Добро дошли на Српску енциклопедију

Ватрослав Јагић

Ватрослав Јагић (Игњатије, Јаков) (Вараждин, 6. јул 1838 – Беч, 5. август 1923), лингвиста и филолог, слависта, палеограф, историчар словенске филологије, доктор филологије, професор универзитета (Одеса, Берлин, Петроград и Беч).

Живот и рад

Основну школу и 3 разреда гимназије је завршио у Вараждину. Године 1851. прешао је у Загреб и 1856. завршио гимназију. У Бечу је студирао класичну филологију, 1860. постаје суплент у Загребу, а идуће године стални учитељ. Професор гимназије је од 1860. до 1870. када је отпуштен због протеста поводом демонстрације Давида Старчевића. Био је секретар Матице Илирске (доцније Матице Хрватске) до 1871, и секретар Земањског школског вијећа. Године 1863. покренуо је часопис „Књижевник“ (са Рачким и Торбаром), 1866. саставио је статут Југославенске академије и постао је њен други тајник након отпуштања из службе. Године 1871. добио је докторат у Лајпцигу и постаје ванредни професор у Одеси. Године 1874. постао је професор берлинског универзитета. У Берлину је почео 1875. издавати «Archiv für slavische Philologie» (излазио је 1875—1920, у 37 књига). Године 1880. постао је професор универзитета у Петрограду и ту остаје до 1886. када је насљедио Миклошича у Бечу. Године 1908. отишао је у пензију и живио у Бечу до смрти.

Члан је ЈАЗУ (од 1867), академија у Кракову (1878), Петербургу (1880) и других. Био је професор у Новоросијску (1871—74), Берлину (1874—80), Петербургу (1880—86) и на бечком (1886—1908) универзитету.

Дао је велики утицај на развитак славистике у свим областима. Аутор је око 700 радова из области језикословља, филологије, текстологије, палеографије, фолклористике, литературе, права, историје (нарочито славистике). Карактеризирала га је строгост одабира и анализе извора, трезвеност и објективност, за разлику од раније романтичарске генерације слависта.

Истраживао је мноштво старих извора, између осталих и: Зографско и Маријино четворојеванђеље, Кијевски мисал, Добромирово јеванђеље, Болоњски псалтир, Житије деспота Стефана, Хиландарски типик светог Саве, Винодолски законик, Пољички статут. Уз то је проучавао фолклор, старе пјесме итд. Бавио се и истраживањем алфабета (глагољица, руне, итд) и питањем постанка и развитка славенских језика.

Образовао је неколико покољења слависта.

Једно од најзначајнијих дјела му је „Енциклопедија славенске филологије“ (37 књига). Издавао је журнал «Archiv für slavische Philologie». Написао је аутобиографију B. Јагић: Спомени мојега живота. I–II. Српска краљевска академија 1930, 1934 (ПИ 75 и 104).

Академик

Дописни је члан Српског ученог друштва од јануара 1867. Прави је члан Српске краљевске академије (Академије философских наука) од почетка 1888. Проглашен средином 1888. на основу писма-изјаве.

Литература

Спољне везе

Штампање