Добро дошли на Српску енциклопедију

Љубомир Ковачевић

Љубомир Ковачевић (Петница, 16. јануар 1848 — Врњачка Бања, 2. децембар 1918), српски политичар и историчар. Заједно са Иларионом Руварцем зачетник је критичкога правца српске историографије.

Школовање и рани живот

Љубомир Ковачевић рођен је 16. јануара (4. јануара по старом календару) 1848. у Петници.1)2) Отац му је био сеоски поп. У Петници је завршио основну школу, нижу гимназију завршио је у Шапцу, а вишу гимназију и Велику школу у Београду.3) Отац му је умро док је похађао гимназију у Шапцу, па је отада живео у тешкој оскудици.4) Новчано су му помогли и омогућили му наставак школовања његов наставник шабачки владика Гаврило и кнегиња Јулија.5) Након завршетка Велике школе 1870. постављен је за суплента ниже гимназије у Неготину, а 1872. премештен је у учитељску школу у Крагујевцу, која се 1877. преселила у Београд.6)

Члан многих друштава и академик

У Београду је постао пријатељ Стојана Новаковића и једини, који се заједно са њим интензивно бавио историјом.7) Постао је члан свих могућих друштава и задужбина. Брзо је 1880. постао члан Српског ученог друштва, члан Просветнога савета, члан Одбора Чупићеве задужбине.8) Био је и члан одбора Задужбине Илије Коларца, члан Позоришнога одбора, одборник у Друштву Светога Саве. Постао је председник српске књижевне задруге.9) Краљ Милан Обреновић га је 5. априла 1887. именовао међу првих 16 академика, чланова Српске краљевске академије.10) Након пензионисања Панте Срећковића 1894. постаје професор српске историје на Великој школи и то је представљало значајну победу критичке историографије.11)

Министар просвете

Именован је 1895. за министра просвете у влади Стојана Новаковића и на том месту је остао до децембра 1896, када је дао оставку након сукоба са више посланика око питања због чега се лист Витез не штампа у државној штампарији.12)13) Као министар просвете изменио је делове закона о Великој школи. Због велике неодлучности није учинио све што је намеравао да учини.14) По престанку мандата министра вратио се на Велику школу, да би опет 1901. био министар просвете у влади Михаила Вујића.15) После престанка мандата министра више се није враћао у Велику школу, него се углавном посветио академији.16) Био је сенатор све до промене Устава. Од 1900. био је секретар одсека за друштвене науке Српске краљевске академије, док је од 1904. био благајник, а од 1906. до 1912. главни секретар.17) Током 1912. постао је државни саветник. Син јединац погинуо му је у Првом балканском рату ослобађајући Стару Србију. За време окупације Србије у Првом светском рату остао је у земљи и помагао да се спасавају делови државнога и академијскога архива.18)

Критички правац српске историографије

Током школовања највише га је занимала ботаника, а то је уочио Јосиф Панчић и изабрао га да га прати на ботаничкој екскурзији кроз Србију.19) Љубомир Ковачевић је 1875. пожелео да добро упозна српске земље, па је пропутовао Црну Гору, Боку Котарску и Херцеговину.20) Осим ботаником занимао се и за алгебру и за физиологију. Као ђак сакупљао је народне песме, загонетке и басме. Као историчар био је самоук.21) Историјске радове почео је да објављује 1878, а започео је са хронолошким истраживањима о Немањићима.22) Највећи број његових расправа односи се на проблематику одвајања предања од поузданих извора. Одлучно је једним радом 1879. побијао истинитост легенде о убиству цара Уроша.23) Наиме тим питањем почео се бавити Иларион Руварац, али Ковачевић је доказао да краљ Вукашин није убио цара Уроша, него је Урош умро природном смрћу два месеца након Вукашинове погибије.24) После објављивања тога рада уследила је жестока полемика са романтичарским историчарима, Пантелијом Срећковићем и Владимиром Качановским.25) Тек је Константин Јиречек окончао ту полемику доказима, тј. документима из дубровачког архива, из којих се види да је цар Урош надживео краља Вукашина. Заједно са Иларионом Руварцем зачетник је критицизма, критичкога правца српске историографије.26) Други жестоки сукоб са бранитељима народне традиције имао је због студије о Вуку Бранковићу и ту су се његови резултати слагали са онима од Илариона Руварца.27) Доказао је да Вук Бранковић није издао кнеза Лазара на Косову пољу.

Говор на сахрани сина јединца погинулога приликом ослобађања Косова 1912.28)

Сине,
Пет стотина година српски народ је чекао тренутак да се ослободи Косово, и дочекао га је. Ти си пао у рату за ту свету ствар и ја сам поносит што сам као отац данас у стању да те свесно и са поносом жртвујем идеалу за који сам и сам живео.
Сине мој,
Иди и реци Цару Лазару, Милошу Обилићу и свим косовским јунацима да је Косово освећено. Однеси им глас наше радости и буди им весник једног бољег доба за цело Српство!

Остали радови

Бавио се и нумизматиком и имао је добру збирку старога новца. Од 1907. његови радови су углавном о нумизматици. Његови занимљиви радови у сфери нумизматике тичу се описа и обраде врло ретког старог влашког и бугарског новца.29) Са Љубомиром Јовановићем почео је да пише обимну историју српског народа али она није довршена, тј. објавио је само почетак. Сакупљао је и објављивао изворе.30) Штампао је и 1890. објавио Светостефанску хрисовуљу, али истовремено ју је објавио и Ватрослав Јагић.31) Објављивао је и збирку докумената са Свете горе, тј. збирку светогорских повеља чије је исписе направио 1894. године. Ова збирка делимично је пропала у Првом светском рату. Део исписа које је направио издао је 1912. Стојан Новаковић.32)

Важнији радови

  • Неколико хронолошких исправки у српској историји, 1879.
  • Знамените властеотске породице средњег века, 1888.
  • Деспот Стефан Лазаревић за време турских међусобица (1402 — 1413), 1880.
  • Најстарији бугарски новци, 1908.
  • Два непозната босанска новца, 1910.
  • И опет краљ Вукашин није убио цара Уроша, 1884.
  • И по трећи пут краљ Вукашин није убио краља Уроша, 1886.
  • Вук Бранковић, 1888.
  • Срби у Хрватској и велеиздајничка парница, 1909.
  • Неколико питања о Стефану Немањи, 1891.
  • Жене и деца Стефана Првовенчаног, 1901.
  • Историја Српскога Народа, 1893.

Литература

1)
„ЧУ”, Ћоровић, Љубомир Ковачевић, Годишњица Николе Чупића 34 (1921) 289-308
2)
„НА”, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, 1929, књига 2, 459
3) , 4) , 5) , 6) , 7) , 8) , 9) , 10) , 13) , 15) , 17) , 19) , 20) , 22) , 23) , 24) , 25) , 26) , 29) , 30) , 31) , 32)
ЧУ
11) , 14) , 16) , 18) , 21) , 27)
НА
12)
Живан Живановић 3, 1924, стр. 358
Штампање