Добро дошли на Српску енциклопедију

Јован Цвијић

Јован Цвијић (Лозница, 29. септембар/11. октобар 1865 — Београд, 16. јануар 1927), српски географ, антропогеограф, етнограф, доктор филозофије, професор Велике школе и Универзитета у Београду. Био је један од водећих српских научника крајем 19. и почетком 20. века. Највећи део свог стваралаштва је посветио својој домовини и Балканском полуострву.1)

Биографија

Рођен је у Лозници, у Подринском округу, 29. септембра/11. октобра 1865. године,2)3) у имућној трговачкој породици,4) од мајке Марије, рођене Аврамовић пореклом из сеоске породице5) и оца Тодора,6) као треће од шесторо деце у породици.7) У детињству је био више везан за мајчину породицу, посебно за ујака Перу из села Коренита.8) Током његовог детињства, у Лозници, у којој су живели досељеници из Црне Горе и Крајине, одвијале су се политичке и династичке борбе. Биле су честе уличне туче и убиства. Оца, који се мешао у те политичке борбе, су два пута ухапсили. Мајка се трудила да га одврати од политике, и заштити их све, а своју аполитичност је пренела и на децу.9)

Школовање

Основну школу и прва два разреда гимназије је завршио у месту рођења.10) Био је најбољи ђак у разреду и како није било пуне гимназије у Лозници, школовање је наставио у Шапцу, где је завршио III и IV разред.11) Како ни у Шапцу није било потпуне гимназије, уписао је V разред,12) у Првој београдској гимназији, где је на крају са одличним успехом положио и испит зрелости,13) у последњој генерацији, чији је разредни старешина био Коста Вујић, чувени професор немачког језика. У истој генерацији су били Михаило Петровић Алас, Милорад Митровић, Павле Поповић, Јаша Продановић, Милутин К. Драгутиновић, Љубомир Стојановић и други.14)

По завршетку гимназије, желео је да студира медицину, али је тада срео свог бившег шабачког професора Владимира Карића, који га је наговорио да се упише на природно-математички одсек, на Великој школи.15) Током студија су му предавали професори Димитрије Нешић (математика), Сима Лозанић (хемија), Јован Жујовић (геологија), Милан Недељковић (метеорологија и астрономија).16) Дипломирао је 1888.17) Још као студент је почео да се бави испитивањем терена у Србији, а касније, по завршетку студија и у другим деловима Балканског полуострва, а посебно геоморфолошким, хидрографским и тектонским проблемима.18)19)

По завшретку студија је годину дана држао предавања у Другој београдској гимназији, па је затим студирао од 1889. до 1892. на Бечком универзитету и јануара 1893.20) положио докторат из географије и геологије, са докторском дисертацијом на тему „Феномен карста“21) (нем. Das Karstphanomen), у којој се бавио испитивањем карста (краса) приморја.22)23)24)

Професор

У марту 1893. године му је докторска дисертација објављена, после чега су стигле многе повољне оцене и честитке25) из Аустроугарске, Немачке, Француске, Италије26) и постао је признат у европским научним круговима.27) Истог месеца је постављен за редовног професора на Великој школи,28) где је одржао уводно предавање са темом „Данашње стање географске науке“. Редовни професор је био све до 1927, а уз то је обављао и многе друге дужности.29) Године 1904. основао је Географски завод,30) прву географску установу на простору јужнословенских земаља.

На Великој школи је изводио целокупну наставу географије, на обе географске групе: физичкогеографској и антропогеографској.31) Међутим, још на почетку се срео са бројним проблемима, због чега је у једном тренутку размишљао да пређе да ради на Карловом универзитету у Прагу, где је 1902. изабран за професора физичке географије, што је одобрила и аустријска влада. Мада су га уверавали да ће и у Прагу моћи да остане и даље Србин, везан за свој завичај, из љубави према сопственој земљи је остао неодлучан. После Мајског преврата 1903. године, схвативши да ће доћи до промене династије и да ће Београд ускоро добити универзитет, на крају се захвалио на понуди и одлучио да остане у Србији.32) Са групом младих професора се изборио да се Велика школа подигне на ниво универзитета.33) Приликом претварања Велике школе у Београдски универзитет, преведен је у редовног професора, заједно са још седам других научника и професора. Као професор се залагао за формирање научних сарадника из географије и сродних области.34) Многи његови ђаци, касније су постали научни радници и његови сарадници. Међу њима један од најстаријих и најбољих ђака је био Петар Јанковић, аутор неколико документованих географских монографија, затим картограф Радоје Дединац, географ и антропогеограф Риста Николић, Јевто Дедијер, аутор оригиналних студија из разних географских области, етнолог Јован Ердељановић, климатограф и хидрограф Павле Вујевић, геоботоаничар Недељко Кошанин, географи и морфолози Боривоје Ж. Милојевић и Петар С. Јовановић, етнограф Боривоје М. Дробњаковић и многи други.35)

Научни рад

Од почетка своје каријере бринуо се о оснивању часописа, преко којих би се пратили и саопштавали научни радови из географске области. Тако је 1892. основан „Преглед географске, геолошке и метеоролошке литературе о Балканском полуострву“, јединствени часопис за овај део Европе, а до 1905. је он сам уредио пет обимнијих свезака из те области.36)

Још од самог почетка његових систематских истраживања, почео је да се бави проучавњем антропогеографских појава, свих видова народног живота, родова и родбинских веза, сеобама и кретањима народа, као и социјалним приликама,37) које су крајем 19. века биле далеко разноврсније на Балкану, него било где у Европи, јер су ту, на релативно малом простору, живели потпуно различити народи, једни поред других, од којих су неки имали потпуно очуване етнографске карактеристике. Све то није могао он сам да обради.38) Предвиђајући да се ближе крупни историјски догађаји, у којима би се преокренула судбина балканских народа и земаља, и дошло до разрачунавања са турском и аустроугарском влашћу, сматрао је да је нарочито битно познавање географских, историјско-етнографских карактеристика и да је нужно сакупити што већи број тачних података о народима који су ту живели. У том смислу, да би прикупио податке, ослањао се на велику групу сарадника из унутрашњости Србије, али и ван Србије. За сараднике је написао упутство за проучавање наших села, које је први пут објавио 1896. године, две године по оснивању Географског завода. До 1922. написао је укупно пет таквих упутстава.39) Упутства је слао најпре професорима географије по гимназијама, затим образованијим учитељима, трговцима, свештеницима и одабраним студентима, из свих крајева у којима су живели Срби.40) Осим упутстава, редовно су одржавани семинари у Географском заводу, на којима су сарадници излагали своје резултате, а тематика је била тако широка, да су се међу њима налазили и стручњаци из других области, као на пример из књижевности, биологије, историје, филозофије. Међу њима је био и тада млади Петар Кочић, са којим је одржавао редовну преписку, и који је имао намеру да прикупља грађу о Босанској крајини. Међу његовим сарадницима су били и Недељко Кошанин, Синиша Станковић, Јован Жујовић, Владимир Петковић, Бранислав Петронијевић, Душан Недељковић и други.

Сарадници су анкетирали око 800.000 људи. Прикупљене податке је систематски обрађивао и на основу њих је настао „Српски етнографски зборник“,41) у оквиру Академије, са неколико одељења. Он сам је од 1902. до 1927. објавио 24 свеске зборника својих сарадника,42) са преко 60 монографија. На основу тог рада је добио потпун увид у расположење јужнословенских народа према евентуалној заједничкој држави и схватио да постоји опште нерасположење према аустроугарској царевини и Турској, као и велика жеља за уједињењем, па је ту идеју и научно образложио,43) успешно спајајући науку о природи, са науком о човеку и друштву.44)

Године 1910. основао је Српско географско друштво.45) Био је покретач и уредник „Гласника“ тог друштва. Гласник је почео да излази 1912. године. Припремао је и посебна издања овог часописа, као што је „Атлас географског друштва“, који је изашао после Првог светског рата.46)

Посебно је испитивао утицај миграција на материјални и духовни живот народа и извршио класификацију народа и насеља.47)

У научном раду је веома детаљно анализирао и проучавао сваки извор информације, а лично је волео и сам да пропутује простор о коме би желео да пише. Путовао је пешке или на коњу. Обишао је и проучио терен површимбне око 500.000 km²,48) на простору од Солуна до Суботице и од Котора до Трста.49) За сваки истраживачки рад је пажљиво планирао: правац, динамику кретања становништва, разговор са важнијим људима, бирао сараднике на терену, инструменте, главне проблеме које је било потребно решити на терену.50) Међутим, са собом није носио опрему за спавање, ни храну. Ноћи је проводио под отвореним небом, или у пастирским колибама и хранећи се искључиво пројом и качамаком. Док је радио није показивао исцрпљеност, ни глад, увек је био озбиљан, а када би наишао на неко ново откриће, мењао је расположење и радовао се као мало дете. Путовао је непрестално, некад и по 18 сати дневно, а затим би писао. Сматрао је да велики напори, у принципу не шкоде организму. Поседовао је велику енергију и чврстину, био је веома радознао, имао је развијен изузетан посматрачки дар, одлично памћење и био је одмерен у свим својим поступцима.51)

Универзитети, географска друштва и академије наука су одали пуно призање његовом научном раду.52)

На Прашком универзитету је 1902. изабран за редовног професора физичке географије, али се захвалио на почасти.53) Током Првог светског рата боравио је у Швајцарској, а затим у Француској, где је по позиву предавао на париској Сорбони,54) Предавања је држао пуна четири семестра. Била су веома посећена, долазили су и научници из других области, историчари, археолози, природњаци, политички радници, па чак и неки политички фунционери. На основу предавања је штампана књига „Балканско полуострво“ (франц. La Péninsule Balkanique), која је касније преведена и допуњена и на српском језику, под насловом „Балканско полуострво и јужнословенске земље“. Књига и његова истраживања о Балканском полуострву су имали пресудну улогу на конференцији у Версају.55) Тим делом је истакнут значај улоге коју има човек у географији, а која се посебно одражава у кретању становништва, привреди и насељима.56)

Провео је 42 године (све до 1925)57) на теренским истраживањима по Балканском полуострву, Малој Азији, јужним Карпатима, Италији, јужној Француској, Аустрији, Скандинавији. Утемељио је више научних дисциплина, као што су геоморфологија, лимнологија, антропогеографија, етнологија. Аутор је научне тезе о крашким појавама, открио58) трагове ледника59) и постојање леденог доба, најпре на планини Рили у Бугарској,60) а затим и на многим планинама Балкана, што је било у супротности са резултатима ранијих страних истраживача, који су тврдили да их никако нема.61) Увео је нове погледе испитујући грађу планинскиих система.62) Утврдио је планински систем на Балканском полуострву, творац је абразионе теорије Панонског басена, као и теорије о генези Ђердапске клисуре и образовању Босфора и Дарданела.63) Закључио је да се некадашње Панонско језеро ширило не само преко данашње Панонске низије, која обухвата Бачку и Банат, већ и преко Шумадије, до Копаоника и Златибора, и на западу до Загребачке горе и Жумберачких планина (Жумберка).64)

Академик

Био је дописни члан Српске краљевске академије (Академије друштвених наука) од 5/17. фебруара 1896. и прави члан (Академије друштвених наука) од 4/16. фебруара 1899. Са приступном беседом „Структура и подела планина Балканскога полуострва“ је проглашен за академика 2/14. јануара 1900.65) У више мандата је обављао функцију секретара Академије природних наука Српске краљевске академије, у периоду од 1904. до 1912. Био је председник Академије од априла 1921. до јануара 1927.66) Као председник академије, код научника је инсистирао и на њиховом моралу. По проглашењу сваког новог академика, упозоравао је да као угледни представници народа, академицима није довољно да само поседују особине које су их довеле до важне титуле, већ да тај свој нови положај не смеју користити за своје личне користи, нити на расипање народне имовине, на било који начин, јер се тако угрожава морал народа.67)

Био је члан ЈАЗУ68) и Академије наука у Прагу, Матице српске. Географска и природњачка друштва у Петровграду, Варшави, Прагу, Нешателу, Женеви, Лондону, Амстердаму, Берлину, Минхену, Бечу, Будимпешти, Букурешту су га изабрале за свог почасног или дописног члана. Значајне прилоге о његовом „Зборнику“, објавили су најугледнији научници из САД, Француске, Италије, Немачке, Чехословачке, Пољске, Русије, као и пријатељи и ранији ученици Јована Цвијића.69)

Ректор

Био је ректор Београдског универзитета школске 1907/08. и 1919/20.70) Када се први пут налазио на овој функцији, универзитет се још увек налазио у свом зачетку, тако да је учествовао на утемељивању ове установе, а у другом мандату је учествовао на њеном обнављању, после Првог светског рата,71) када се вратио у земљу.72) Радио је на уједначавању уредаба и закона за универзитете, широм Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Учествовао је у оснивању нових факултета: Медицинског, Пољопривредног и Технолошког у Београду, Филозофског у Скопљу и Правног у Суботици.73) Захваљујући њему, који је схватао важност и вредност богословске науке и знао како се она негује на другим универзитетима, основан је године 1920. и Богословски факултет у оквиру Београдског универзитета.74) Предлагао је и оснивање још два: Фармацеутског и Ветеринарско-медицинског.75) За време његовог мандата је усвојен његов предлог да се на факултетима оснују деканати, који би делимично преузели административну улогу ректората, као и да се задрже руски професори на универзитету. Подржао је иницијативу о оснивању Народног универзитета и постигао је договор са Министарством образовања о штамању универзитетских уџбеника.76)

Мировна конференција у Паризу

На Конференцији мира у Версају у предграђу Париза 1919/1920. био је председник етнографског одбора делегације Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, у друштву других, већином универзитетских професора, које је именовала влада.77)78) Версајска конференција је представљала покушај да се међународни проблеми реше, уз консултацију великог броја научника из разних земаља, а неки научници од великог угледа су могли да предлажу и конкрентна решења. Јован Цвијић је први наименован за комисију.79) По његовом савету, чланови комисије су радили врло интензивно на прикупљању научне и статистичке грађе и често се састајали са Теригоријалном комисијом, у којој наша земља није имала представника. Цвијићево мишљење је било од драгоценог значаја, због његовог одличног познавања балканских проблема, посебно када су се доносиле одлуке о повлачењу јасних граница Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца са:

  • Бугарском, када је Цвијић, насупрот мишљењу Николе Пашића и генерала Пешића да граница треба да пролази близу Софије, сматрао да није повољно делити шопску зону, већ извршити демилитаризацију и оставити могућност да се становништво накнадно само определи о држави у којој жели да живи80)
  • Румунијом, којој је најпре обећан цео Банат, а граница предлагана око Панчева, док су неки домаћи политичари сматрали да граница треба да буде повучена код Темишвара. Имајући у виду да је Румунија била земља савезница, са којом никада није било сукоба, наша делегација је морала да се односи са великом пажњом. Цвијић је израдио неколико мапа, а усвојена је она по којој је граница пролазила између Баната и Ердеља, тако да је краљевини припао већи део Баната.81)
  • Мађарском, где су краљевини припојени Бачка, Прекомурје и део Барање. Наша делегација је нешто касније, на захтев Буњеваца и Цвијићево инсистирање тражила још неке крајеве око Печуја и Баја, али ти захтеви нису прихваћени.82)
  • Италијом, са којом су преговори трајали готово 2 године. Према уговору који је Италија склопила у Лондону још 1915. године, Италији је требало да припадну знатне територије источне обале Јадранског мора. Србији је по договору из 1915. требао да припадне највећи део остатка будуће западне Југославије. Цвијић је у пар Лондонских часописа објавио чланке, у којима је осуђивао италијанске претензије и пошто је Италија уложила вето, сматрао је да се нешто може учинити у разговорима са члановима делегације појединих држава. Лично се више пута састајао са некима од њих и прибављао нову документацију. Временом су Американци и сам амерички председник Вилсон, одбацили главне италијанске захтеве.83)
  • Аустријом, са којом су преговори такође дуго трајали. Територијална комисија није прихватила предлог да се словеначка Корушка, са градовима Целовец и Бељак припоји Краљевини СХС. Одржан је плебисцит, а за његове припреме је образована међународна комисија. Цвијић је у Корушкој боравио од почетка јула до почетка септембра, а онда се разболео и морао да напусти комисију. У октобру је одржан плебисцит, на коме је већина становника гласала против присједињавања са Краљевином СХС.84)

Политика

Више пута је предлаган за председника владе, али је он увек одбијао да се бави политиком.85) Није био практичан политичар86) и никад није пристао да се учлани ни у једну политичку странку. Једино је пристајао да јавно објављује своје погледе и предлоге, у стручним часописима, на предавањима,87) говорима студентима, на трибинама. У четири књиге његових говора и чланака је изнео своје погледе на национализам, патриотизам, шовинизам, политику, друштвено уређење, васпитање и образовање омладине.88) Међу првима је указао на властодршце, који су приграбили сву власт, јер је сматрао да они нису способни да правилно реше проблеме новог доба. Указивао је на нужност смене генерација и неохподност промене читавог друштвеног и политичког поретка.89) Током свог школовања, налазио се под утицајем тада напредних социјалистичких идеја Светозара Марковића.90) Учествовао је у оснивању Југословенске демократске лиге, у чији је програм унео елементе социјалистичких захтева, сматрајући да су радници и сељаци најмногобројнија класа и да је социјална правда опште друштвено питање. Залагао се за решавање аграрног питања, увођење социјалног законодавства, осигурање радника у случају немоћи и старости, као и да се и њима и њиховој деци омогући техничко и духовно образовање. На међународном плану се залагао за принцип самоопредељења народа и народних група, а у унутрашњој политици за чврсту и на законима засновану демократију, у којој мањина мора да се покори већини, а из које би били искључени корупција, безакоње, дезорганизације, као и исљкучивање оних парламентарних посланика, за које је сматрао да без знања и стручности не би требали да се мешају у све послове, нити да заузимају најважније положаје, јер су они доносили ситничарство и демагогију. Такође је сматрао да дух демократије не треба просто преносити са запада, већ да је неопходно најпре прилагодити га нашим приликама и особинама. По његовом мишљењу, прави научни радници и уметници морају бити прогресивни браниоци народних интереса, а не саучесници у експлоатацији народа“. Такође је сматрао да за науку имамо доста способних младих људи и да је неопходно да они нарочито обрате пажњу на своје образовање и усавршавање, јер су такви људи највећи капитал своје земље.91)

У погледу унутрашње политике је упозоравао да Срби морају да се чувају „странчарења“, и да народ треба да буде спреман на тешка искушења рата. Упозоравао је да национална осећања не би требало да прерасту у мржњу према другим народима. Инсистирао је на политици непопуштања према великим силама, без обизира на то што је наша држава мала, да интелигенција треба да свој народ истинито представља и брани. Основну снагу у тој борби чини љубав према народу, спонтано и природно жртвовање сваке личности, партије и интересне групе, за интересе народне целине.92)

Болест и смрт

Од 1911. године боловао је од камена у жучној кеси, због чега је имао честе нападе. После Првог светског рата, имао је проблеме и са срцем, услед дегенерације срчаног мишића. Често би му позлило, лекари су га саветовали да се повуче, али их он није слушао и чим би се осећао боље, настављао је да ради. Последњих неколико месеци живота је провео повучено, али је чак и тада настављао са послом. У болесничкој постељи је написао оба дела своје „Геоморфологије“, размишљао је да напише и трећи део о карсту о коме је писао у својој докторској дисертацији, стално је записивао идеје о томе. Такође се распитивао о раду Географског друштва и својих бивших ученика и страховао за то како ће наставити посао без њега. Радовао се и планирао да оде на конгрес словенских географа и етнографа, предвиђен за 1930. Није могао да замисли живот без рада. Када се сазнало за његову болест, добио је много телеграма и писама.93)

Умро је у 62-гој години. Није стигао да се пензионише.94) Следећег дана, његов ковчег је стајао изложен у Географском заводу, где му је на хиљаде грађана одало последњу пошту.95) Сахрањен је о државном трошку, уз све почасти 19. јануара, у Алеји великана, на Новом гробљу у Београду.96) На спроводу су говоре држали, српски патријарх Димитрије,97) министар просвете Милош Трифуновић, секретар Академије Александар Белић, ректор Београдског универзитета Павле Поповић, декан Филозофског факултета Милутин Миланковић, професор Теолошког факултета Александар Павлович Доброклонски, председник Матице српске Радивоје Врховац и други, а присуствовали су готово сви чланови владе, велики број универзитетских професора и чланова Академије наука, а у посету му је дошао и краљ Александар Први Карађорђевић.98)

После његове смрти Академија је одлучила да се оснује Задужбина Јована Цвијића, за организовање свестраног проучавања Балканског полуострва.99)

Највиши врх планине Рудник носи назив Цвијићев врх.

Дела

Његова дела су објављена на више страних језика и више од 10.600 страна.100) Стручне и научне радове почео је да публикује 1887. године, „Прилог географској терминологији нашој“, у „Просветном гласнику“.101) Написао је много краћих расправа у страним и домаћим часописима, посебно у „Гласу“ СКА и „Гласнику“ Географског друштва.102)

Најважнији радови:103)

  • „Глацијалне и морфолошке студије о планинама Босне, Херцеговине и црне Горе“, Београд (1899)
  • „Језера Македоније, Старе Србије и Епира“, Београд (1902)
  • „Основи за географију и геологију Македоније и Старе Србије“ (1906)104)
  • „Балканско полуострво“, на француском, Париз (1918)
  • „Балканско полуострво и јужнословенске земље“, књ. 1. Београд (1922) и књ. 2. Загреб (1922)
  • „Геоморфологија“, књ. 1. Београд (1924) и књ. 2. Београд (1926)
  • „Неколико проматрања о етнологији Македонских Словена“, Београд (1926)
  • „Из успомена из живота“, аутобиографија (Нови Сад) (1923)
  • „Аутобиографија и други списи“, СКЗ (1965)
  • „Сабрана дела: Јован Цвијић“, књ. 1–14. Београд (1987—1996)

Награде

За научне радове и испитивања:105)106)

  • Златна медаља Краљевског географског друштва у Лондону (1920)
  • Златна и сребрна (1924) медаља од Географског друштва у Паризу
  • Златна велика медаља од Географског друштва у Њујорку (1924)

Одликовања га нису привлачила, нека одликовања је одбио да прими.107)

Меморијални музеј Јована Цвијића

Године 1965. основан је Мeмoриjaлни музej Joвaнa Цвиjићa, који је за публику отворен 1968, у породичној кући у Копитаревој градини у Београду. Кућа је саграђена 1905. у налету урбанизације града, по нацрту грађевинара Сретена Стојановића, а према жељама самог Цвијића. Када је Цвијић у Паризу упознао Душана Јанковића 1925. године позвао га је да преуреди једну од просторија у његовој кући. Јанковић му је предложио два решења: једно у стилу арт декоа, и друго у складу с балканском традицијом. Цвијић је прихватио ово друго решење, али се оно није реализовало због његове болести.108)

Од 1963. године кућа је споменик културе од посебног значаја за Републику Србију. У врту испред се налази биста научника, рад Владете Петрића (1965).109) У музеју су изложене фотографије, географске карте, бележнице и књиге.110)

Литература

Спољне везе

1)
Стеван М. Станковић, 2007, стр. 10
2) , 6)
Милорад Васовић, 1997, стр. 237
3) , 65)
Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, 2007, стр. 348
4) , 18) , 30) , 53) , 70) , 77)
Павле Вујевић, 1925, стр. 408
5) , 9) , 68)
Политика, 17. 1. 1927, стр. 3
7) , 12) , 13)
Милорад Васовић, 1997, стр. 238
8) , 47) , 52) , 59) , 62) , 69)
Политика, 17. 1. 1927, стр. 1
10) , 11) , 17) , 24) , 25) , 28)
Годишњак СКА бр. XII, 1899, стр. 180
14)
Драган Мраовић, 16. 2. 2012.
15) , 16) , 19) , 20)
Милорад Васовић, 1997, стр. 239
21) , 45) , 106) , 109)
Музеј Града Београда, Музеј Јована Цвијића
22) , 26) , 33) , 37) , 40) , 41) , 43) , 49) , 51) , 55) , 61) , 64) , 67) , 86) , 88) , 89) , 91) , 92)
Радио Београд, 16. 1. 2013.
23) , 29) , 31) , 94)
Милорад Васовић, 1997, стр. 240
27) , 100)
Стеван М. Станковић, 2007, стр. 9
32)
Стеван М. Станковић, 2007, стр. 16
34)
Политика, 18. 1. 1927, стр. 1
35) , 95)
Политика, 18. 1. 1927, стр. 2
36) , 76)
Милорад Васовић, 1997, стр. 242
38) , 48) , 50)
Милорад Васовић, 1997, стр. 244
39)
Милорад Васовић, 1997, стр. 248
42) , 46)
Милорад Васовић, 1997, стр. 243
44)
Стеван М. Станковић, 2007, стр. 12
54) , 56) , 72) , 110)
НБС, Ликови
57) , 93)
Политика, 17. 1. 1927, стр. 2
58) , 63)
Музеј Града Београда, Јован Цвијић на терену
60)
Милорад Васовић, 1997, стр. 246
66)
Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, 2007, стр. 349
71) , 73) , 75) , 85) , 87)
Милорад Васовић, 1997, стр. 241
74)
Маринко Лолић, 2007, стр. 121
78)
Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, 2007, стр. XXXII
79)
Милорад Васовић, 1997, стр. 290
80) , 81) , 82)
Милорад Васовић, 1997, стр. 291
83) , 84)
Милорад Васовић, 1997, стр. 292
90)
Стеван М. Станковић, 2007, стр. 11
96)
Ново гробље, Јован Цвијић
97)
Политика, 19. 1. 1927, стр. 1
98)
Политика, 19. 1. 1927, стр. 2
99)
Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, 2007, стр. XXXIV
101)
Годишњак СКА бр. XII, 1899, стр. 183
102) , 105)
Павле Вујевић, 1925, стр. 409
103)
Географски институт, Биографија
104)
Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, 2007, стр. XXX
107)
Милорад Васовић, 1997, стр. 294
108)
Б. Лијескић, 2. 9. 2013.
Штампање