком је обрађено 1.099 дела, при чему се претпоставља да постоје и дела за која ће се тек сазнати.5)

Галерија слика

Дела

  1. РАЊЕНИ ЦРНОГОРАЦ (1882) уље на платну, 186×114см (у Галерији Матице српске у Новом Саду)
  2. МАЧЕВАЊЕ (око 1884) уље на платну, 60,5×40,5см (у Народном музеју у Београду)
  3. МАЧЕВАЊЕ (око 1883) скица, оловка на хартији, 90,5 x 59 cm (у Музеју града Београда)
  4. У ЗАСЕДИ (1884-1886) уље на платну, 27,5×38см (у Галерији Матице српске у Новом Саду)
  5. АРБАНАС (1884-1886) уље на дасци, 18×24,3см (у Галерији Матице српске у Новом Саду)
  6. АРНАУТ С ЧИБУКОМ (1884-1886) уље на дасци, 36,5×43,5см (у Народном музеју у Београду)
  7. ИЗДАЈИЦА (1886) уље на платну, 148×100см (у Народном музјеу у Београду
  8. КИЋЕЊЕ НЕВЕСТЕ (1886) уље на платну, 135×96,5см (у Народном музеју у Београду)
  9. БОРБА ПЕТЛОВА (1920-1926) уље на платну, 95×63см, (у Галерији Матице српске у Новом Саду)
  10. УМИР КРИВИ (1889) уље на платну, 137×95см (у Галерији матице српске у Новом Саду)
  11. ФУРОР ТЕУТОНИКУС (1889) хелиогравура, 81,7 х 62 cm (у Музеју града Београда)
  12. СЕОБА СРБА (1896) уље на платну, 190×126см (у [Народном музеју у Панчеву [http://www.muzej-pancevo.org.yu ])
  13. СЕОБА СРБА и СЕОБА СРБА I (1908; око 1895) хелиогравура; скица, оловка на хартији, 94,8 х 62,3 cm; 119 х 84 cm (у Музеју града Београда)
  14. ТАКОВСКИ УСТАНАК (1898) уље на платну, 190×125,5см (у Народном музеју у Београду)
  15. МАНАСТИР СОПОЋАНИ (око 1898) уље на платну, 71,2×51,8см (у Народном музеју у Београду)
  16. ПРОГЛАШЕЊЕ ДУШАНОВОГ ЗАКОНИКА (око 1900) уље на платну 126×190см (у Музеју града Београда)
  17. КРУНИСАЊЕ ЦАРА ДУШАНА (после 1900) уље на платну, 238×157см (у Народном музеју у Београду)
  18. СТЕФАН ДЕЧАНСКИ (око 1900) уље на платну, 20×41см (у Народном музеју у Београду)
  19. РАДЕ НЕИМАР ПРОДАЈЕ МОДЕЛ МАНАСТИРА МАНАСИЈЕ (око 1905) уље на платну, 53,3×36,5см (у Народном музеју у Београду)
  20. КРАЉ МИЛУТИН (1906—1912) уље на платну, 131,5×201см (у Саборној цркви у Сремским Карловцима)
  21. АРХИЕПИСКОП ДАНИЛО (1906—1912) уље на платну, 121×200см (у Саборној цркви у Сремским Карловцима)
  22. РАСПЕЋЕ (1919) уље на платну, 174×275см (у Галерији Матице српске у Новом Саду)
  23. ПОРТРЕТ СЛИКАРА СИМИНГТОНА (око 1895) уље на платну, 76,5×99см (у Народном музеју у Београду)
  24. ПОРТРЕТ ВАЈАРА ЂОКЕ ЈОВАНОВИЋА (1906—1908) уље на дасци, 19,6×25см (у Галерији Матице српске у Новом Саду)
  25. ПОРТРЕТ МИХАИЛА ПУПИНА (1903) уље на платну, 96×114см (у Народном музеју у Београду)
  26. ПОРТРЕТ ГОСПОЂИЦЕ ПУПУН (1903) уље на платну, 80,5×103см (у Народном музеју у Београду)
  27. ЖЕНА У РУЖИЧАСТОЈ ХАЉИНИ (1904) уље на платну, 62,3×117см (у Народном музеју у Београду)
  28. ПОРТРЕТ ДР ШЕНКА (1906) уље на платну, 55×73см (у Галерији Матице српске у Новом Саду)
  29. ПОРТРЕТ ГОСПОЂЕ ХАДСОН (1910) уље на платну, 89×150см (у Народном музеју у Београду)
  30. ИГРАЧИЦА БЕРГЕЛ (око 1913) уље на платну, 92,5×126,5см (у Народном музеју у Београду)
  31. ГЕДЕОН ДУНЂЕРСКИ (1916) уље на платну, 115×221см (у Народном музеју у Београду)
  32. СОФИЈА ДУНЂЕРСКИ (1916) уље на платну, 115×210,5см (у Галерији Матице српске у Новом Саду)
  33. ТЕОДОРА ДУНЂЕРСКИ (1916—1920) уље на платну, 170×144см (у Галерији Матице српске у Новом Саду)
  34. ПОРТРЕТ КРУНЕ БОГДАНОВИЋ (1919) уље на платну, 115×210см (у приватној колекцији Милана Ст. Марковића)
  35. ПОРТРЕТ НИКОЛЕ ПАШИЋА (1922—1926) уље на платну, 60,4×73см (у Народном музеју у Београду)
  36. ПОРТРЕТ СУПРУГЕ МУНИ (1925) уље на платну, 73×99см (у Галерији Матице српске у Новом Саду)
  37. АКТ НА ЦРВЕНОМ ОГРТАЧУ (1918—1920) уље на платну, 115 х 211 cm (у Музеју града Београда)
  38. АУТОПОРТРЕТ (1943) уље на платну, 29×46см (у Галерији Матице српске у Новом Саду)
  39. МАРШАЛ ТИТО (1947) уље на платну, 100×150,5см (у Народном музеју у Београду)
  40. МАРШАЛ ТИТО ((1952) скица, оловка на хартији, 30,5 х 24 cm (у Музеју града Београда)
  41. ВИЛИНСКА ЗЕМЉА - ПАРСИФАЛОВ САН (1906) литографија и хелиографија (у Музеју града Београда)
  42. МИЛОШ, МАРКО И ВИЛА (око 1906) уље на платну, 33,5×53см (у Народном музеју у Београду)
  43. ДИЈАНА (1906—1908) уље на платну, 77×68см (у Народном музеју у Београду)
  44. КУПАЧИЦА (1906—1908) уље на платну, 40,5×50,5см (у Народном музеју у Београду)
  45. ЦВЕЋЕ (1942) уље на дасци, 30×40,2см (у Народном музеју у Београду)
  46. ЦВЕЋЕ (око 1950) уље на дасци, 30,5×40,5см (у Музеју града Београда)
  47. ПОРТРЕТ КРАЉИЦЕ МАРИЈЕ КАРАЂОРЂЕВИЋ (1925—1930) уље на платну, 210×102см (у Музеју града Београда)
  48. ПОРТРЕТ МИЛУТИНА МИЛАНКОВИЋА (1945) оловка, папир, калк- скица, 29,8 х 36,7 cm (у Музеју града Београда)

Литература

  • Петар Петронић, Цео живот игра, Вечерње Новости онлајн, Компанија Новости, 20. 1. 2009.
  • Никола Кусовац - »Каталог за изложбу слика и цртежа Паје Јовановића поводом 125-годишњице рођења«
  • Иванка Бешевић - »Живот Паје Јовановића«
  • Паја Јовиновић - »Мемоари сликара Пере Радована«
  • Мирослав Тимотијевић - »Паја Јовановић«, Народни музеј, Галерија САНУ, Београд 2009, 2изд. 2010.

Спољне везе

паја_јовановић.txt · Последњи пут мењано: 2023/07/08 23:27