Добро дошли на Српску енциклопедију

Љубомир Јовановић

Љубомир Јовановић „Патак“ (Котор, 14. фебруар 1865 — Београд, 10. фебруар 1928), историчар, културни радник, политичар, министар унутрашњих дела, министар просвете, члан Државног савета и професор Велике школе и универзитета у Београду.

Биографија

Рођен је у Котору 2/14. фебруара 1865,1) од мајке Олге рођене Лазаревић из Баошића и оца Лазара богатог трговца, родом из Рисна. Имао је сестру Марицу (1868—1923), касније удату за Вука Пипера.2)

Основну школу и гимназију је студирао у месту рођења.3) Као гимназијалац је 1876. са друговима основао илегалну ђачку дружину „Бранко Радичевић”, која се бавила књижевним и политиким радом, читањем и критиком књижевних радова, тајним путевима слала писма и бодрила устанике. Учествовали су у јавним акцијама против Аустроугарске и родољубивим приредбама у Котору.4) Као великошколац, ученик осмог разреда гимназије, одлучио је да прекине школовање и узме учешће у Бокељском устанку (1882).5) За време устанка, многи патриотски чланци су преко Црне Горе слани у Београд, да се штампају у листу „Исток”.6) После слома устанка, заједно са Данилом Живаљевићем је пребегао, најпре у Црну Гору, где су боравили неколико месеци, али под притиском аустроугарских власти су морали да напусте и Црну Гору, па су онда преко Цариграда, Одесе и Дунавом стигли у Србију.7)

У Београду су ступили у контакт са Миланом Милићевићем, са којим је Данило Живаљевић преко дописа „Виделу“, тадашњем органу Напредне странке, већ раније био у контакту. Милићевић им је обезбедио да се слободно крећу по Београду.8) У Београду је Јовановић положио матуру,9) као стипендиста српске владе, око које се такође постарао Милићевић10) у коме је нашао другог оца и пријатеља и у чијој је кући често боравио, па је тамо упознао и многе виђене људе, Стојана Новаковића, Љубу Ковачевића, Миту Ракића.11)

Мада је у почетку имао намеру да студира медицину, под утицајем Стојана Новаковића, заволео је историју, тако да се на крају студирао на историско-филолошком одсеку Филозофског факултета у Великој школи (1883—1887),12)13) где је учио српску историју и историју српске књижевности.14)

Као добровољац је учествовао у Српско-бугарском рату 1885. године,15) у коме је тешко рањен у ногу код Сливнице, због чега је касније често имао проблема и храмао је, па је добио надимак Патак.16)

Од 1887. до 1901. године био је професор у средњој школи.17) Најпре је радио у Реалци и Учитељској школи, а пошто је 1888. положио професорски испит из српске историје, српског, старословенског и историје српске књижевности, радио је у Другој мушкој гимназији,18) заједно са Владимирем Карићем, Љубом Стојановићем, Светиславом Симићем, Јованом Цвијићем и другим. Био је омиљен међу својим ђацима, који су га веома поштовали. Увек се трудио да помагне добрим и сиромашним ђаке, посебно оне који су долазили из Старе Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, многи од њих, без његове помоћи никада не би успели да заврше школу.19)

У том периоду се оженио 1891. са Симком Тодоровић. Имали су ћерке Олгу, Катарину, Милу и сина Лазара.20)

Био је управник Народне библиотеке Србије (1901—1903).21) Он је био први управник који се по стручности могао поредити са Стојаном Новаковићем. За време његове управе у библиотеци, приређен је каталог рукописа и штампане старе књиге.22) Године 1902. дао је врло значајан извештај, са критичким освртом о раду библиотеке у вези са законом из 1901. године, о слабом инвентаром и потребом да се изради нови. Извештај је послужио као узор Јован Томић наредног управника библиотеке.23)

Предавао је као професор Велике школе, а затим и Универзитета у Београду (1903—1909).24)

Учествовао је свим покретима везаним за национални интерес, одржавао јаку везу са истакнутим људима у Старој Србији, Далмацији, у Хрватској и у Босни и Херцеговини.25) Када је 1903. у Београду основан „Централни револуционарни тајни одбор”, постао је члан његове пропагандне секције. Одбор је радио на организацији четничке акције у Македонији.26)

Учествовао је у оснивању часописа „Дело“ и више културних друштава и научних установа, као што су Српско професорско друштво, Српско друштво за чување народног здравља (1902) и Српска књижевна задруга (1892),27)28)29) најстарија издавачка установа у Србији и једна од малобројних културних институција српског народа основаних у 19. веку, које су успеле да се одрже дуже од сто година.30) Налазио се Управном одбору Српске књижевне задруге, најпре као секретар,31) а у периоду 1904—1906. и њен председник.32)

Бавио се и политиком. Изабран је за народног посланика 1895, а у периоду 1906—1909. обављао је функције председника и потпредседника Народне скупштине.33) Од јуна 1909. до децембра 1910. обављао је функцију министара унутрашњих дела, од јуна 1911. до 1914. министра просвете, затим министар унутрашњих дела до децембра 1918. Касније је био члан државног савета и у тој функцији се пензионисао. У периоду 1922—1923. поново је био министар вера, а од 1923. поново председник Народне скупштине. У Радикалној странци је био потпреседник њеног Главног одбора,34) све док 1926. није ушао у сукоб са Николом Пашићем, када је искључен из Главног одбора.35)

Постао је дописни члан Српске краљевске академије (Академије друштвених наука) 1890, за правог члана је изабран (Академије друштвених наука) 1900, а са приступном беседом „О Летопису попа Дукљанина“, је проглашен 1902.36)

Објављивао је расправе и чланке из књижевне историје и критике у разним часописима, припремао за штампу књиге, писао предговоре или коментаре. Своје радове је објављивао у „Босанској вили“, „Колу“, „Делу“, „Српском књижевном гласнику“, „Наставнику“, „Просветном гласнику“, „Јавору“, „Одјеку“.37)

Из области историје његов најбољи рад је Споменица десетогодишњице Првог светског рата, „Крв словенства 1914–1924“ (1924). Са Љубомиром Ковачевићем је написао „Историју српскога народа“ за средњу школу. Идеја им је била да напишу опсежнију историју, али су успели да издају само прва два дела, који су обухватали историју до 10 века.38) Први део се нашао у првом „Колу“ Српске књижевне задруге (1893).39)40) Он сам је касније спремио за штампу и трећу свеску, која је обухватала 11. и 12. век, али није успо да је објави, јер га је спречио Први светски рат, у коме су страдали рукописи.41)

Био је први председник Државне комисије за руске избеглице и написао је књигу о културној улози руске емиграције у Београду.42)

Умро је као сиромашан човек, у туђем стану, у Београду, 10. фебруара 1928. и сахрањен је два дана касније о државном трошку, на Новом гробљу. Испраћају су присуствовли многи београђани, цела Влада Србије и краљ.43)44)

Литература

Спољне везе

1) , 13) , 17) , 24) , 33) , 34)
Никола Радојчић, 1928, стр. 180
2)
„преображај”, Саша Недељковић, Љубомир Јовановић, прегалац из Боке Которске, Растко - Соколска књижица
3) , 5) , 15) , 35) , 40)
Петар М. Петровић, 1937, стр. 924
4)
Дарко Антовић, Био-библиографија Филипа Ј. Ковачевића, Бока, број 23, уредник Веселин Песторић, Херцег Нови, 2003, ИССН 0350-7769
6) , 10) , 12) , 14) , 16) , 18) , 20) , 26) , 27) , 37)
преображај
7) , 8) , 9) , 11) , 38) , 41)
Милош Л. Зечевић, 11. 2. 1928, стр. 1
19) , 25) , 43)
Милош Л. Зечевић, 11. 2. 1928, стр. 2
21)
„управници”, Управници, Народна библиотека Србије
22) , 29)
управници
23)
Мираш Кићовић, 1960, стр. 126
28) , 36)
Љубомир Никић, Гордана Жујовић, Гордана Радојчић-Костић, 2007, стр. XXVI
30)
„задруга”, 122 године српске књижевне задруге, Српска књижевна задруга
31)
Оснивачи, Српска књижевна задруга
32)
Председници, Српска књижевна задруга
39)
задруга
42)
Алексеј Иванович Ксјуњин, 11. 2. 1928, стр. 2
44)
Политика, 12. 2. 1928, стр. 1
Штампање