Добро дошли на Српску енциклопедију

Михаило Петровић Алас

Михаило Петровић - Алас или Мика Алас (Београд, 24. април/6. мај 1868 — Београд, 8. јун 1943), српски математичар, један од првих осам професора Београдског универзитета и дугогодишњи професор математике на Филозофском факултету у Београду, редовни члан Српске краљевске академије, аутор више од 250 научних и стручних радова и оснивач савремене кибернетике.

Биографија

Рођен је 24. априла 1868. године, у Београду,1) од мајке Милице и оца Никодима, по занимању свештеника и професора Богословије,2) као најстарије од петоро деце. Отац им је умро кад је пошао у први разред, а за мајку је остао везан до краја живота. У подизању деце мајци је највише помагао њен отац, деда Новица Лазаревић, протојереј Саборне цркве, који их је саветовао да најстарији унук што пре крене у школу, како би се раније осамосталио и помогао мајци.3)

Школовање

Основну школу, која му је се налазила близу куће, на месту где се данас налази Основна школа „Краљ Петар”, похађао је 1874—1878.4) Као дечак је био болешљив, па су му лекари саветовали да што више времена проводи на чистом ваздуху. Због тога га је деда водио на реку, где је од искусних рибара изучио занат.5) Постао је речни рибар - алас, и по томе је добио надимак, који је носио целог живота. Пецао је највише на Сави и Дунаву.6)

Завршио је Прву мушку гимназију, која се тада налазила у дворишној згради Капетан Мишиног здања.7) Учио је у генерацији са Милорадом Митровићем, Јашом Продановићем, Јованом Цвијићем, Павлом Поповићем и другим великанима.8) Као шеснаестогодишњак је показивао велико интересовање за хемију. У кући је направио малу хемијску лабораторију.9) На испиту зрелости имао је све одличне оцене.10)

Студирао је на Природно-математичком одсеку Филозофског факултета у Београду11) од 1885. до 1889.12) Током лета 1889. одслужио је први део ђачког војног рока.13)

Као једног од четири најбоља ученика генерације, деда Новица га је наградио школовањем на научном одсеку, Високе школе у Паризу. Школску 1889/90. провео је у Паризу, спремајући се за пријемни испит.14) После одлично положеног пријемног испита,15) постао је 1890.16) први страни студент. У Паризу је провео четири године,17) док је за летње распусте одлазио у Београд.18) На конкурсу за Светосавску награду је награђен за рад из математике, а од награде је купио књиге.19) Од 1892. добијао је државну стипендију.20)

У Паризу су му професори били чувени математичар Анри Поенкаре (фра. Jules Henri Poincaré), код кога је слушао математичку физику и теорију вероватноће, Емил Пикар (фра. Charles Emile Picard), Пол Пенлеве (фра. Paul Peinleve), Габријел Липман (фра. Gabriel Lippmann), код кога је слушао експерименталну физику и у чијем је проналаску фотографије у боји и лично присуствовао,21) Шарл Ермит (фра. Hermite), творац математичке школе, код кога је слушао вишу алгебру. Врло брзо се уврстио међу најбоље студенте.22) За три године је завршио студије из хемије, математичких и физичких наука на Сорбони, а четврте године је припремао докторат. Докторирао је 1894. на диференцијалним једначинама, пред комисијом којом је председавао Шарл Ермит, а чланови су били Поенкаре и Пенлеве.23) Одбрани тезе су присуствовали водећи људи из области математике,24) велики број студената и професора, као и посланик Краљевине Србије, Милутин Гарашанин.25) По завршеном докторату, на основу докторске дисертације је за Француску академију наука припремио расправу „О нулама и бесконачности интеграла алгебарских и диференцијалних једначина“ (фра. Sur les zéros et les infinis des integrales des équations différentielles algébriques),26) која је објављена исте године. То је први научни рад из области математике у Срба.27) Оцењен је као оригиналан, а професор Пикар је у свој рад из математичке анализе унео резултате његове докторске тезе.28)

Професорски рад

У Београд се вратио 1894. Одмах по повратку постао је редовни професор на Великој школи у Београду.29)

Конструисао је хидроинтегратор, први аналогни хидраулични рачунар и њиме је освојио бронзану медаљу на Светској изложби у Паризу 1900. године,30)31) а за исти изум је награђен почасном дипломом математичара Лондона на изложби 1907.32)

Године 1904. ангажован је као приватни професор принца Ђорђа Карађорђевића. Пријатељство са принцем Ђорђем је трајало све до математичареве смрти.33)

Када је 1905. основан Београдски универзитет, указом краља Петра I постао је један од првих осам професора,34) који су бирали затим остале предаваче.35) Од 1905. био је шеф Катедре за математику Филозофског факултета. У периоду 1909—1913. био је продекан, а 1908. и декан тог факултета. До 1838. године је одржао 16 различитих курсева,36) а уз предавања је у споразуму са студентима држао и вежбе, на којима су студенти сами припремали своје радове, на основу добијене литературе и на тај начин се припремали за научни рад.37) Својим студентима није наметао област у којој ће вршити истраживања, али је највећи број њих било заинтересовано за оне области, којима се управо он бавио.38)

Годинама је био и једини професор теоријске математике, па се настава одвијала према његовом избору. Мада своје студенте није спутавао у стицању нових сазнања, пошто је завршио своје школовање, он се више није обавештавао о новим кретањима нити их је примењивао, а било је и класичних области, као што су геометрија и линеарна алгебра, које је у својој настави готово сасвим занемаривао.39)

Пет година после оснивања Београдског универзитета под његовим надзором је основана математичка гимназија.40) Још на почетку своје каријере активно је учествовао у развоју математике у средњим школама. Од 1895. у више наврата био је члан комисије за полагање професорског испита, нешто касније изасланик Министарства просвете на испитима зрелости, члан Главног просветног савета Србије, а у периоду 1895—1910. често и референт за израду уџбеника, али се после 1910. ослободио тих обавеза, мада је давао значајне доприносе настави математике и изради уџбеника.41)

Научни рад

По завршетку студија је показао велико интересовање за теорију функција, односно математичку анализу,42) која се бави испитивањем и откривањем особина разних реалних и комплексних функција или решавањем диференцијалних једначина.43) Анализа је постала основ његовог математичког језика, па је из те области објавио велики број расправа.44)

Своје радове је објављивао по целом свету, а његовим резултатима су се користили, како домаћи, тако и страни научници. Радове из области рачунарства објављивао је у САД, где је писао о конструкцији аналогних рачунара за решавање диференцијалних једначина.45)

Објавио је велики број проналазака, научних радова, уџбеника и путописа са својих поморских путовања.46)

Године 1914. предлагао је да сви чланци које објављује Академија садрже резиме на француском или немачком језику, што је од 1922. постала пракса.47)

Уз Милутина Миланковића био је 1932. један од оснивача београдског научног часописа на страним језицима,48) фра. Publications mathernatiques de l'Universite de Belgrade који је имао велики углед у свету и пружао могућност математичарима да се представе светској јавности.49)

Учествовао је на међународним конгресима математике, некад у своје име, а најчешће као представник СКА или Београдског универзитета, на којима је често представљао своје резултате.50)

Пензионисао се 1938. године, а после тога је радио као хонорарни професор.51) Године 1939. постао је почасни доктор Беорадског универзитета и исте године је добио Орден Светог Саве.52)

Научне експедиције и путописи

Веома много је путовао. Као члан научне експедиције је боравио у Северној поларној области, Шпицбергу, Гренланду, Исланду (1931) Њуфаундленду и Лабрадору (1933).53) Путовао је по Антилским острвима, најпре са француским океанографима и морепловцима (1932),54) а затим и као туриста (1934).55) Године 1935. поново је са начном екипом путовао по Јужној поларној области, и проучавао методе отклањања опасности од санти леда, о чему је објавио резултате у СКА 1935.56)

Из експедиција, као научни истраживач, који све воли да посматра и анализира је настао велики број текстова у многим новинама и часописима, као и путописи „Кроз поларну област“ (1932) о животу Ескима, лову на китове, са свог првог путовања, затим „У царству гусара“ (1933) о путовању по Атланском океану, а затим и о крстарењима у књигама „С океанским рибарима“ (1935) и „По забаченим острвима“ (1936). Књиге је илустровао занимљивим картама и фотографијама из места кроз која је прошао.57)

Писао је и друге радове из области књижевности. После смрти Милана Ракића, постао је члан Одбора за књижевност Задруге Николе Чупића.58)

Академик

Био је дописни члан Српске краљевске академије - Академије природних наука (1897) и прави члан од 1899. Са приступном беседом: „О математичкој теорији активности узрока“ је проглашен академиком 1900. године. Обаваљао је дужност секретара Академије природних наука СКА од 1902—1903, 1905—1906. и 1941—1943, мада ван функције 6. априла до 6. октобра 1941.59)

Био је члан Друштва француских математичара у Паризу (1895), члан Друштва француских математичара у Палерму (1895), члан Друштва француских физичара и Научног друштва у Букурешту (1906), члан Друштва немачких математичара у Лајпцигу (1908), члан Заједнице доктора наука у Паризу (1912), дописни члан Чешке академије наука у Прагу (1922), почасни члан Друштва математичара и физичара у Прагу (1923), инострани редовни члан Чешке академије наука у Прагу (1924), члан Научног друштва имена Шевченко у Лаврову (1925), стални почасни председник Француске заједнице за унапређење наука, секције за математику (1926), почасни председник Савеза југословенских студената математике (1927), члан Удружења универзитетских наставника у Београду (1928), члан Академије наука у Варшави (1929), члан Академије наука у Кракову (1937).60)

Алас

Године 1882. постао је рибарски шегрт. Пред крај студија у Београду 1888. добио је титулу рибарског калфе, положивши испит код аласа Арсе Илића. Када је већ био професор Београдског универзитета 1895. положио је испит за рибарског мајстора код мајстора-аласа Владе Богдановића.61)62)

Учествовао је у изради ловних конвенција са Аустроугарском 1900. и са Румунијом 1902. Приредио је изложбу српског рибарства у Лондону 1907, као и прву изложбу београдског рибарства 1908.63) На међународној изложби у Торину 1911. добио је златну медаљу за изложене експонате из рибарства, а рекордан улов је имао 1913. када је уловио сома од 124 килограма.64) Године 1920. отворено је паробродство Мике Аласа. Био је дугогодишњи члан Одбора за градњу Оцеанографског института у Сплиту.65)

Објављиао је радове из рибарства у листовима као што су „Ловац“, „Тежак“, „Политика“, „Српски књижевни гласник“, „Речни рибар“, а пред крај живота је објавио и своја најзначајнија дела из ове области: „Београд, негдашњи центар рибарства“ (1940), у облику десет чланака у Београдским новинама, где је дао први потпуни попис са народним и научним називима 45 врата риба на београдским рекама Сави и Дунаву и „Ђердапски риболови у прошлости и садашњости“ (1942), где је осим рибарских техника, направио етнолошку студију о обичајима и људима.66)

Војник

Такође је градио војничку каријеру. Године 1898. положио је испит за резервног потпоручника.67) Још у то време ангажовао га је председник владе Владан Ђорђевић, да оцени систем шифровања Живојина Ђорђевића и од тада се заинтересовао за криптографију.68) Био је учесник оба Балканска рата, као резервни инжењерски поручник, па капетан друге класе.

У Првом светском рату је био ађутант краљевића Ђорђа, а после бомбардовања Београда је отишао у Ниш, затим у Француску, па Швајцарску, где је остао до краја рата и бавио се криптографијом. Године 1917. израдио је нови систем шифри, који је одмах ушао у употребу, а после рата је усавршио и назвао систем „Три картона“. Овај систем је наставио да се користи у војсци и дипломатији.69)

После Првог светског рата је остао као резервни официр.70) Унапређен је 1918. у чин капетана прве класе,71) 1921. у резервног инжењеријског мајора.72) да би 1925. постао резервни инжењерски потпуковник.73)

Због познавања криптографије и добрих резултата, које је постигао у претходном рату, пред почетак Другог светског рата га је поново ангажовала војска. Априла 1941. године, на самом почетку рата је заробљен у Сарајеву и одведен у заробљеништво74) у Нирнберг, где је провео три месеца,75) На интервенцију принца Ђорђа Карађорђевића је средином исте године пуштен76) због старости, после чега се вратио у Београд.77)

Патенти

У Француском заводу за патенте је регистровао пет оригиналних практичних патената:78) даљинар (1910) који је уредио заједно са генералом Милорадом Терзићем у Војнотехничком заводу у Крагујевцу.79) преносни зупчаник, претеча аутоматских мењача за аутомобиле (1913), вечити календар (1916), мерач дубине тела потопљених у воду (1918), и једна метода за избегавање минског поља (1920).80)

Остале активности

Није волео свечане пријеме, закопчаност, нити да носи цилиндар.81) Одлично је свирао виолину. Имао је своју музичку дружину „Суз“, коју је основао 1896. године.82) Група је свирала по београдским кафанама, широм Србије, па и у Бугарској.83)

Био је по природи шаљивџија и окренут дружењу. Волео је вина и бавио се виноградарством, такође је знао да спрема рибље специјалитете, највише рибљу чорбу. Бавио се сакупљањем старих и ретких народних песама, изворних народних досетки и шала, али и разних смешних објава у новинама.84)

Смрт

Умро је 8. јуна 1943. у својој кући у Београду,85) одакле су ковчег са његовим посмртним остацима, на рукама пренели аласи и рибари до Саборне цркве. На сахрани су говорили држали епископ Венијамин, Милутин Миланковић и Никола Поповић.86) Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.87)

Одликовања

Добитник је следећих одликовања:88)

  • Орденом Светог Саве петог реда (1896)
  • Орденом Светог Саве четвртог реда (1899)
  • Медаљом Милоша Великог (1900)
  • Орденом Светог Саве трећег реда (1903)
  • Орденом румунске круне трећег реда (1903)
  • Орденом Светог Саве другог реда (1904)
  • Орденом Белог орла другог реда (1927)
  • Орднеом Светог Саве првог рада (1939)

Кућа Мике Аласа

Кућа у којој је Мика Алас провео готово цео свој живот је споменик културе, заштићена од 1966. године. Саграђена је 1910. године, у време ширег осавремењивања Косанчићевог венца. Налази се у самом центру Београда, на месту срушене куће његовог деде Новице Лазаревића.89) Рађена је по пројекту архитекте Петра Бајаловића. То је спратна зграда обликована на традиционалан начин, са главном фасадом у комбинацији сецесијских флоралних мотива и елементима српско-византијског стила у виду шаховског поља.90)

У кући је поред њега становала и његова сестра Мара са супругом Живојином Перићем. Ту су се састајали високи интелектуалци из земље и иностранства.91)

Испред куће је 1969. године постављена биста Мике Аласа, рад вајара Александра Зарина.92)

Извори

1) , 87)
Милутин Миланковић, Јеленко Михаиловић, 2012, стр. 10
2) , 4) , 7) , 10) , 12) , 13) , 14) , 18) , 20)
Јован Д. Кечкић, 1997, стр. 329
3) , 5) , 74)
Соња Ћирић, 2008.
6)
Милутин Миланковић, Јеленко Михаиловић, 2012, стр. 7
8) , 11) , 29) , 30) , 46) , 70) , 85)
РТС, 6. 5 2013.
9) , 15) , 22) , 23) , 28) , 48) , 52) , 81)
Борка Маринковћ, 2013.
16) , 25)
Марија Вранић-Игњачевић, Драгана Бесара, 2003, стр. 6
17) , 19) , 21)
Марија Вранић-Игњачевић, Драгана Бесара, 2003, стр. 20
24)
Марија Вранић-Игњачевић, Драгана Бесара, 2003, стр. 21
26)
Michel Petrowitch, 1894.
27)
Марија Вранић-Игњачевић, Драгана Бесара, 2003, стр. 22
31) , 35) , 40)
РТС, 20. 12. 2011.
32)
Марија Вранић-Игњачевић, Драгана Бесара, 2003, стр. 57
33)
Марија Вранић-Игњачевић, Драгана Бесара, 2003, стр. 18
34)
Марија Вранић-Игњачевић, Драгана Бесара, 2003, стр. 15
36) , 51) , 55)
Јован Д. Кечкић, 1997, стр. 331
37)
Јован Д. Кечкић, 1997, стр. 332
38) , 39)
Јован Д. Кечкић, 1997, стр. 333
41)
Јован Д. Кечкић, 1997, стр. 334
42) , 44)
Марија Вранић-Игњачевић, Драгана Бесара, 2003, стр. 5
43) , 50)
Јован Д. Кечкић, 1997, стр. 335
45) , 54) , 60)
Марија Вранић-Игњачевић, Драгана Бесара, 2003, стр. 7
47)
Јован Д. Кечкић, 1997, стр. 341
49)
Јован Д. Кечкић, 1997, стр. 343
53) , 57) , 76) , 86)
Драган Лакићевић, 2011.
56) , 80)
Јован Д. Кечкић, 1997, стр. 347
58)
Јован Д. Кечкић, 1997, стр. 348
59)
Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, 2007, стр. 246
61) , 66)
Марија Вранић-Игњачевић, Драгана Бесара, 2003, стр. 62
62) , 64) , 82)
Ксенија Ћирић, 2012, стр. 5
63) , 65)
Марија Вранић-Игњачевић, Драгана Бесара, 2003, стр. 63
67) , 72) , 78)
Марија Вранић-Игњачевић, Драгана Бесара, 2003, стр. 58
68) , 71) , 73) , 75) , 77)
Јован Д. Кечкић, 1997, стр. 345
69) , 79)
Јован Д. Кечкић, 1997, стр. 346
83)
Милутин Миланковић, Јеленко Михаиловић, 2012, стр. 8
84)
Милутин Миланковић, Јеленко Михаиловић, 2012, стр. 9
88)
Јован Д. Кечкић, 1997, стр. 350
89)
Ксенија Ћирић, 2012, стр. 3
90)
Каталог, 2010.
91) , 92)
Ксенија Ћирић, 2012, стр. 6
Штампање