Ђорђе Станојевић
Ђорђе Станојевић (1892)
Рођење: 7. април 1858. Неготин, Кнежевина Србија Смрт: 24. децембар 1921. Париз, Француска Познат као: физичар, професор, астрофизичар, ректор Београдског универзитета, научник и истраживач

Ђорђе Станојевић (Неготин, 7. април 1858 — Париз, 24. децембар 1921), један од најзнаменитијих српских научника и истраживача, физичар, први астрофизичар, професор Велике школе, професор и ректор Београдског универзитета. Заслужан је за увођење првог електричног осветљења у Београду и изградњу првих хидроелектрана у Србији.¹⁾

Био је један од најобразованијих и најученијих људи у Србији: широке културе, европских манира, динамичан послован човек, ентузијаста и романтичар, патриота, који је веровао у науку и технику, али и у свој народ. Многа научна достигнућа Србија је упознала захваљујући њему: донео је први рентген апарат, инсталисао прву радиотелеграфску станицу, донео прве расхладне уређаје, направио прву фотографију у боји у Србији. Објавио је више од стотину научних, стручних и радова на популаризацији науке и технике, пре свега физике, астрономије и електротехнике.²⁾

Рођен је 7. априла у Неготину. Отац Милош био је угледни трговац.³⁾ Рођен је у истој улици у којој је и родна кућа Стевана Стојановића Мокрањца, недалеко од утврђења Хајдук Вељка Петровића.⁴⁾ Од малих ногу је био веома радознао и показивао интересовање да објасни природне појаве.⁵⁾ Био је живахан дечак немирног духа.⁶⁾

У родном граду завршио је основну школу⁷⁾ и нижу гимназију (1874). Затим је као шеснаестогодишњак, дошао у Београд и уписао тада једину српску гимназију, која је касније добила назив Прва београдска гимназија⁸⁾⁹⁾ и налазила се у Капетан Мишином здању.¹⁰⁾ Припадао је генерацији београдских гимназијалаца, код чувеног професора Косте Вујића, који је својим колегама говорио:¹¹⁾

„Господо, ова школа неће бити позната по нама, већ по њима.”

Гимназију је завршио 1877. године, после чега се уписао на природно-математички одсек Филозофског факултета у Београду.¹²⁾ У Великој школи, одмах су га запазили Коста Алковић, професор физике, Димитрије Нешић, професор математике и Љубомир Клерић, професор механике, који су му пружили велику подршку у раду. Као студент треће године написао је књигу Звездано небо независне Србије, у којој је уместо посрбљених назива, користио међународну терминологију за звезде.¹³⁾ Током студија се определио за астрофизику, а као ужу научну област изабрао је физику Сунца. Дипломирао је 1881. године, а с обзиром да је осим знања и занимања за области које су му биле основне у току студија, показао и вештину и спремност за извођење експеримената, професор Коста Алковић га је задржао на Великој школи као асистента.¹⁴⁾¹⁵⁾

Професорски испит из физике, механике и немачког језика, положио је 1883. године и убрзо је почео да ради као професор физике у „својој” Првој београдској гимназији.¹⁶⁾¹⁷⁾ Затим је добио благодејаније (стипендију) Министарства војске, за трогодишње усавршавање у иностранству. Најпре је започео једногодишње истраживање на Универзитету у Берлину, а у Немачкој је радио и на Астрофизичкој опсерваторији у Потсдаму у Метеоролошкој централи у Хамбургу. Током 1886. боравио је у астрономским опсерваторијама у Гриничу, Кембриџу и Пулкову у Русији. Био је и у Паризу на Сорбони, код професора Жил Жансена (франц. Pierre-Jules-Cesar), који се бавио испитивањем сунчеве короне, у астрономској опсерваторији у Медону (франц. Meudon). Професор је био и одличан учитељ фотографије. Он је Станојевића предложио српској влади за пут на посматрање потпуног помрачења Сунца. Тако је 19. августа 1887. године у Сибиру, у Јарославској губернији Станојевић снимио тотално помрачење Сунца. О овом догађају је објавио извештај у часопису Француске академије наука.¹⁸⁾¹⁹⁾

У периоду од 1885. до 1887. објавио је неколико научних радова из астрофизике Сунца, у реномираним издањима Француске академије наука, који се сматрају првим научним радовима из астрофизике, а Ђорђе Станојевић првим стручним астрофизиарем у Срба.²⁰⁾ Сарадњу са Француском академијом је наставио и касније.

По повратку у Србију постао је професор механике и физике на Војној академији.²¹⁾ На крају свог приступног прадавања, рекао је:

„На послетку посмотримо ствар и са чисто човечанске стране. Ви знате како вам је професор опште историје са гнушањем говорио о калифи Омару, који је заповедио да се спали Александријска библиотека те донекле једним мигом уништио огромну количину знања, коју је са великом муком накупио цео стари век. Ми сви и дан данас жалимо, што смо пре пет векова изгубили наш државни живот, те смо гњечени татарском расом изостали међу свим осталим народима. А зар би калифа Омар спалио александријску библиотеку, а зар би Мурат и његови последници згазили копитом онакве човечанске идеје наше хришћанске цркве, да су и Омар и Мурат наишли преда се на добро наоружану пешадију и извежбану артиљерију?”²²⁾

На позив француске владе, 1889. године, током три месеца у Сахари је водио екипу за проучавање појава на Сунцу. Учествовао је на Међународном конгресу о физици Сунца у Паризу и постао секретар Међународног удружења за научну фотографију.²³⁾

Главни град се под Турцима није осветљавао, а његови житељи су били приморани да ноћу иду са фењерима. Прво улично осветљење уведено је 1830, за време кнеза Милоша. О питању осветљења улица често се расправљало на општинским седницама. По тадашњим схватањима како „поштени свет ноћу спава, док је осветљавање улица за сумњива лица, која ноћу тумарају и њима сличне”, тада је изгледало неразумљиво. За осветљење се пре увођење електрике користило неколико стотина уличних фењера. Како би пао мрак, фењерџије би кренуле у варош носећи у руци канту гаса и о рамену кратке мердевине. Светло је било док је трајао гас у лампи. Овакво улично осветљење стајало је градску општину око 40.000 динара годишње.²⁴⁾

Када се Станојевић вратио у Београд, определио се за популаризацију и комерцијализацију свог знања, нарочито у области електрицитета и хлађења. Активно се укључио у решавању проблема осветљавања Београда. Био је чврстог уверења да електрична енергија, иако нова и недовољно познатих карактеристика, представља енергију будућности, као и да је улагање у њу дугорочно гледано, економски далеко исплативије.²⁵⁾ Формирана је специјална комисија да оцени какво је осветљење најбоље завести у престоници.²⁶⁾ У Београду је све до 1890. преовладавало мишљење да је гасно осветљење најбоље. Станојевић је тада покренуо читаву београдску јавност и започео борбу за прихватање идеје о електричном осветљењу.²⁷⁾ Најзаслужнији је за доношење одлуке да Београд буде електрифициран, уз све оне који су подржавали његове аргументе у стручној конфронтацији октобра 1890. године, са хемичарем, професором Марком Леком (такође професор са Војне академије)²⁸⁾ да се у Београду изгради електрична централа, а Београд добије електрично осветљење, док је Марко Леко био поборник примене гаса.²⁹⁾³⁰⁾ У извештају комисије, који је потписао Никола Пашић као њен председник, стоји одлука:³¹⁾

„Београд који тежи да постане обртна тачка између истока и запада, не може остати неосветљен. Београд, као најближи западу међу свим источним варошима, мора усвојити оно осветљење које је наука у сваком погледу огласила за најбоље. Београд, као престоница, мора бити престонички осветљен.”

Иако је Ђорђе Станојевић успео да придобије новоформирану Комисију, полемика о предностима једног или другог осветљења између два професора потрајала је пуне две године.³²⁾ Станојевић је постао председник комисије Београдске општине за увођење електричног осветљења, а касније и надзорник радова на изградњи прве јавне електричне централе (термоелектране) на Дорћолу у Београду, која је 6. октобра 1893. пуштана у рад.³³⁾ Као велики поштовалац Теслиног рада и један од ретких познавалаца његових открића, схватио је проблеме на које ће се наићи, ако се буде користила једносмерна струја. Нажалост, у заосталој београдској средини, где је и електрика била „опасна ствар”, наизменична струја, високи напон и његова трансформација изазивали су страх и непoверење чак и код образованих људи. Из тог разлога, схватајући да је боље увести било какву „електрику”, него трпети изјаве Београђана да и „напон од 120 волти убије човека, а не онај од неколико хиљада волта”,³⁴⁾ електрана је опремљена најсавременијом опремом фирме „Едисон”, компаније Теслиног љутог противника Томаса Алве Едисона.³⁵⁾ Срећом, у уговору о изградњи централе нашао се и члан, којим се повластичар обавезао „да ће пратити развитак и проналаске на пољу електротехнике и да сваки бољи, практичнији и јефтинији проналазак заведе у инсталацију београдског осветљења”, тако да су у термоцентрали на Дорћолу врло брзо уграђене и динамо машине за наизменичну струју.³⁶⁾

Тако је Београд, пре многих европских градова, осветљен електричном енергијом.³⁷⁾ Током четрдесет година рада, пратећи развој града, централа је доживела бројне промене у проширењу капацитета производње, што је довело и до изградње нове зграде 1928. године, у којој се данас налази Музеј науке и технике.³⁸⁾

Организовао је посету Николе Тесле, који је у Београду боравио од 1. до 3. јуна 1892,³⁹⁾ а затим га пратио назад до Будимпеште.⁴⁰⁾ Нажалост за опрему уграђену у централи на Дорћолу Тесла је 1892. године, током своје кратке посете Београду, рекао да ће производити „најпримитивније и најгоре осветљење”. Међутим, радови на електрификацији Београда, који су се тада налазили у већ поодмаклој фази, нису омогућавали било какву исправку у смислу Теслине примедбе.⁴¹⁾

Ђорђе Станојевић је у то време био једина од ретких личности, која је разумела и изучавала Теслин рад. Његову посету Београду искористио је да српску јавност упозна, на најбољи могући начин, са радом овог научника. Путовање возом, док га је пратио назад до Будимпеште употребио је да се детаљно договори око објављивања књиге, у којој би се представио сав Теслин дотадашњи рад. Тесла је спремно прихватио његову молбу и по повратку у Америку му је послао текстове својих дотадашњих предавања и оригиналне матрице за слике.⁴²⁾ Ђорђе Станојевић је прикупио списе и 1894. издао књигу под насловом Никола Тесла и његова открића.⁴³⁾ Била је то прва објављена књига о Тесли⁴⁴⁾ на српском језику и друга на свету.⁴⁵⁾⁴⁶⁾ Ђорђе Станојевић је до краја свог живота био окупиран Теслиним открићима. У свакој прилици, када је то било могуће, он се позивао на Теслино дело.⁴⁷⁾

На електрификацију Србије у великој мери је утицало пријатељство са Николом Теслом, коме је Станојевић изнео план електрификације. Посебан утицај су имали Теслини проналасци и могућност њиховог коришћења на воденим токовима. Станојевић је 1901. извршио прве прорачуне расположиве снаге вода у земљи.⁴⁸⁾ Те године је изнео своја научна сазнања на Физичком институту Велике школе.⁴⁹⁾

Када је Матеја Ненадовић, унук проте Матеје, желео да у Ваљеву изгради термоелектрану, по угледу на београдску, која је већ била изграђена, замолио је Станојевића за помоћ. Станојевић му је тада предложио да изгради хидроцентралу. Ненадовић се сложио да за њу искористи своју воденицу на реци Градац. Хидроцентрала на једносмерну струју пуштена је у рад 1899.⁵⁰⁾

Учествовао је у пројектовању и градњи хидроелектране „Под градом” у Ужицу, на реци Ђетињи, прве електране у Србији са трофазном струјом, по Теслиним принципима (1900),⁵¹⁾ четири године након хидроелектране на Нијагари.⁵²⁾ Била је намењена као енер­гет­ски из­вор за ужич­ку Ткач­ку ра­ди­о­ни­цу и осве­тље­ње гра­да.⁵³⁾ Машинску опрему, која је омогућавала примену Теслиних принципа наизменичне струје, уговорио је код фирме „Siemens & Halske”. Чинила су је два генератора трофазне наизменичне струје, снаге од по 32,5 киловата, са додатном опремом. Неки делови су били тешки и до три тоне, што је за оно време био огроман терет. Опрема је доношена из Беча и Будимпеште до Ужица, у време када путева није било или нису били посути туцаником. Донела су их рабаџијска кола, која је вукло шест пари волова.⁵⁴⁾

Пошто је Ужице осветљено, у тамошњој штампи је забележено да је „ужичко електрично светло лепше од београдског”, што је одговарало истини, с обзиром да су Београђани користили непоузданију једносмерну струју београдске термоцентрале на Дорћолу.⁵⁵⁾

Захваљујући хидроелектрани у Ужицу, Станојевић је постао незаобилазна личност, по питању давања предлога за електрификацију више градова у Србији. У Чачку, Лесковцу, Паланци, Крушевцу и Зајечару током 1901. и 1902. године, затражили су му стручну помоћ, па и директно ангажовање у утврђивању економске исплативости водних потенцијала. Чачанима је предложио изградњу хидроелектране на делу Овчарско-Кабларске клисуре, снаге неколико хиљада кW, која би електричном енергијом снабдевала градове Чачак, Горњи Милановац и Крагујевац. Крушевљанима је предложио изградњу хидроцентрале на Расини у подручју села Ћелије. За Паланку је предложио коришћење вода Јасенице. Ови предлози нису реализовани, док су Лесковац и Зајечар прихватили његове предлоге и изградили хидроелектране на Вучјанки и на Тимоку.⁵⁶⁾ Лично је учествовао у градњи хидроелектране Вучјанке, као и на изгадњи првог далековода у Србији од Вучја удаљеног 17 километара до Лесковца.⁵⁷⁾ Како је добио идеју да се баш на том месту изгради, Станојевић је записао овако:⁵⁸⁾

„У зиму 1900. године, извесним својим послом путовао сам преко Лесковца у Власотинце. Вративши се натраг у Лесковац, одем да видим падове Вучјанске реке и да их, у то доба, проценим у погледу њихове употребе. Дошав до врло повољних резултата… станем објашњавати како би било корисно да се ухвате падови Вучјанске реке и да се електрична струја, тако произведена, доведе у Лесковац”

На основу његових студија је 1901. основано Лесковачко електрично друштво, чији је задатак био да обезбеди екслоатацију Вучјанке. Опрему за ову централу одабрао је и набавио Ђорђе Станојевић, „стручњак у оваквим пословима” марке „Сименс и Халске” из Беча. Град Лесковац је 1. марта 1904. добио електрично осветљење.⁵⁹⁾ Хидроцентрала Вучје, с обзиром на уложена средства у електрану и дистрибутивну мрежу, као и на капацитете и могућности годишње производње, била је најрентабилнија електрана у Србији оног доба. Од када је изграђена, са краћим прекидима у ратно време, до сада није престала да функционише.⁶⁰⁾ Одлуком Извршног комитета највећег светског удружења инжењера из области електротехнике, електронике, телекомуникација и сродних области (ен. IEEE – Institute of Electrical and Electronics Engineers) 2005. године постала је део светске баштине из историје електротехнике.⁶¹⁾

Учествовао је у пројектовању и градњи хидроелектране „Гамзиград”, на Црном Тимоку 1909. године,⁶²⁾ као и оне на Сокобањи, „Свете Петке” у Нишу на Нишави (1908),⁶³⁾ Великом Градишту на Пеку, Ивањици на Моравици, Власотинцу на Власини, а разматрао је и изградњу хидроцентрале на Ђердапу, што је реализовано тек око шездесет година касније.⁶⁴⁾

Старе хидроелектране, које се још увек налазе у прилично добром стању и раде, годишње производећи укупно око пет милиона киловат-часова електричне енергије, са првобитним начином производње, представљају велику вредност у европској баштини, с обзиром да више нигде у Европи не постоје толико старе хидроцентрале, са аутентичним изгледом.⁶⁵⁾

Залагао се за примену индустријског и транспортног хлађења ради заштите домаћих производа, на првом месту меса, приликом транспорта у европске земље.⁶⁶⁾ Основао је Комисију за индустрију хладноће у Србији (1907).⁶⁷⁾ Захваљујући њему, Србија је била један од оснивача (1909) Међународног удружења хлађења са седиштем у Паризу.⁶⁸⁾

После обучавања седам генерација питомаца Војне академије и пензионисања Косте Алковића⁶⁹⁾ 1893. године, постао је професор физике на Природно-математичком факултету Универзитета (Велике школе) у Београду.⁷⁰⁾ На свом приступном предавању на Катедру физике рекао је:⁷¹⁾⁷²⁾

„Данас се научари целога света утркују, ко ће пре доћи до постављене мете, ко ће пре донети материјала да се јединство физичких појава потврди и да се за тим и све остале природне појаве сведу мож’да на једну једину основу. Та је научна утакмица отворена за све народности, без разлике, па дакле и за Србе. Али морамо признати да смо ми до сада у њој слабо, да не речем никако, учествовали. Разлог томе није у оскудици способних људи за тај посао већ једино у томе што научна истраживања коштају новца, она су скупа а ми новца немамо. Немамо га не стога што смо пука сиротиња, већ стога, што свој, од народа веома тешко покупљени новац, трошимо на, не само узалудне и бескорисне, већ очевидно штетне политичке борбе и агитације”

Тада је основао и Физички институт,⁷³⁾ на чијем челу је остао до смрти.⁷⁴⁾

Први је у Србију донео рендген апарат 1899.⁷⁵⁾ и обавио снимање помоћу рентгенских зрака, у кабинету Физичког института Велике школе.⁷⁶⁾

Инсталирао је прву радиотелеграфску станицу у Београду „по Теслином систему резонантно подешених двојних пријемних и предајних кола”.⁷⁷⁾ Предајник се налазио у просторијама Физичког кабинета у Капетан Мишином здању, а пријемник на згради „Класне лутрије” у Васиној улици. Тако је била остварена прва радио веза у Србији 1904.⁷⁸⁾

Као један од првих писаца уџбеника из физике и за популарисање науке на српском језику, покренуо је 1905. године „Библиотеку за општу и примењену физику”, прву такве врсте у Србији.⁷⁹⁾

Обављао је дужност декана Филозофског факултета (1909—1913) и ректора Београдског универзитета (1913—1921)⁸⁰⁾ и на тој функцији је остао до смрти. При крају живота, целокупну непокретну имовину у своме родном граду, завештао је као легат Неготинској гимназији, како би се од прихода школовао један талентован и један сиромашан ученик. Стеван Стојановић Мокрањац, српски композитор, Паја Јовановић, српски сликар, Јован Јовановић Змај, српски песник, српски научници: Михаило Петровић Алас, Јован Цвијић, Сима Лозанић, политичар Никола Пашић и велики број професора са Велике школе и Војне академије, били су његови пријатељи.⁸¹⁾

Умро је 24. децембра 1921. године у Паризу, на службеном путу, на коме је требало да набави авион за метеоролошка осматрања у Србији.⁸²⁾ Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.⁸³⁾

Био је велики заљубљеник у фотографију. Посебно се занимао за фотографију у боји и аутор је прве сачуване фотографије у боји код нас „Дечак са виолином” („Циганче са виолином”).⁸⁴⁾ Као искусни пројектант и индустријалац, неуморно је путовао и облазио разна места на обалама река и водотокова широм Србије.⁸⁵⁾ У жељи да забележи и остави траг о Србији оног доба објавио је књигу Србија у сликама (1902), прву фотомонографију, са сликама у боји код нас.⁸⁶⁾ За сваку слику историјску студију је урадио Љубомир Јовановић Патак.⁸⁷⁾ За време Првог светског рата, у Лондону је приредио изложбу с истим насловом.⁸⁸⁾

Био је сведок бомбардовања Београдског универзитета у Првом светском рату, и то је забележио на фотографијама.⁸⁹⁾

У Историјском музеју у Београду сачувано је неколико стотина стаклених плоча на којима су његове фотографије предела Србије, манастира, пејзажа, панорама градова и места погодних за подизање хидроелектрана.⁹⁰⁾

У жељи да се што пре унапреди сеоски живот, покренуо је рад на пројекту „Типизиране сељачке куће у Србији” 1905.⁹¹⁾ На располагање је ставио 2.000 дуката. Одштампани су планови, преко Друштва Црвеног крста, који су бесплатно достављани општинама и срезовима. На свом имању на Сењаку и сам се бавио одгајивањем и типизацијом поврћа и племенитих врста воћака.⁹²⁾

Постао је члан Међународног комитета за есперанто 1908, покрета за међународни језик. Такође се залагао за усвајање научне терминологије у српском језику, посебно из астрономије и електротехнике.⁹³⁾

Као имућан човек саградио је кућу у улици Кнеза Милоша у Београду, где је живео са женом Станом, унуком војводе Анте Богићевића из Првог српског устанка, кога је Филип Вишњић опевао у Боју на Лозници. Имао је четворо деце: кћерке Наталију, Јулку и Јелку и сина Милоша.⁹⁴⁾ Син Милош је био електроинжењер и имао је два сина и ћерку. Један син је погинуо на Сремском фронту у Другом светском рату, а други је после рата отишао у Аргентину.⁹⁵⁾⁹⁶⁾

• Звездано небо независне Србије, Београд (1882). Написао је као студент треће године. Једна је од првих књига из астрономије писаних на српском језику. Има свега 70 страница, али је врло садржајна. Састоји се од предговора, десет поглавља, звездане карте Србије и има 22 слике. Аутор је у предговору као референце навео две француске и једну немачку књигу. Књига има опште образовни карактер и намењена је широј публици, којој се објашњавају основна знања из астрономије.⁹⁷⁾
• Никола Тесла и његова открића, Београд (1894)⁹⁸⁾ На почетку се налази кратка биографија Николе Тесле, затим списак његових патената до 1891. године и текст о магнетизму и електрицитету, како би се читаоци упознали са овим појавама, а затим су објављена прва четири предавања које је Никола Тесла држао 1888, 1891, 1892. и 1893. године. Између текстова предавања, писао је кратке коментаре и објашњења.⁹⁹⁾
• Шетња по облацима, Београд (1884) је прва књига из ваздухопловства написана на српском језику, са циљем да се публика упозна са балонима и балонерством. Књига има 102 странице и подељена је на седам поглавља. Првобитна му је идеја била да преведе књигу француског аутора Шарла Делона (франц. Charles Delon) Шетња по облацима (франц. Les promenades dans les inuaqes), али је сматрао да би прост превод премашио спрему читалачке публике, тако да је прерадио текст, распоредио га другачије и користио се и књигом американца Франциса Мариона (енгл. Francis Marion). У књизи је детаљно описан први лет балоном са људском посадом (1783).¹⁰⁰⁾
• Из науке о светлости, Београд (1895). Објашњава светлосне појаве и ефекте, највише природне појаве, које су некада у непросвећеном народу изазивале страх и намењена је широј публици. Написана је на 257 страница, са предговором, пет поглавља, додатком на 22 странице и 158 слика у тексту. У њој нема једначина, образаца, формула, већ је пуна примера и илустрација за лакше објашњавање. За писање књиге користио је страну литературу, али и Физику српског писца Атанасија Стојковића.¹⁰¹⁾
• Стручни рад из области физике Сунца, на Париској академији наука (1885)
• Васионска енергија и модерна физика, Београд (1887)¹⁰²⁾
• Апсолутно мерење, Београд (1888), за слушаоце Велике школе и професорске кандидате¹⁰³⁾ Представља његов допринос, као професора на Војној академији, објашњавању важности и практичној примени међинародних стандарда и метарског система мера. Мада је Закон о метарским мерама донесен још крајем 1873. године, многи су се и даље опирали његовој примени.
• Етар и електрицитет у модерној физици, Београд (1893), уводно предавање на Катедри физике на Великој школи¹⁰⁴⁾
• Централне силе у природи, научни рад (1896)
• Експериментална физика, универзитетски уџбеник (1897)
• Електрична индустрија у Србији (1901)
• Србија у сликама, фотомонографија, са сопственим фотографијама (1902)¹⁰⁵⁾
• Нетачно празновање Васкрсења у православној цркви и реформа календара, Париз (1908). Студија, која детаљно указује на нетачности око одређивања датума празновања Васкрса у православној цркви, са образложеним разлозима за неопходну реформу календара. Књига је написана на 83 стране и састоји се од увода и девет поглавља, где је првих шест посвећено одређивању датума празновања овог празника са детаљним историјским прегледом, док се последња три односе на реформу календара, која би требала да исправи грешке и неправилности.¹⁰⁶⁾
• Бомбардовање Београдског универзитета од аустроугарске артиљерије (франц. Le bombardement de l'Université de Belgrade), у Паризу (1915)¹⁰⁷⁾
• Аероплан и природне непогоде, Париз (1918)

Повеља са плакетом „Ђорђе Станојевић” уведена је 1995. године¹⁰⁸⁾ и додељује се појединцима, привредним друштвима, установама и другим организацијама и колективима, као признање за изузетан допринос у развоју Електропривреде Србије, на Дан електропривреде, 6. октобра. Повеља је правоугаоног облика у формату А4 и садржи знак Електропривреде Србије и лик Ђорђа Станојевића, а плакета је кружног облика, пречника 14 сантиметара, израђена у бронзи, са ликом-попрсјем Ђорђа Станојевића у баррељефу, ауторско дело академског вајара Дринке Радовановић.¹⁰⁹⁾

Подигнуто је више споменика Ђорђу Стојановићу. Један од њих се налази у Београду, у Масариковој улици, испред зграде Електродистрибуције. На Новом Београду од 2005. налази се улица која носи његово име. У центру Неготина постији Трг Ђорђа Станојевића, са његовим спомеником, као и спомен-соба у родној кући.¹¹⁰⁾

Djordje Stanojevic