Садржај
Милутин Миланковић
Милутин Миланковић (Даљ, 16/28. мај 1879 — Београд, 12. децембар 1958), грађевински инжењер, први Србин доктор технике, академик, научник и професор примењене математике на Универзитету у Београду. Утемељивач је климатологије и моделирања климе планете Земље у прошлости и објаснио је узроке настанка леденог доба.1)
Биографија
Рођен је 16/28. маја 1879. године у Даљу код Осијека, од мајке Јелисавете, рођене Муачевић и оца Милана,2) у старој српској породици која се доселила са Косова, у време сеобе под Арсенијем Чарнојевићем, када је то место дато у властелинство српске православне цркве.3) Даљ се тада налазио у саставу патријаршијског спахилука, тада једног од највећих у Славонији.4) Православна црква, подигнута у време патријарха Стратимировића, налазила се у главној улици.5) У Даљу је живело око 5.000 становника, већином досељеника, Срба и Немаца, који су неговали обичаје, које су донели својом сеобом.6)
Отац му је био угледни земљопоседник и трговац.7) На свом имању је примењивао најновије методе у обради земље и држао је радњу са робом,8) која је бродовима преко Дунава долазила из Беча, Пожуна и Пеште.9) Њихова кућа, коју је Миланковић називао „очински дом”, чије грађење је довршио отац, била је највећа у Даљу.10)
Рођен је као најстарији син у породици, због чега је био привилегован и третиран као прва „мушка глава”.11) Имао је сестру близнакињу Милену. Касније је рођено још петоро деце: Љубиша, Владан, Војислав, Видосава и Богдан, као најмлађи.12) Тројица браће (Љубиша, Владан, Војислав) умрли су од туберкулозе, па је на крају остао само Богдан. У породици је било неколико високообразованих људи.13)
Школовање
Пошто је био болешљиво и слабуњаво дете, до пете године преболео је дифтерију и запаљење плућа,15) основна знања је стекао у својој кући. Прво образовање дао му је отац, који је доста утицао на формирање његове личности. Врло рано је открио синов таленат за математику, писање и посебно добро памћење, те је проналазио начине да пробуди у њему интересовање за учењем. Постављао му је математичке задатке који су превазилазили његов узраст, тумачио народне песме, чак и оне дугачке, које је Миланковић учио напамет.16) О његовом образовању су се бринули приватни професори, који су му часове држали код куће. Осим тога, у кућу су редовно стизали српски часописи, као што су „Јавор”, „Стражилово”, „Невен”, а у кућној библиотеци је било пуно српских књига, које су се у то време могле набавити.17) Отац му је умро када је Милутин имао седам година (1886), па је бригу о породици и имању преузела његова мајка, уз помоћ свог брата Василија Муачевића, којег је Милутин сматрао поочимом.18)
У јулу 1889. године у Осијеку19) је положио испит из сва четири разреда српске црквене основне школе и прешао у седморазредну Реалку у Осијеку,20) а за то време живео код својих ујака.21) У Реалци је на њега највећи утисак оставио, тада млади доктор филозофије и професор математике Владимир Варићак, Србин из Лике,22) који је у њему већ тада видео будућег научника и често га је хвалио како уме да размишља сам, као филозоф. Учење за њега није била наметнута дужност, већ одабрани позив за будућност.23)24) Испит зрелости положио је 1896. године са одличним успехом25) и као најбољи ђак Реалке у Осијеку.26)
У лето 1896. године Миланковић је путовао у Србију. Позван је у Београд, на састанак матураната, као и сви свршени матуранти Краљевине Србије и Срби матуранти из Аустроугарске. Посетио је Велику школу и упознао многе знамените људе.27)
Постојала је жеља да Милутин наследи велико имање и да се у ту сврху пошаље на неку високу пољопривредну школу, али су њега далеко више занимали физика и математика.28) Мајка и ујка Васа су одобрили његов избор, као и договор са братом Љубишом, да он заврши пољопривреду и наследи оца.29) Желео је да студира електротехнику, али како тада није било таквих школа у Бечу,30) уписао се на Техничку високу школу 1896. године, која је у то време била веома угледна и где се посебно неговала математика,31) код професора Емануела Чубера.32) Посветио се и свом општем образовању, пре свега, на све видове уметности, као и на француски језик, који је усавршавао у Женеви.33) Посећујући музеје и галерије, упознао се са сликарем Пајом Јовановићем.34)
На петој години, науку о грађењу мостова предавао му је Јохан Брик, од кога је добио инспирацију за даља бављења научним радом.35) У Бечу је био учлањен у академско друштво „Зора”.36)
Дипломски рад, с пројектом грађевинског моста, после кога је стекао титулу грађевинског инжењера одбранио је 1902. године,37) са оценом „врло способан”.38) После тога ишао је на одслужење обавезног војног рока у аустроугарској војсци. И поред све већих породичних обавеза и трошкова, захваљујући помоћи ујака Васе, који је осигурао средства, наставио је студије и 1904. докторирао техничке науке, на тему Теорија линије притиска39) код масивних грађевинских конструкција,40) са веома оригиналним приступом и тако постао први Србин доктор техничких наука. Докторска дисертација објављена је у угледном немачком часопису 1907.41)
Инжењер
По завршеним студијама, у периоду 1905—1909. радио је у неколико бечких фирми, у којима се афирмисао као пројектант армирано-бетонских конструкција,42) на изградњи мостова, брана, вијадукта, широм Аусторугарске. Поверена му је и доградња Техничке високе школе у Бечу.43)
Још као млад инжењер постао је познат по једначинама за арматуру бетонских носача. Његови проналасци и патенти везани за армирани бетон представљају велики успех у техници.44) Први патент, бетонска таваница, као призматични елемент у облику правоугаоника са трском, добро повезан у целину јаким гвозденом жицом, настао је после годину дана рада.45) Таваница је била добро заштићена од пожара, имала је добре звучне карактеристике и ушла је у ширу употребу, а предузеће у коме је радио, имало је добру зараду изградњом таквих таваница.46)
Имао је много идеја, а једна од њих је била из 1908, слободни висећи резервоар за воду ротационе површине, у облику водене капи, која виси на хоризонталној површини, као најповољнији облик резервоара за воду, од милион литара.47) Такав резервоар изграђен је у Осијеку.48) Идеја је убрзо заборављена, али је тридесетих година почела поново да се употребљава у Немачкој, када је кренула да се развија техника армираног бетона.49)
Имао је укупно шест признатих грађевинских патената и на 25 објеката у Југославији, Аустрији, Италији, Мађарској и Румунији су примењена његова грађевинска решења.50)
Са бечком фирмом учествовао је у изградњи колектора београдске канализације на Савској падини.51)
Професор и научник
После анексије Босне и Херцеговине, одлучио је да напусти Аустроугарску.52) На позив Јована Цвијића и Богдана Гавриловића, на катедри примењене математике Филозофског факултета у Београду, постављен је 1909. најпре као ванредни професор, пошто је био држављанин Аустроугарске. Катедра је остала упражњена јер се Коста Стојановић у време Царинског рата посветио политици и обављао је дужност министра народне привреде.53)
Када је 1909. дошао у Београд, живео је у близини хотела „Москва”, а потом у Професорској колонији у улици Љубе Стојановића. Сам Миланковић је пројектовао кућу, на којој је данас спомен-плоча и у приватном је власништву.54)
Један од првих пријатеља, које је стекао на Великој школи, био је Михаило Петровић Алас, са којим је делио исту просторију. Са њим се често консултовао када је требао да реши неки сложен математички проблем.55)
И поред тога што му је нови посао доносио десет пута мањи приход од претходног, он је у Србији нашао „све услове да развије своје способности и да се одужи своме народу”.56) По доласку у Београд, срео се са многим проблемима. Један од првих била је организација наставе, јер студенти нису имали књиге, ни прилику да сазнају нешто о савременим токовима у науци. Држао је три предмета: теоријску физику, небеску и рационалну механику. Највећи проблем је имао са теоријском физиком, која је у то време убрзано напредовала захваљујући сјајним теоретичарима. За набавку литературе имао је на располагању до тада слабо коришћена средства, али је и лично улагао, од зараде на његовим патенатима. У прво време је имао око двадесет студената. Предавао је по узорима на свог професора Чубера и по саветима Мике Аласа.57) Био је добар професор, сва његова предавања су брижљиво припремана у рукопису, а касније је штампао неколико уџбеника. Био је веома заинтересован за савремене научне методе. Први је у Југославији који је користио векторску анализу у својим предавањима. Одмах после Првог светског рата предавао је Теорију релативитета.58)
Упоредо са професорском, започела је и његова научничка каријера.59) Није престао да се бави ни својом изворном струком. Током 1912. израдио је пројекат60) за укупно 19 армирано-бетонских мостова61) у долини Тимока, на железничкој прузи Ниш—Књажевац.62) На тај начин држави је уштедео доста новца јер је тражио једино да му се исплати новац за путовање до Беча.63)
Када је напустио Беч, није прекинуо пријатељске везе и научну сарадњу са аустријским научницима. Користио је сваку прилику да посети Беч и друга места у Аустроугарској и учествовао је у раду научних скупова.64)
Балкански ратови
У Првом балканском рату (1912) настава на универзитету је прекинута и мобилисан је као помоћни официр.65) Заједно са колегом, пријатељем и тада ратним другом, Станојем Станојевићем, пратио је, у саставу штаба Дунавске дивизије првог позива, ратна дешавања из прве руке. Последње дане рата налазили су се у тек ослобођеном Скопљу, где су вечери проводили уз Бранислава Нушића, који је свим ратним догађајима тада, давао своје шаљиве интерпретације. У аутобиографији, о овом периоду Миланковић је посветио одељак Ратни дневник, који је завршио реченицом:66)
„Вратисмо се после двомесечног одсуства из крвава рата - не омирисавши барут.”
Са ратног бојишта вратио се у Београд, на Универзитет и даље под војном обавезом, а када су се балкански ратови завршили, пошто је демобилисан, провео је једно време са својом породицом у Даљу, којој је причао о догађајима са ратишта.67) У децембру 1913. боравио је у Бечу,68) где је обновио своја стара познанства и упознао се са најновијим достигнућима из теоријске физике.69)
Први светски рат
Држећи се „мајчине клетве, да се не ожени странкињом”,70) године 1914. оженио се Христином (Тинком),71) родом из Шапца, ћерком богатог трговца Милоша Топузовића.72) На брачно путовање, кренули су бродом „Жизела”. Планирали су да Дунавом стигну до Даља и да одатле наставе за Беч.73) Међутим, у време када је Аустроугарска објавила рат Србији, налазили су у његовом родном месту,74) у Даљу. Тада је заробљен и одведен, најпре у село Турањ, код Карловца,75) затим у логор у Нежидеру, и на крају, захваљујући инсистирању професора Чубера из Беча, пребачен је у Будимпешту, где се налазио под присмотром полиције.76) У Будимпешти је живео у изнајмљеном стану са супругом, и наставио започети научни рад.77) Децембра 1915. родио се син Василије (Васко),78)79) који је име добио по Миланковићевом ујаку.80) Миланковићу су омогућили да се бави научним радом и да користи библиотеку Мађарске академије наука.81)
Читав период у Будимпешти је провео изучавајући колико су планети добијали сунчане енергије и колика би на њима могла бити температура, за што се заинтересовао још 1912. Прикупио је грађу и до половине 1917. саставио књигу под називом Математички основи наука о космичком зрачењу,82) у којој је започео своју теорију о глацијалним периодима леденог доба. Основна идеја била је да се на основу интензитета сунчевих зрака, рачунским путем може одредити температура Земље и других планета, као и њихове дневне, годишње и вековне климатске промене.83) Израдио је математички апарат, којим је могао да се егзактно прати доток, расподела и дејство сунчевог зрачења у атмосфери, као побуда климатских промена.84)
Након пет година проведених у Будимпешти, вратио се у Србију, истим бродом којим су и кренули на медени месец.85)
Дело које на коме је радио током рата је 1920. објављено, на француском језику (превод Иван Ђаја), у Паризу, под насловом Математичка теорија топлотних појава изазваних Сунчевим зрачењем,86) после чега је стекао популарност и добио више позива за сарадњу.87)
Између два светска рата
Миланковићев календар
Године 1923. послат је као представник Краљевине Срба Хрвата и Словенаца на Свеправославни конгрес у Цариграду, на коме је требало решити низ важних црквених питања, између осталог и ускладити православни календар са сунчаним временом.88) Његово дело је цариградска календарска реформа,89) где је представио до сада најпрецизнији календар, свега две секунде дужи од садашње године, који је тада прихваћен, али никада у пракси није примењен.90) Главни разлог је што поједине православне цркве нису присуствовале Конгресу, ни прихватиле његове одлуке, не признајући да било који скуп делегата мимо свецрквеног сабора може да доноси важне црквене одлуке. Српска православна црква, такође је одустала од свог предлога, и одлучила да га прихвати само ако то учине и све остале православне цркве.91)
Крива осунчавања
Започео је сарадњу са аустријским научницима, климатологом Владимиром Кепеном и геофизичарем Алфредом Вегенером, која га је навео да у први план стави климатологију планете Земље и да се посвети проблему ледених доба. Детаљно је математички испитао осунчавање Земље на 55°, 60° и 65° северне географске ширине, током последњих 650.000 година и своје резултате приказао табелама и графиконима. Из тог доба потиче Крива осунчавања – графички приказ амплитуда и учесталости секуларних промена осунчавања — први пут објављена 1924. године у Кепен-Вегенеровој књизи Климати геолошке прошлости.92)
О његовој теорији се расправљало 1924, на великом конгресу научника природњака у Инсбруку93) и лепо је примљена. До провере резултата ове теорије, дошло се брзо након објављивања рада, а резултати америчких астрономских посматрања су се такође у потпуности сложила,94) а доста касније 1976, на основу мерења трагова леденог доба на дну Индијског океана утврђено је невероватно слагање са Миланковићевом теоријом.95) Тада је показано да односи кисеоникових изотопа у љуштурама давно умрлих микроорганизама наталоженим на дну океана потврђују постојање Миланиковићевих циклуса.96)
Миланковић је у својим прорачунима осунчавања Земље узео у обзир кретање Земље око Сунца и три различита циклуса:
- нутација — Земљина оса ротације за 41.000 година промени своју нагнутост (нутација) у односу на орбиталну раван (раван у којој су Земља и Сунце) од 22.1° до 24.5°
- процесија — сама Земљина ротациона оса, која је нагнута за у просеку 23° има прецесију (окреће се) око вертикале на орбиталну раван, тако да такву прецесију обави једном у 26.000 година. Међутим због доприноса орбиталне(апсидалне) прецесије здружени ефект два доприноса је око 21.000 година
- ексцентрицитет — Земљина орбита око Сунца је облика елипсе, а та елипса има променљиви ексцентрицитет (мера одступања од кружне путање) чији периоди су око 100.000 и 400.000 година
Кроз васиону и векове
У периоду 1925—1928. настала је његова научно-популарна књига, у облику писама упућених непознатој пријатељици,97) у којима је, на свима разумљив начин изложио своја знања из области астрономије.98) У књижевном облику, кроз писма упућена замишљеној пријатељици изложио је развој астрономије кроз историју. Књига такође садржи и велики број аутобиографских података.99) Матица српска најпре их је објављивала једном месечно у свом летопису, а затим су писма сакупљена и уз нека нова, укупно 36, у засебној књизи Кроз васиону и векове објављена 1928.100) Касније је то дело превео на немачки језик, прерадио, знатно проширио и 1936. издао у Лајпцигу. У Немачкој је врло брзо распродато, па је доживело и друго издање. Према другом немачком издању, за време окупације (1943), издавачко предузеће „Југоисток”, које су отворили Немци, објавило је и друго српско издање Кроз васиону и векове - једна астрономија за свакога, које је брзо распродато, па је годину дана касније (1944) штампано поново.101)102)103) Ова је његово најчитаније дело.104)
Остале активности
Године 1926. учествовао је у предлогу за изградњу астрономске опсерваторије. Исте године започео је дугогодишњу сарадњу на изградњи војних објеката од армиранобетонских конструкција.105) Пошто у то време није било довољно стручњака, као грађевински стручњак,106) у периоду од 1926—1936. интензивно је радио на пројектовању великих аеродромских грађевина,107) као што су аеродром на Бежанији и Краљеву, зграда Команде ваздухопловства у Земуну. Пројектовао је и више цивилних објеката, као што су Кованица (сада Завод за израду новчаница) у Топчидеру, као и више банака у Београду. Аутор је и више грађевинских патената, који су примењивани у много случајева.108)
Био је декан Филозофског факултета у периоду 1926—1928.109)
Теорија померања полова
На подстицај Алфреда Вегенера који је заговарао теорију о померању континената,110) и на позив Бена Гутенберга, тада професора у Пасадени, за помоћ на раду у приручнику из Геофизике, Миланковић је 1930. почео да ради на теорији привидног кретања полова ротације и превлачења Земљине коре преко пола, односно тачке продора ротационе осе кроз Земљину површину,111) која клизање Земљине круте осе, приписује постојаном дејству центрифугалних сила на неправилно распоређене масе континената и океана.
Уз помоћ колега професора Антона Билимовића и Вјачеслава Жардецког 12. јануара 1932. завршио је рад за Гутенберга. У свом раду, осим што је открио механизам померања полова, пронашао и једначине њихове путање.
Теорија је објављена 1933. године у Берлину.112)
Други светски рат
Приликом бомбардовања Београда 6. априла 1941. оштећен је део тек одштампане књиге, његовог животног дела Канон осунчавања Земље,113) које садржи обједињен целокупан дугогодињи рад на теорији осунчавања114) и са чијим је писањем отпочео још 1939.115) Дело је штампано на немачком језику, као посебно издање Српске академије наука, на 626 страница.116)
„После недељу дана непријатељска војска уђе у Београд, ваздушни напади престадоше, а избеглице се почеше враћати. Затекоше варошке улице засуте стаклом полуразлупаних прозора и закрчене рушевинама зграда из којих су ископавани лешеви погинулих станара. И ја пођох из свог заклона у варош. Затекох Универзитет запоседнут непријатељском војском, мени неприступачан. Упутих се затим у Бранкову улицу да видим шта се догодило са згадом председништва наше Академије наука. Нађох је порушену, иако не сравњену са земљом, но у њој нађе смрт чувар зграде.”117)
„Тужна срца пођох у оближњу Космајску улицу и, преко рушевина зграда које су препречиле улаз у њу, једва доспех онамо. Ту се зауставих пред рушевинама једне омање старе зграде. У њој је била смештена штампарија којој је било поверено штампање мога дела о механизму и узроцима леденог доба, као засебног издања Српске академије наука. Годинама радио сам на том делу, и када сам пет дана пре бомбардовања био у штампарији одштампан је баш и његов последњи осамдесетдруги табак. Све табаке тог дела, од сваког по 500 комада, видео сам онде несавијене, уредно положене један на други, да би се приступило њиховом сашивању у посебне књиге. А сада, десет дана доцније, видех пред собом рушевине зграде под којом је лежало моје довршено дело, сахрањено у гробу. Но шта је све то поред тешке несреће која задеси цео народ и покоси толико невиних!”118)
Приликом раскрчивања рушевина штампарије, пронађени су остаци књиге. Испоставило се да је у бомбардовању уништено само последњих осам одштампаних табака, али да је остало било неоштећено. Одлучио је да се оштећени део поново одштампа, али у недостатку квалитетније, на жутој хартији. Аутор је сматрао да научно дело неће због тог изгубити на вредности.119)
„Кад год узмем ти књигу у руке, сетим се њеног васкрсења из гроба.”120)
Пошто је Канон био одштампан, књигу је проследио научницима и научним институцијама широм Европе, али реакцију на његов последњи научни рад видео је тек после завршетка рата. Научници широм света прихватили су његову теорију, чак и географи који су је најдуже оспоравали.121) Био је позван 1944. у Минхен и у Беч да одржи предавања о резултатима објављеним у Канону, али је одговорио да ће се на позиве одазвати „када за то буде дошло време”. Међутим, после рата, управо су ти домаћини изгубили интересовање за његову тему.122)
Други светски рат, највећим делом је провео повучено, у својој кући.123) Када су немачке окупационе власти тражиле од професора Београдског универзитета да потпишу „Апел српском народу” и подрже окупацију земље, он је био један од неколицине који је одбио да то учини.124) Услови за даљи научни рад за време рата, и непосредно после, постали су му немогући. Немци су уништавали библиотеке, није могао да се снабде стручном литературом, ни има потпуно актуализован преглед до тада објављених научних радова, који су неопходни за самосталан рад. Сматрао је да неће моћи да остане беспослен, а како је у својој личној кућној библиотеци располагао са доста литературе из историје егзактних и природних наука, посветио се писању дела Кроз царство наука, о животном путу великих научника, као и преглед главних етапа развоја природних наука.125)126)127) Дело је написано на немачком језику и надао се да ће га такође објавити у Лајпцигу, али се то није догодило. Тако је у лето 1944. започео са преводом на српски језик.128)129)
Његово прво издање Кроз васиону и векове у Србији је добило на популарности тек за време рата. Аутор је ово објашњавао тиме да су људи из тешке ситуације „бежали у васиону”. Према другом немачком издању, за време окупације (1943), издавачко предузеће „Југоисток”, које су отворили Немци, објављено је и друго српско издање Кроз васиону и векове - једна астрономија за свакога. То издање је брзо распродато, па је годину дана касније (1944) штампано поново.130)131)132)
Послератни период
После рата вратио се на своје дужности на Универзитету и на Академији. У периоду 1945—1947. радио је на припреми уџбеника Историја астрономије.133) Године 1946. завршио је са преводом на српски језик дела које је писао за време рата Кроз царство наука. Када је желео да га преда у штампу испоставило се да је 550 страница било преобимно за штампу, тако да је објављивано у деловима. Најпре одељак о Исаку Њутну (1946), затим старогрчки научници (1947), а када су они распродати, штампано је 12 поглавља под називом Кроз царство наука (1952), па тек на крају део под насловом Двадесет два века хемије (1953).134)135) Године 1952. објављено је и четврто издање књиге Кроз васиону и векове.136)
У периоду 1948—1956. написао је и своју аутобиографију. Изабран је за директора Астрономске опсерваторије 1951.137)
Био је жртва политичких збивања у послератној Југославији. Потпуно незаинтересован за идеологију и политику, бавио се искључиво науком, што му тадашњи режим није опростио, па је његово име у земљи изостављано из уџбеника, научних часописа, чак и на студијама где су се изучавала његова дела, тако да је дуго времена величан и слављен више у Европи и свету, него у Југославији.138)
Када је у Риму 1953. одржан четврти конгрес Међународног друштва за проучавање квартара, Миланковић је био један од представника Југославије, заједно са Петром Стевановићем и Срећком Бродаром. Тада је први пут после рата путовао ван земље. За њега је то био велики доживљај јер је имао прилику да се поново сретне са старим колегама и познаницима. На конгресу је било предвиђено да одржи предавање о осунчавању Земље, у трајању од пола сата. Предавање је грубо прекинуо и скратио амерички географ Роберт Флин, противник Миланковићеве теорије. Миланковић се трудио да га овај инцидент на конгресу не погоди превише, и искористио је прилику да са својим колегама обиђе Рим.139)
Објавио је пројекат Вавилонски торањ модерне технике (1955), грађевину коју је замислио од бетона, полупречника основе 112,84 км и висине 21,646 км, што представља теоријску границу висине која се због грађевинске статике не може прекорачити. По пројекту, на њеном врху би се налазила широка платформа, за метеоролошку и астрономску опсерваторију.140)
Академик
Био је дописни члан Српске краљевске академије (Академије природних наука) од 16. фебруара 1920, а прави члан (Академије природних наука) је од 18. фебруара 1924. Редовни је члан Српске академије наука (Одељења пририродно-математичких наука и Одељења техничких наука) од 22. марта 1948. Са приступном беседом: Календар земљине прошлости проглашен је академиком 7. марта 1925.141) Секретар Академије природних наука Српске краљевске академије био је од 16. маја 1935. до 7. марта 1937 и од 19. јула до 6. октобра 1941. (в.д.) (пошто се Михаило Петровић нашао у заробљеништву)142) и од 29. марта 1947. до 22. марта 1948.143) Био је члан Одбора за вођење послова Академије од 3. маја до 17. јула 1947. Обављао је функцију потпредседника САН од 22. марта 1948. до 12. децембра 1958.144)145)
Био је члан Југославенске академије знаности и умјетности од 1925. и почасни члан Матице српске од 1927.146) Био је члан Немачке академије природних наука – Леополодина, Хале, и Италијанског института за науку, књижевност и уметност,147) као и других научних друштава и учествовао је на многим међународним скуповима.148)
Смрт
Своје последње предавање, као професор Природно-математичког факултета одржао је 23. марта 1955. Те године се и пензионисао.149) У старости је помало патио од усамљености, због раздвојености од сина Василија, који је живео у Аустралији, а пријатељи су полако један за другим умирали: Михаило Петровић Алас, Богдан Гавриловић, Иван Арновљевић.150)
Умро је у својој кући у Београду 12. маја 1958. Сахрањен је најпре на Новом гробљу у Београду,151) али су 13. маја 1966, према сопственој жељи, његови посмртни остаци пренешени у породичну гробницу у Даљу.152) Свој лични архив, још за живота153) и кућни намештај је поклонио Српској академији наука.154)
Дела
Објавио је преко 150 радова, научних прилога, монографија, укључујући и дела која су служила популаризацији науке.155)
Уџбеници
Написао је више универзитетских уџбеника:156)
- Небеска механика (1935), наука о кретању небеских тела, представљена помоћу векторске анализе157)
- Основи небеске механике, Београд (1947) израђен по новом послератном наставном плану, на основу својих радова објављених 1939. и 1941. 158)
- Историја астрономске науке од првих почетака до 1727., Београд (1948)
- Астрономска теорија климатских промена у геофизици, Беогард (1948)
Животно дело
- Канон осунчавања земље, Београд (1941)
Аутобиографија
Са писањем аутобиографије је започео на лето 1948. године,159) не зато да био писао о себи, као важној особи, већ у жељи да са њом сачува успомену на своју породицу, средину из које потиче, и живот тамошњих Срба, догађаје чији је био сведок и људе који су му били блиски.160) Одлуку о писању је донео пошто му је тада јављено да им је одузета породична кућа у Даљу, и пошто у кући, на крају Другог светског рата није остало ништа од целокупне породичне архиве, која се у тој кући чувала.161) Аутобиографију је поделио у три дела. Први, најобимнији део, садржи причу о пореклу породице, њеном досељавању, под вођством Арсенија Чарнојевића, а завршава се са његовим доласком у Београд 1909. године. Ово дело је предао Академији наука на увид априла 1950. године и Академија га је тада предложила за штампу, али је редакциони одбор, због обимности дела и великих трошкова, одлучио да га ипак остави неодштампаног, на чување у Архиви, где је остао све до 1979. године, када је постхумно објављен. Са писањем другог дела започео је одмах након првог.162) Тај део обухвата период 1909—1944. и престављен је Академији 1952, након чега је брзо и објављен.163) Са писањем последњег дела аутобиографије, за период после 1944, у коме је дат и преглед свих до тада објављених дела, завршио је 1956.164)
Историја науке
Миланковић се сматра и првим историчарем науке, који се систематски бавио овом облашћу.168) Сматрао је да се свака наука појединачно може спознати до краја, само ако се упозна њен настанак и постепени развој.169) Написао је више књига из историје науке и технике:
У његову част
После 14 година рада, 25. јуна 1923. године, на основу предлога министра просвете, краљ Александар I Карађорђевић га је одликовао Орденом Светог Саве трећег реда, за просветитељску делатност.175)
Орден Југословенске круне трећег реда, доделио му је краљ Петар I Карађорђевић 1938.176)
За 50-годишњицу од одбране доктората, 17. децембра 1954. године, на Техничкој великој школи у Бечу му је додељена Златна диплома.177)
Међународна астрономска унија је 1970. на свом 14. конгресу у Брајтону, по Миланковићу назвала кратер на тамној страни Месеца, са координатама (+170, +77), а на 15. конгресу у Сиднеју 1973. назвала је кратер са координатама (+147, +55) на Марсу. Планетоид 1605 (са ознаком 1936ГА) из астероидног појаса, који су открили астрономи Милорад Протић и Петар Ђурковић је 1982. такође назван по њему.178)
Европско геофизичко друштво установило је 1993. медаљу са његовим именом,179) која се додељује научницима из целог света, за достигнућа из области климатологије.180) Од 2003. године Европска унија додељује ову медаљу за геонауке.181) Неколико међународних манифестација, астрономско друштво у Зрењанину, бројне улице, као и један булевар на Новом Београду, школе, од тога две у Београду и разне организације у Србији носе његово име.182)183)
Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем леденог доба први пут је штампан на српском језику тек 1998. године, у издању Завода за уџбенике и наставна средства из Београда, заједно са другим изабраним делима.184)
У Србији је 2007. основан Национални центар за климатске промене, који носи његово име.185) Мада је још 1979. проглашена спомеником културе, његова родна кућа у Даљу је тек 2009. коначно уређена и од тада се у њој налази стална поставка изложбе. Кућа је истовремено постала и Међународни научни центар.186)187)
Портрети
Позната су два портрета Милутина Миланковића, која одражавају два потпуно различита карактера:188)
- Први портрет, уље на платну, сликара Паје Јовановића потиче из 1943. године. На њој је Миланковић приказан као озбиљан човек у песимистичком тону. Насликан претежно тамним бојама, одражава тежину момента у коме је слика настала. Налази се у породичном власништву.189) Милутин Миланковић је упознао Пају Јовановића на изложби у Бечу. Постали су пријатељи и касније су наставили дружење у Београду. Миланковић је Јовановићу био тутор и све што је Паји у животу требало, он му је решавао.190)
- Портрет графитном оловком на папиру, урађен је далеко једноставнијом методом. Настао је 1955. године, а њен аутор је архитекта Григорије Самојлов. На портрету је Миланковић представљен као човек у дубокој старости, али изгледа далеко опуштенији. Портрет се чува у архиву САНУ.191)
Литература
- Никола К. Пантић, Милутин Миланковић, Живот и дело српских научника, књига 7, уредник Милоје Р. Сарић, САНУ, Београд, 2001, стр. 170-225, ИСБН 86-7025-310-0
- Филип Шкиљан, Знаменити Срби у Хрватској, Српско народно вијеће, Загреб, 2009, стр. 17-20, стр. 23-25, исбн 978-953-7442-06-4
- Стела Филипи Матутиновић, Великан светске науке са Београдског универзитета Милутин Миланковић, уредник Александар Петровић, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, Београд, 2006, ИСБН 86-7301-025-X
- Милутин Миланковић, Универзитет у Београду
- Милан Недић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 2, И-М, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1927, стр. 904—905
- Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, Грађа за биографски речник чланова друштва српске словесности, српског ученог друштва и Српске краљевске академије (1841–1947), уредник Никша Стипчевић, Српска академија наука и уметности, Београд, 2007, стр. 193-194
- Милутин Миланковић, Двадесет два века хемије, Издавачко предузеће Крагујевац, Крагујевац, 1953.
- Милутин Миланковић, Успомене доживљаји и сазнања из година 1909 до 1944, Српска академија наука - Научна књига, уредник Иван Ђаја, Београд, 1952.
- Милутин Миланковић, Успомене, доживљаји и сазнања после 1944, Научно дело, Београд, 1957.
- Милутин Миланковић, Успомене, доживљаји и сазнања: детињсво и младост (1879—1909), уредник Татомир П. Анђелић, САНУ, Београд, 1979.
- Милутин Миланковић, Небеска механика, Задужбина Луке Ћеловића-Требињца, Београд, 1935.
- Милутин Миланковић, Наука и техника током векова, уредник Ивица Боднарук, ИП „Народна просвета“, Сарајево, 1955.
- Милутин Миланковић, Техника у току давних векова, Нолит, Београд, 1955.
- Милутин Миланковић, Кроз царство наука - слике из живота великих научника, Научна књига, Београд, 1950.
- Милутин Миланковић-Великан светске науке са Београдског универзитета, „Универзитетска библиотека Светозар Марковић“
- Милутин Миланковић, Основи небеске механике, Просвета, Београд, 1947.
- Д. Спасова, Ђ. Радиновић, В. Милићевић, С. Маскимовић, Милутин Миланковић - путник кроз васиону и векове, уредник Радомир Пешић Ра, Удружење „Милутин Миланковић“, Београд, 2008, ИСБН 978-86-910617-0-8
- Јелена Стојановић-Макивић, Милутин Миланковић - живот и дело, Глобус, број 34, уредник Миодраг Милинчић, Српско географско друштво, Београд, 2009, стр. 3-12
- Милутин Миланковић, Кроз васиону и векове - писма једног астронома, Матица српска, Нови Сад, 1928.
- Милутин Миланковић, Кроз васиону и векове - једна астрономија за свакога, ИП „Југоисток“, Београд, 1944.
- С. Милосављевић, Д. Марчета, Б. Самарџија, С. Шеган, Радови академика Милутина Миланковића и Војислава Мишковића у периодици АОБ, број 10, Астр. друш. “Руђер Бошковић”, Београд, 2011, стр. 275-288
- Владо Милићевић, Миланковић у делима и слици, Београд, 2006, ИСБН 86-908609-0-8
- Соња Шуловић, Српски геније: Шта све нисте знали о Милутину Миланковићу, Блиц онлајн, Рингер Аксел Спрингер д.о.о. Axel, 20. 1. 2014.