Љубомир Јовановић
Рођење: 14. фебруар 1865. Котор, Аустријско царство Смрт: 10. фебруар 1928. Београд, Краљевина СХС Познат као: историчар, политичар, професор и министар „Крв словенства 1914–1924”

Љубомир Јовановић „Патак“ (Котор, 14. фебруар 1865 — Београд, 10. фебруар 1928), српски историчар, културни радник, политичар, министар унутрашњих дела, министар просвете, члан Државног савета и професор Велике школе и универзитета у Београду.

Рођен је у Котору 2/14. фебруара 1865. године,¹⁾ од мајке Олге рођене Лазаревић из Баошића и оца Лазара богатог трговца, родом из Рисна. Имао је сестру Марицу (1868—1923), касније удату за Вука Пипера.²⁾

Основну школу и гимназију је студирао у месту рођења.³⁾ Као гимназијалац је 1876. са друговима основао илегалну ђачку дружину „Бранко Радичевић”, која се бавила књижевним и политиким радом, читањем и критиком књижевних радова, тајним путевима слала писма и бодрила устанике. Учествовали су у јавним акцијама против Аустроугарске и родољубивим приредбама у Котору.⁴⁾ Као великошколац, ученик осмог разреда гимназије, одлучио је да прекине школовање и узме учешће у Бокељском устанку (1882).⁵⁾ За време устанка, многи патриотски чланци су преко Црне Горе слани у Београд, да се штампају у листу „Исток”.⁶⁾ После слома устанка, заједно са Данилом Живаљевићем је пребегао, најпре у Црну Гору, где су боравили неколико месеци, али под притиском аустроугарских власти су морали да напусте и Црну Гору, па су онда преко Цариграда, Одесе и Дунавом стигли у Србију.⁷⁾

У Београду су ступили у контакт са Миланом Милићевићем, са којим је Данило Живаљевић преко дописа „Виделу”, тадашњем органу Напредне странке, већ раније био у контакту. Милићевић им је обезбедио да се слободно крећу по Београду.⁸⁾ У Београду је Јовановић положио матуру,⁹⁾ као стипендиста српске владе, око које се такође постарао Милићевић¹⁰⁾ у коме је нашао другог оца и пријатеља и у чијој је кући често боравио, па је тамо упознао и многе виђене људе, Стојана Новаковића, Љубу Ковачевића, Миту Ракића.¹¹⁾

Мада је у почетку имао намеру да студира медицину, под утицајем Стојана Новаковића, заволео је историју, тако да се на крају студирао на историјско-филолошком одсеку Филозофског факултета у Великој школи (1883—1887),¹²⁾¹³⁾ где је учио српску историју и историју српске књижевности.¹⁴⁾

Као добровољац је учествовао у Српско-бугарском рату 1885. године,¹⁵⁾ у коме је тешко рањен у ногу код Сливнице, због чега је касније често имао проблема и храмао је, па је добио надимак Патак.¹⁶⁾

Од 1887. до 1901. године био је професор у средњој школи.¹⁷⁾ Најпре је радио у Реалци и Учитељској школи, а пошто је 1888. положио професорски испит из српске историје, српског, старословенског и историје српске књижевности, радио је у Другој мушкој гимназији,¹⁸⁾ заједно са Владимирем Карићем, Љубом Стојановићем, Светиславом Симићем, Јованом Цвијићем и другим. Био је омиљен међу својим ђацима, који су га веома поштовали. Увек се трудио да помагне добрим и сиромашним ђаке, посебно оне који су долазили из Старе Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, многи од њих, без његове помоћи никада не би успели да заврше школу.¹⁹⁾

У том периоду се оженио 1891. са Симком Тодоровић. Имали су ћерке Олгу, Катарину, Милу и сина Лазара.²⁰⁾

Био је управник Народне библиотеке Србије (1901—1903).²¹⁾ Он је био први управник који се по стручности могао поредити са Стојаном Новаковићем. За време његове управе у библиотеци, приређен је каталог рукописа и штампане старе књиге.²²⁾ Године 1902. дао је врло значајан извештај, са критичким освртом о раду библиотеке у вези са законом из 1901. године, о слабом инвентаром и потребом да се изради нови. Извештај је послужио као узор Јован Томић наредног управника библиотеке.²³⁾

Предавао је као професор Велике школе, а затим и Универзитета у Београду (1903—1909).²⁴⁾

Учествовао је свим покретима везаним за национални интерес, одржавао јаку везу са истакнутим људима у Старој Србији, Далмацији, у Хрватској и у Босни и Херцеговини.²⁵⁾ Када је 1903. у Београду основан „Централни револуционарни тајни одбор”, постао је члан његове пропагандне секције. Одбор је радио на организацији четничке акције у Македонији.²⁶⁾

Учествовао је у оснивању часописа „Дело” и више културних друштава и научних установа, као што су Српско професорско друштво, Српско друштво за чување народног здравља (1902) и Српска књижевна задруга (1892),^27)28)29) најстарија издавачка установа у Србији и једна од малобројних културних институција српског народа основаних у 19. веку, које су успеле да се одрже дуже од сто година.³⁰⁾ Налазио се Управном одбору Српске књижевне задруге, најпре као секретар,³¹⁾ а у периоду 1904—1906. и њен председник.³²⁾

Бавио се и политиком. Изабран је за народног посланика 1895, а у периоду 1906—1909. обављао је функције председника и потпредседника Народне скупштине.³³⁾ Од јуна 1909. до децембра 1910. обављао је функцију министра унутрашњих дела, од јуна 1911. до 1914. министра просвете, затим министар унутрашњих дела до децембра 1918. Касније је био члан државног савета и у тој функцији се пензионисао. У периоду 1922—1923. поново је био министар вера, а од 1923. поново председник Народне скупштине. У Радикалној странци је био потпредседник њеног Главног одбора,³⁴⁾ све док 1926. није ушао у сукоб са Николом Пашићем, када је искључен из Главног одбора.³⁵⁾

Постао је дописни члан Српске краљевске академије (Академије друштвених наука) 1890, за правог члана је изабран (Академије друштвених наука) 1900, а са приступном беседом О Летопису попа Дукљанина је проглашен 1902.³⁶⁾

Историја српскога народа, прва књига, 1893.

Објављивао је расправе и чланке из књижевне историје и критике у разним часописима, припремао за штампу књиге, писао предговоре или коментаре. Своје радове је објављивао у „Босанској вили”, „Колу”, „Делу”, „Српском књижевном гласнику”, „Наставнику”, „Просветном гласнику”, „Јавору”, „Одјеку”.³⁷⁾

Из области историје његов најбољи рад је Споменица десетогодишњице Првог светског рата, Крв словенства 1914–1924 (1924). Са Љубомиром Ковачевићем је написао Историју српскога народа за средњу школу. Идеја им је била да напишу опсежнију историју, али су успели да издају само прва два дела, који су обухватали историју до 10 века.³⁸⁾ Први део се нашао у првом „Колу” Српске књижевне задруге (1893).³⁹⁾⁴⁰⁾ Он сам је касније спремио за штампу и трећу свеску, која је обухватала 11. и 12. век, али није успо да је објави, јер га је спречио Први светски рат, у коме су страдали рукописи.⁴¹⁾

Био је први председник Државне комисије за руске избеглице и написао је књигу о културној улози руске емиграције у Београду.⁴²⁾

Умро је као сиромашан човек, у туђем стану, у Београду, 10. фебруара 1928. и сахрањен је два дана касније о државном трошку, на Новом гробљу. Испраћају су присуствовли многи београђани, цела Влада Србије и краљ.⁴³⁾⁴⁴⁾

• Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, Београд, 1924.2 (Д. Поповић, H. Радојчић).
• Министри просвете Србије 1811–1918. Београд, 1994, 136–137.
• Лексикон писаца Југославије, Нови Сад 2
• Енциклопедија српске историографије, С. Ћирковић и Р. Михалчић, Београд, 1997. 413–414 (Ђ. Бубало).
• Петар М. Петровић, Свезнање (Ј—К), Народно дело - Институт за национални публицитет, Београд, 1937.
• Никола Радојчић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 2, И-М, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1928, стр. 180-181
• Љубомир Никић, Гордана Жујовић, Гордана Радојчић-Костић, Грађа за биографски речник чланова друштва српске словесности, Српског ученог друштва и Српске краљевске академије (1841–1947), уредник Никша Стипчевић, Српска академија наука и уметности, Београд, 2007.
• Милош Л. Зечевић, Смрт Љубе Јовановића, Политика, број 7108, уредник Миомир Миленовић, Јован Тановић, 11. 2. 1928, стр. 1
• Алексеј Иванович Ксјуњин, Љубомир Јовановић и Словенство, Политика, број 7108, уредник Миомир Миленовић, Јован Тановић, 11. 2. 1928.
• Сахрана Љубе Јовановића, Политика, број 7108, уредник Миомир Миленовић, Јован Тановић, 12. 2. 1928, стр. 1
• Мираш Кићовић, Историја Народне библиотеке у Београду, Народна библиотека, Београд, 1960.

• Краћа биографија на сајту САНУ

Ljubomir Jovanovic