Станоје Станојевић
Станоје Станојевић (1902), фотограф: Дезидер Деже Вајда
Рођење: 24. август 1874. Нови Сад, Аустроугарска Смрт: 30. јул 1937. Беч, Аустрија Познат као: историчар и уредник „Народне енциклопедије”

Станоје Станојевић (Нови Сад, 12/24. август 1874 — Беч, 30. јул 1937), српски историчар, доктор филозофије, професор Универзитета у Београду. Још за живота је сматран за једног од највећих српских историчара. Био је уредник наше прве савремене енциклопедије по имену „Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка” и учествовао је у оснивању листа „Политика”.¹⁾

Његов отац, Лазар Станојевић је био познати новосадски лекар, један од оснивача бечког академског друштва „Зора”, активни члан омладинског покрета, дугогодишњи начелник Друштва за српско народно позориште у Новом Саду.²⁾

У родитељској кући је стекао одлично домаће васпитање и осећај за националну припадност.³⁾ У кући је заволео историју и почео њоме активно да се бави. Отац је сакупио лепу библиотеку, а и сам се занимао за историјска питања.⁴⁾

Основну школу и гимназију је завршио у Новом Саду.⁵⁾ Матурирао је као један од најбољих ученика Велике српске православне гимназије. Своје прве радове из историје објавио је још као гимназијалац,⁶⁾ у часопису „Стражилово”, који је уређивао његов професор Јован Грчић.⁷⁾

После матуре, студирао је на Филозофском факултету у Бечу и Минхену.⁸⁾ Предавали су му, историју, у то време још увек млад и недовољно цењен Константин Јиречек, стручњак за средњовековну историју Јужних Словена и Балкана уопште,⁹⁾ славистику Ватрослав Јагић, византологију Карло Крумбахер.¹⁰⁾ У Бечу је докторирао филозофију 1896.¹¹⁾ Докторска дисертација је била студија о Константину Филозофу и његова биографија деспота Стефана Лазаревића, као историјски извор. Дисертација је била врло цењена и због тога ју је професор Јагић уврстио у свој „Архив за словенску филологију”,¹²⁾ што је чинио само у изузетним случајевима.¹³⁾ Током 1895. једно време је студирао и у Лајпцигу. Усавршавао се и у Русији, школске 1897/98. године је провео у Петрограду и Москви.¹⁴⁾

Говорио је класичне језике, и немачки, француски, италијански, енглески и руски језик¹⁵⁾

Уз помоћ Стојана Новаковића постао је професор на српском Лицеју у Цариграду,¹⁶⁾¹⁷⁾ у којем је предавао школске 1898/99. године.¹⁸⁾ Истовремено је радио у тек основаном руском археолошком институту, који је водио Фјодор Успенски.¹⁹⁾ Као добар и успешан стручњак 1900. изабран је за доцента српске историје у Великој школи у Београду, али га влада није одмах потврдила, па да не би губио време, исте године је боравио у Минхену,²⁰⁾ код тада чувеног византолога Карла Крумбахера.²¹⁾

За редовног професора, уз велике напоре је изабран тек три године касније 1903. За упражњено место на катедри за народну историју било је неколико кандидата, још један од озбиљнијих је био Љубомир Јовановић. Катедра је због своје важности, на крају подељена на два дела и водили су је њих двојица. Јовановић је катедру напустио 1910, када је изабран за министра, док је Станојевић остао до краја живота.²²⁾ Две године касније, када је Велика школа претворена у Универзитет, постао је његов ванредни професор (1905).²³⁾

Учествовао је у балканским ратовима, у штабу Дунавске дивизије првог позива, заједно са Милутином Миланковићем. Такође је учествовао у Првом светском рату, у штабу Моравске дивизије првог позива. По окупацији Србије, преко Албаније је избегао у Италију, а одатле је отишао за Петроград. Тамо је изабран за редовног професора, и држао је предавања током два семестра.²⁴⁾

Од 1917. предавао је на Сорбони, у Паризу, а 1918. у летњем семестру је предавао у Лондону.²⁵⁾

Бавио се и новинарством.²⁶⁾ Био је лични пријатељ браће Рибникар и учествовао је у разговорима око покретања листа „Политика”. Један је од његових првих и дугогодињших сарадника. Посебно је био активан до Првог светског рата, а нешто ређе и касније. Од настанка „Политике”, то је био једини дневни лист са којим је сарађивао. Аутор је највећег броја тамошњих чланака из области историје, а од неких чланака, настале су касније и засебне књиге.²⁷⁾

Учествовао је на Мировној конференцији у Паризу 1919, као члан историјско-етнографске секције српске делегације. По повратку у Београд, именован је за редовног професора на Универзитету. ²⁸⁾

Основао је Историјско друштво у Новом Саду и покренуо његов „Гласник”.²⁹⁾

Његова основна оријентација у историји је била средњовековна историја Србије и српских земаља. Био је један од утемељивача византолошких студија у Срба.³⁰⁾ Био је поборник критичке историје Илариона Руварца и значајно је допринео победи критичког правца у српској историографији. У свом раду посебну пажњу је посветио изворима, нарочито у дипломатици и критици извора.³¹⁾ Одлично је познавао домаће и стране изворе и литературу.³²⁾

Пред крај живота, највише је радио на Истoрији српског народа у средњем веку, у девет књига. Имао је намеру да детаљно пише о изворима, историографији и целокупној политичкој и културној Историји, али је стигао само да напише прву књигу, о изворима, која је изашла после његове смрти.

Умро је од пијемије (гнојног тровања крви), после тешке операције, 30. јула 1937. године у бечком санаторијуму „Лев”, где се, по препоруци београдских лекара налазио на лечењу. Уз њега су били његова жена Олга и оба сина: Лаза и Паја. Посмртни остаци пренети су из Беча, у Београд, где је сахрањен на Новом гробљу.³³⁾

Био је дописни члан Српске краљевске академије (Академије друштвених наука) од 4/17. фебруара 1905. и прави члан (Академије друштвених наука) од 16. фебруара 1920. Са приступном беседом Постанак српског народа 28. децембра 1933. проглашен је академиком.³⁴⁾³⁵⁾

Био је председник Југословенског историјског друштва и директор „Југословенског историјског часописа” (1935—1937).³⁶⁾ Био је дописни члан академија наука у Букурешту, Прагу и Минхену.³⁷⁾

Објавио је много чланака, есеја, расправа, критика и приказа из националне историје у разним научним, стручним и књижевним часописима, као и фељтона у дневним листовима.³⁸⁾ који су у великој мери допринели популарисању националне историје.³⁹⁾

У прво време бавио се проучавањем старих извора, посебно биографијом Стефана Немање, од Стефана Првовенчаног. Затим се посветио Византији, а највећу пажњу на крају је посветио династији Немањића.⁴⁰⁾

• „Византија и Срби:“, опсежна студија, најуспелије дело из византологије на српском језику,⁴¹⁾ у две књиге, у издању Матице српске:
  • Књига прва „Балканско полуострвo до VII века“ (1903)⁴²⁾
  • Књига друга: „Колонизација Словена на Баканском полуострву“ (1906)⁴³⁾
• „Шта хоће Србија?“ (1915), спис
• „Историја српског народа за средње школе I—II“ (1903)
• „Историја српскога народа“ (1908), политичка историја, прво исцрпно критички документовано научно дело,⁴⁴⁾ написано за нешто више од пола године. Прво издање од 4.200 примерака није изашло у слободну продају, због велике заинтересованости публике, раздељено је претплатницима, који су унапред платили књигу и дељени као награда сакупљачима, за листове и страним научницима⁴⁵⁾
• „Историја Босне и Херцеговине“ (1909), кратка политичка историја „две српске покрајине”, након проглашења анексије⁴⁶⁾
• „Историја Срба, Хрвата и Словенаца“ (1920)
• „Из српске прошлости“ (1923), збирка есеја од чланака и фељтона објављиваних у листу „Политика”⁴⁷⁾
• „Српско-турски рат 1912. године“ (1928)
• „Из наше прошлости“ (1934), збирка есеја од чланака и фељтона објављиваних у листу „Политици”⁴⁸⁾

Поседовао је велике организаторске и редакторске способности.

• „Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка“, енциклопедија са 12.000 чланака, од велике научне и пректичне вредности, имала је 146 сарадника, од чега 20 академика и 65 универзитетских професора. У њеном раду учествовало је 80 Срба, 45 Хрвата и 21 Словенац. Имала је 10.000 претплатника, штампана је на ћирилици и латиници у Загребу, у 14.000 примерака.⁴⁹⁾ Подељена је у четири књиге:
  • Књига 1, А-Х (1925)
  • Књига 2, И-М (1927)
  • Књига 3, Н-Р (1928)
  • Књига 4, С-Ж (1929)⁵⁰⁾
• „Српски народ у XIX веку“
• „Биографије знаменитих људи“

• Никола Радојчић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 4, С-Ж, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1929.
• Станоје Станојевић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка - Поговор, број 4, С-Ж, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1929.
• Архива Станоја Станојевића, Народна библиотека Србије, Приступ 30. 4. 2014.
• Станоје Станојевић, Историја српскога народа, Штампарија „Доситије Обрадовић”, Београд, 1908.
• Станоје Станојевић, Историја Босне и Херцеговине, Државна штампарија Краљевине Србије, Београд, 1909.
• Ксенија Светличевић, Драгица Мијовић, Станоје Станојевић (1874—1937), Каталог изложбе, уредник Миро Вуксановић, Библиотека Матице српске, Нови Сад, 1999.
• Станоје Станојевић, Византија и Срби: књига прва Балканско полуострво до VII века, Матица српска, Нови Сад, 1903.
• Станоје Станојевић, Византија и Срби: књига друга Колонизација Словена на Балкану, Матица српска, Нови Сад, 1906.
• „Кућа др Станоја Станојевића”, Каталог непокретних културних добара на подручју града Београда, Завод за заштиту споменика културе града Београда, Београд, 2010.
• Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, Грађа за биографски речник чланова друштва српске словесности, српског ученог друштва и Српске краљевске академије (1841–1947), уредник Никша Стипчевић, Српска академија наука и уметности, Београд, 2007.
• Професор Београдског универзитета историк др Станоје Станојевић умро јуче у Бечу, Политика, број 10481, уредник Миломир Миленовић, Јован Тановић, 31. 7. 2014.
• Енциклопедија Новог Сада 26 (2005) 197–201.
• Гласник Историјског друштва у Новом Саду 11 (1938) 160–192 (Р. Перовић).
• Библиографија расправа и чланака, T. 1–14. Загреб, Југославенски лексикографски завод, 1956–1986. 9, 231–237.
• Biographisches Lexikon zur Geschichte Südosteuropas, München 4 (1981) 168–169 (M. Stoy).
• Енциклопедија српске историографије, С. Ћирковић и Р. Михалчић, Београд, 1997. 650–651 (M. Спремић).

• Краћа биографија на сајту САНУ

Stanoje Stanojevic