Добро дошли на Српску енциклопедију

Зрењанин

Зрењанин, град у Србији, седиште Средњобанатског округа. Трећи је по величини у целој Војводини, после Новог Сада и Суботице. Према попису из 2011. године, било је 76.511 становника (према попису из 2002. било је 79.773 становника). По подацима из 2004. годинe, општина заузима површину од 1.324 km² (од чега на пољопривредну отпада 11.2340 ha, а на шумску 1.392 ha). Град Зрењанин сачињавају 22 насеља. По подацима из 2004. године, природни прираштај је износио -4,9‰, у општини је 33.081 запослен грађанин. У граду се налазе 32 основне и 8 средњих школа.1)

Граду, данашњем Зрењанину, више је пута је мењано име, а био је под влашћу неколико држава, у току своје занимљиве историје. Увек је био вишенационална средина, а први пут се спомиње као насеље у списима 10. јула 1326. године.2)

До „транзиције“, после распада СФРЈ, Зрењанин се снажно привредно развијао, кроз целу своју историју. Посебно у периоду после Другог светског рата, првенствено у производњи хране, а и у другим привредним гранама.3)4)

Географски положај и рељеф

Зрењанин се налази на западној ивици банатског платоа, на месту где се каналисана река Бегеј улива у некадашње корито реке Тисе. Подручје општине је изразито равничарски крај. Град Зрењанин лежи на 20 ° 23 'источне географске дужине и 45 ° 23' северне географске ширине, у средишту српског дела регије Банат, на обалама река Бегеја и Тисе. Надморска висина Зрењанина је 80 метара, а на територији града креће се у распону 77-97 метара.

Зрењанин је од главног града Србије, Београда, удаљен 75 километара, а од Новог Сада, 50 километара, колико су удаљене и садашње границе Европске уније (Румунија). Овакав положај чини Зрењанин изузетно важним транзиционим центром, на правцу север - југ и исток - запад.5)

Клима

Клима на подручју општине Зрењанин је прелаз мало влажних у суве климатске карактеристике. Као мерило служи однос између количине падавина и потенцијалне евапотранспирације који за Зрењанин износи 0,81.

Поднебље је степско континентално, средња годишња температура износи 11,2 степена Целзијуса а годишња количина падавина око 622 mm. Распоред падавина према годишњим добима је прилично уједначен, али су честа са значајним одступањима.

Најизразитији ветар овог подручја је кошава. Брзина кошаве је доста променљива. Дува брзином 5-11 m/sec, али је понекад и у ударима од чак 28 m/sec. Кошава дува из југоисточног или источног правца и доноси релативно топлу и претежно суву ваздушну масу. Други значајни ветар овог подручја је из северозападног правца. Он редовно доноси кишу и снег и снабдева читаву Војводину довољним количинама влаге. Трећи значајни ветар је северац. То је хладан, непријатан и често прилично јак ветар.

У току зиме снег просечно пада 18 дана. Зрењанин има од 2.000. до 2.200 сунчаних часова годишње, најмање сунчаних часова има у децембру - 42,5 а највише у јулу - 314.

По својим сеизмолошки - геолошким карактеристикама, подручје града и општине Зрењанин припада области ретких и умерених земљотреса.6)

Историја

Хронологија важнијих историјских догађања

Насеље Бечкерк се први пут спомиње у повељи Будимског каптола 10. јула 1326. године, а посетио га је 30. септембра 1398. године, мађарски краљ Жигмонд. Он је предао Бечкерк, на управљање, српском деспоту Стефану Лазаревићи 1403. године.

У оквиру припреме одбране од турског продора на север, 1528. године, завршена је градња бечкерачке тврђаве, али је Бечкерк ипак заузео Мехмед Паша Соколовић 25. септембра 1551. То је био почетак 165. годишњег турског владања Бечкереком, чак га је у томе периоду посетио и турски султан Мустафа II (18. август 1696. године). Бечкерачка тврђава је срушена 1701. године, по основу Карловачког мира, а турска владавина је завршена уласком у град аустријског принца Александра од Витемберга 1717. Те исте године је извшен први попис становника у Бечкерку, уписано је да у њему живи 787 људи. Наредне, 1718. године, почела је интезивна колонизација немачког становништва у Бечкерк. Шпански досељеници су 1737. године, назвали град Нова Барцелона, а наредне 1738. у граду је завладала велика епидемија куге, пожар је уништио већи део града, 30. јула 1807. године. Градски житни магацин је адаптиран у позоришну салу 1839. године, данас најстарију у Србији, а 1846. је почела с радом гимназија.

Изграђеном железничком пругом су повезани градови Бечкерк и Кикинда, 1883. године, а пругом уског колосека до Жомбоља 1898. То је до недавно била посебна атракција, да је железничка пруга пролазила кроз градску средину.7)8)9)

Велики и мали гвоздени мост (ћуприје), преко реке Бегеја, саграђени су 1904. године.

Током Првог светског рата, од 1914. до 1918. године, није било већих борбених дејстава и разарања. За Бечкерк је рат завршен 17. новембра 1918. годдине, уласком српске војске у град. Управна власт Торонталске жупаније прешла је у руке Српског народног већа, 18. новембра 1918. године. Из оданости и захвалности је подигнут споменик Краљу Петру Карађорђевићу у центру града, 1. децембра 1926. године, а 18. новембра 1935. рраду је промењено име у Петровград.

У Другом светском рату у Петровград су ушле немачке окупационе снаге 14. априла 1941. године и почео је терор и бруталност полицијских снага састављених од фолксдочера над Јевријима, Ромима и Србима, посебно припадницима комунистичком покрету отпора. Та власт је једино срушила Синагогу - једини је то порушен значајнији објекат у граду, а граду су вратили име Бечкерк. Град је ослобођен 2. октобра 1944. године, уласком једница Црвене армије и партизанских одреда. Граду је дато име Зрењанин 2. октобра 1946. године, а на Тргу слободе је 1952. споменик Жарку Зрењанину - учи је открио лично Председник ФНРЈ Јосип Броз Тито.

У току агресије НАТО на СРЈ, Зрењанин је поштеђен од разарања.

Новом територијалном организацијом Републике Србије, Зрењанин је добио статус града, 24. марта 2007. године.10)11)12)

Називи

Називи града су се мењали кроз његову историју, под националним и политичим утицајем појединих народа и политичке превласти. Назив Бечкерек му је био шест векова, од првих писаних трагова до 1935. године, Петровград у периоду 1935—1941. па враћено у предходно у периоду немачке окупације, у периоду 1941—1944. После Другог светског рата, град је добио име Зрењанин, 1946. године, по народном хероју Жарку Зрењанину. Зрењанин је познат по још неким називима на другим језицима и од других народа: мађ. Nagybecskerek, нем. Großbetschkerek, рум. Becicherecu Mare и Нова Барцелона.

Назив Бечкерек се помиње у дипломи коју је издао будимски каптол 10. јула 1326. године (10. Монографија Зрењанин, Зрењанин 1966. стр. 21). Овај назив, види се и на плану града с краја 17. века (Архивска грађа, свеска 2, Зрењанин 1954. стр. 4), а у повељи Марије Терезије, аустријске царице из 1769. године, стоји само Бечкерек, без префиска Велики. Нема података када је добио префикс Велики или Грос Бечкерек, на мађарском језику. Познато је да се Мали Бечкерек налазио у североисточном делу Торонталске Жупаније, недалеко од Темишвара. Постоји неколико тумачења и теорија о пореклу овог имена.

Овај назив града је промењен на предлог градског већника и народног посланика др Тоше Рајића, на седници градског већа одржаној 29. септембра 1934. године, у назив Петровград, у знак захвалности краљу Петру, за ослобођење и уједињење. Наредне године, 5. марта 1935. године, указом краљевских намесника, град званично добија име Петровград (Иаж , ГПП 1934-1935. бр. 22756 и 545). Овај назив ће град кратко време носити, пошто немачком окупацијом Баната долази до промена имена насељених места. Градско већа Петровграда на седници, 18. новембра 1941. године, доноси одлуку да се промени назив града у Грос Бечкерек. Међутим , већ следеће године, 22. априла 1942, намесник подбана за Банат наређује да се град зове само Бечкерек, зато што „Немци нису у претежној већини у том граду“. Градска управа је инсистирала да остане назив Велики Бечкерек да би се разликовао од назива Мали Бечкерек северно ад Темишвара (Иаж ГЗ . Бр . 6103/1942). На крају је уредбом министарског савета, 18. марта 1943. године, када су промењени називи и осталих већих градова у Банату, званично проглашен назив у Бечкерек (СИ. новине бр . 25/1943).

Са ослобођењем града, 2. октобра 1944. године, незванично се враћа назив, Петровград и биће у употреби до прославе друге годишњице ослобођења, 2. октобра 1946. године, када се званично уводи назив Зрењанин по народном хероју Жарку Зрењанину, то име носи и данас.13)14)15)

Карактеристике, кроз историјски период

Архивска документација о прошлости града Зрењанина је доста уништена или се налази у архивима суседних земаља. Град је настао у централном делу Баната на реци Бегеј. Тешко је утврдити када се то догодило. Најстарији писани извор који помиње име Бечкерек налази се на дипломи коју је издао будимски каптол 10. јуна 1326. године (1. Монографија Зрењанина, Зрењанин 1966. стр. 21), а 1331. године, постоји податак да се већ у Бечкереку одржао вашар (2. Монографија Зрењанина, Зрењанин 1966. стр. 21). Из једног историјског извора који датира из 1333. године, а који говори о скупљању папског десетка, може се закључити да је Бечкерек у то време био осредње село (3. А. Станојловић, Петровград 1938, стр . 31 , 132). Медутим, на основу археолошких података произилази да је град имао становнике још у праисторији, тачније, у неолиту.

Мочваре, ритови и влажна клима овог подручја свакако да није пружала повољне услове за стално настањивање. Река Бегеј, на чијој обали је почело да се формира село Бечкерек, често је меандрирала и за собом остављала мочваре баруштине и легло зараза. Тако је подручје насеља било подељено водом Бегеја на три острва и два полуострва, што може да се види из сачуваних мапа из 17. века (4. Архивска грађа свеска 2, Зрењанин 1954. стр. 4). У првој половини 15. века у једном спису будимског каптола већ постоји податак да је Бечкерек варош, што говори о економском напредку овог насеља (5. Монографија Зрењанина, Зрењанин 1965, стр. 23).

Долазак првих избеглих досељеника из Србије, био је знак да је и овом подручју запретила опасност од турских освајача. Новостворене околности приморале су угарског краља Зигмунда да придобије српског деспота Стевано Лазаревића за вазала и да с њим склопи споразум о предаји му на управу неких посада, међу којима и варош Бечкерек (Монографија Зрењанина, Зрењанин 1966 стр. 23). Све чешћи упади турске војске у банатску равницу остављали су за собом пустош и сејали су страх, што је приморало становнике Бечкерека да подигну утврђење, односно бедем, камену ограду и стражарске куле. Међутим, добро опремљену војску Мехмед - паше Соколовића није спречила оваква заштита града, освојили су тврђаву и град, 1551. године. Тако да су Турци господарили градом око 150 година.16)17) Турци су поседовали тврђаву све до њеног рушења 1701. године, а протерани су из Бечкерека 1716. од стране аустријске војске.18)19) Након тога, Аустрија приступа колонизацији ових крајева насељавајући Србе из Потисја, Мађаре и Немце, а нешто касније и Французе, Шпанце и Италијане.20)

Привредни успон Бечкерека почиње средином деветнаестог века. Прва основна школа отворена је 1722. године, а прва пивара је основана 1745. године. Бечкерек је постао трговиште и повељом Марије Терезије добио је Магистрат 6. јуна 1769. године. Исте године почела је са радом прва болница, док је прва апотека основана 1784. године. Латинословенска школа је основана у Бечкереку 1795. године, а прва гимназија 1839. када је изграђена и зграда позоришта. Пет година касније, 1844. године, почела је са радом прва банка. Прва штампарија је основана 1847. године, прве локалне новине у Бечкереку штампане су 1851. године, а Српска читаоница је основана 1864.21)22)

Први светски рат је донео нове недаће Бечкеречанима: ратовање за аутстријску монархију на фронтовима према Србији, Русији и Италији, без разарања града. Под аустријском и аустроугарском влашћу Бечкерек је остао све до 17. новембра 1918. године, када је српска војска ушла у град на челу са бригадиром Драгутином Ј. Ристићем. Вишенационална Аустријска монархија, крајем рата се распала. Управу над градом преузима Српско народно веће, чији је председник био др Славко Жупански. У оквиру новостворене Краљевине СХС, град наставља свој вишенационални живот. Убрзо је почео да се еконамски опоравља од последице рата, па је тако оснавано деоничарско друштво за прераду вуне, још једна фабрика намештаја, а многезанатске радионице мењају власнике и добијају обележје индустријских предузећа. Тако град између два светска рата има око 20 индустријских предузећа са око 33.000 становника. На седници градскаг представништва, одржаној 26. марта 1925. године, посланици одлучују да се град уврсти у ред муниципалних, што значи да има самосталну градску управу, независну од жупаније. Укинута је Торонталска жупанија 1928. године, па је тако град 1934. године постао „градска општина“.23)

У Другом светском рату фашистичка машина, 14. априла 1941. године, захватила и заузела је и Бечкерек. Убрзо по окупацији Баната и распарчавању Краљевине Југославије, немачке окупационе власти организују Управу за Банат са седиштем у Бечкереку. Да би зауставили отпор грађана и формирање ослобадилачког покрета, фашисти 1942. године оснивају логор у граду, кроз каји је прошло око 10.000 родољуба, мучени на најсвирепији и монструознији начин. И поред свега, грађани Бечкерека и његовог окружења, све време окупације, на разне начине су пружали отпор, организују „Петровградски партизански одред“, који ће, уз помоћ Црвене армије, 2. октобра 1944. године ослабодити град.

Шпилера је судбина довела у Бечкерек, где је добио задатак да организује рад фашистичке, окупаторске полиције. Он се у таквим задацима сналазио изванредно, па је убрзо постао страх и трепет у читавом Банату са својом суровошћу и посвећеношћу уништавања сваког отпора према окупатору и фашизму. У то време Банат је формално био прикључен Србији, али готово сву власт у својим рукама имали су тамошњи Немци (фолксдојчери) који су се готово сви ставили у службу Хитлера. Подаци говоре да је већ раније готово 90% Немаца у Банату било укључено у Културбунд. Очекујући сличан положај, на њихову страну дао се и добар део Мађара и домаћих издајника. Како се већина осталог становништва одазвала позиву КПЈ, политичка слика Баната у то време је била врло сложена са многим, снажно израженим супротностима. Фашистима је управо требао човек као Шпилер, који је носећи се својим нељудским разлозима, вођен мржњом према свему што је било комунистичко, потпуно посветио полицијском позиву за потребе фашизма. Убрзо је постао највећи злочинац у Банату.24) Оно по чему је Шпилер посебно остао упамћен у Банату била је његова немилосрдност, бруталност и садистички начин испитивања ухапшених. Није стога чудо да је његово злочиначко деловање Комисија за испитивање ратних злочина оквалифицирала најтежим речима. Речено је: „да је најокрутнији и најсвирепији полицајац којег је Банат запамтио; највећи крволок, садиста, мучитељ и инквизитор слободољубивог банатског становништва“.

Главни Шпилеров циљ, у то време, био је хапшење Жарка Зрењанина и Жарка Туринског. Откривање и ликвидација Жарка Зрењанина Уче, секретара ПК КПЈ за Војводину, новембра 1942. године, десили су се готово случајно, због издаје једне жене, али је и у овој акцији учествовао Шпилер. Уз помоћ свог агента Грујића, Шпилер је успео да ликвидира читав Окружни комитет КПЈ за северни Банат. Најпре је у новембру 1942. године, убијен Бора Микин, а почетком јануара 1943. године Жарко Турински. Обојица су, приликом хапшења, пружили отпор полицији и погинули су. Турински, који је био секретар Окружног комитета, приликом хапшења је, у Бечкереку, успео да рани Шпилера у десну руку.

Поред хапшења истакнутих комуниста, Шпилер је руководио акцијама чишћења терена и блокадама насеља у свим крајевима Баната. Фебруара 1942. године, читавих 13 дана, од 13. до 25. фебруара село Кумане је било поприште дивљања његових полицајаца. Тада је убијено и рањено 9 партизана, а укапшено је око 200 људи, под оптужбом да су јатаци партизана. Извршио је дводневну блокаду села Војвода Степа, Александрово, Банатско Карађорђево и Кларију, јуна 1943. године и ухапсио 44 љиди. Јануара 1944. године, извео је четвородневну блокаду села Вишњићево и ухапсио 166 људи, а у марту је поново извршио блокаду Карађорђева и Александрова и ухапсио 87 људи. Шеф градске полиције у Бечкереку, злогласни Јурај Шпилер, био је изузетно репресиван према карађорђевчанима.25)26)27)

Као ратни злочинац, Шпилер је после рата осуђен и усмрћен вешањем.28)

Данас је Зрењанин центар истоимене општине са 22 насељена места . Простире се на површини од 1.326 km², а према последњем попису становништва из 2011. године у општини живи 122.714 становника. У самом граду живи 75.743 житеља, припадника 25 народа и националних мањина. Зрењанин је седиште Средњебанатског округа и значајан је економски, политички, административно - управни, здравствени, образовни, верски, културни и спортски центар у Републици Србији.29)30)

Градска насеља

Религија

Према попису становништва из 2002. године, већина становништа Зрењанина су православне вере (77,28%). У општини су заступљене остале религије: римокатоличанство (12,01%), протестантизам (2,13%), и остали. Православни хришћани у Зрењанину припадају Банатској епархији Српске православне цркве, седиште у Вршцу. Зрењанин је центар Зрењанинске бискупије Баната.

Култура

У граду и околини има доста културно-историјских споменика и познатих институција: Народни музеј, Народно позориште Тоша Јовановић, историјски архив, библиотека, ликовна колинија у Ечки са галеријом и многобројне школе. Банатско удружење књижевника додељује годишњу награду Најбоље из Баната, сваке године 27. јануара на Савиндан. Часопис за књижевност и уметност НаТрон излази месечно. Постоји и основна и средња музичка школа Јосиф Маринковић, као и активна рок сцена.31)

Архитектонски споменици и туризам

  • Успенска црква, Храм Успења пресвете Богородице, „Успенска“ или „Варошка црква“, једна је од најстаријих, у целини сачуваних грађевина у Петровграду. Подигнута је 1746. године у Светосавској улици и била је једина црква у Темишварској епархији покривена црепом. Захваљујући тој чињеници и што је био изграђен од цигала, храм је поштеђен великог пожара 1807. године, у ком су изгореле готово све дрвене куће у граду. Црква је подигнута као једнобродна граћевина са полукружном апсидом на истоку и високим звоником на западној страни. Иконостас цркве урадио је, 1815. године, српски сликар Георгије Поповић. На иконама су, у три зоне, представљене сцене из Старог и Новог завета. Претпоставља се да је Поповић урадио и седам целивајућих икона, уљаном техником на дрвеној подлози. Од 1951. године, ове су иконе под заштитом Закона o споменицима културе. Зидну декорацију храма извео је 1924. године академски сликар и минхенски ђак Александар Секулић. Престо на хору цркве посвећен је преносу моштију Св. Николе. Иконе су у резбареним оквирима и сличне су онима на иконостасу. Осим сликарских радова, у храму је сачуван читав низ драгоцених предмета примењене уметности - богослужбених књига са вредним кожним повезом, свештеничке одеће финог ткања са златовезом, предмета из олтарског простора намењених литургијским обредима, итд.
  • Граднуличка црква је саграђена 1777. године, на старијем култном месту, где је према предању, крајем XVI или почетком XVII века био манастир у коме је служио и чинио чудотворства монах Рафаило, пристигао из Хиландара. Током времена његов гроб је постао место ходочашћа, обележен у XVIII веку капелом, изграђеном уз јужну фасаду цркве. То је полигонална грађевина од опеке, малих димензија, покривена високим пирамидалним кровом. Дрвена врата са жљебовима који формирају паралелне ромбове и профилисани кровни венац представљају једине декоративне елементе. Ваведењски храм, изведен у барокно-касицистичком маниру, једнобродна је грађевина са пространом полукружном олтарском апсидом и плитким певницама. На источној и северној страни подупрта је са пет масивних стубаца. Високи звоник се уздиже над западном фасадом, којом доминирају четири слепе нише и један прозорски отвор истог облика, са благо заобљеним профилисаним луковима изнад, забат са два окулуса и портал уоквирен профилисаним каменим довратницима. Вертикална подела фасада је извршена плитким пиластрима са вишеструко изрезаним капителима, док хоризонталну наглашавају профилисани венци у горњој зони. Иконостасну преграду, украшену богатим дрворезбарским радом, осликао је на почетку XIX века Арса Теодоровић. Царске двери и зидне слике у наосу и олтару дело су Стеве Алексића из 1914. године. Црква је споменик културе од великог значаја. (Извор: Споменичко наслеђе Србије, Завод за заштиту споменика културе Србије),
  • Градска кућа, изграђена 1816. године, реконструисана 1887, необарок, Ђула Партош и Еден Лехнер.
  • Финансијска палата, данас Народни музеј, изграђена 1894. године, неоренесанса, Иштван Киш.
  • Позориште, изграђено 1839. године, класицизам, најстарија позоришна зграда у Србији.
  • Суд, грађен од 1906. до 1908. године, романтизам, Шандор Ајгнер и Маркус Ремер.
  • Катедрала, грађена од 1864. до 1868. године, романика, Стеван Ђорђевић.
  • Буковчева палата, изграђена 1905. године, неоренесанса.
  • Стара „Војводина“, изграђена 1886. године, неоренесанса, Бела Пекло.
  • Гимназија, изграђена 1846, реконструисана 1937. године и касније.
  • Успенска црква, изграђена 1746. године, барок, најстарија црква у граду.
  • Мали мост, изграђен 1904. године, најстарији мост у граду.
  • Мост на сувом, изграђен 1962. године, без реке од 1985.

Туризам У Зрењану пружа интересантне садржаје обиласка значајних архитектонских здања, атрактивних дестинација, традиционалних манифестација и велики потенцијал у лову и риболову:32)

Ловачко удружење града Зрењанина газдује са великим фондом разноврсне дивљачи, у оквиру три ловишта:

  • Ловиште Бегеј југ које се простире на површини од 29.564 ha
  • Ловиште Бегеј север које се простире на површини од 39.074 ha
  • Ловиште Тиса које се простире на површини од 52.760 ha.

Лов је организован у 22 ловачка друштва, на територији града Зрењанина.

Зрењанин као седиште највеће Банатске општине, један је од пет градова у Европи који у свом ближем окружењу имају највише водених токова и водених површина, тако да представља идеалан простор где и најстраственији и најпробирљивији спортски риболовци могу задовољити своје интересовање.

Река Тиса која протиче на 12 km од Зрењанина, веома је богата рибом, где преовладавају шаран, јаз, крупан сом који се лови на бућку, и ретке рибе као што су кечига и мрена. У приобаљу реке има доста старих корита, такође богатих рибом, а посебно штуком, белом рибом као и шараном, амуром и тостолобиком.

Река Тамиш која се налази на 30 - ак km од Зрењанина, неукротива река, богата је свим врстама рибе, а најатрактивнија места за риболов су код Банатског Деспотовца, Ботоша, Томашевца, Орловата и Фаркаждина. На Тамишу се одржавају многобројна такмичења свих рангова.

„Трактор бара“ се налази на 12 - ом km магистралног пута Зрењанин - Београд, код рибњака Ечка и најпознатији је риболовни терен који посећују риболовци из целе Србије. Бара је рукавац реке Бегеј, који је облику потковице, чија дужина износи 2 km. Лов је дозвољен током целе године.

Река Бегеј протиче кроз сам центар града, а најбољи риболовни терени су код насеља Клек (5 km од града) и Перлеза (18 km).

Мрежа канала Хидросистема „Дунав - Тиса - Дунав“ која је удаљена од града 10 - ак km, богата је свим врстама рибе, а најпосећенији су Меленачки и Клечански триангл, познати по крупним сомовима.33)

Спорт

Зрењанин има дугу и значајну спортску традицију. Први спортски клубови су основани у 1880. години. Пролетер је био зрењански фудбалски клуб, који је био активан од 1947. до 2005. године и скоро увек је био члан југословенске прве лиге. Изнедрио је велики број врхунских фудбалера, чланова репрезентације Југославије.

Данас постоји клуб ФК Банат, који је играо у савезној Супер лиги, а домаћин је у Карађорђевом парку, градском стадиону који има капацитет за 18.700 гледалаца.

Рукометни клуб Пролетер је основан 11. јануара 1949, био је два пута првак државе и једном је играо финале Купа Југославије. Играо је финале ЕХФ купа 1990. године и финале Купа европских шампиона 1991. када је поражен од Барселоне.

Кошаркашки клуб Пролетер је основан 27. јуна 1949, а био је првак Југославије 1956. Своје утакмице игра у Спортској хали Медисон, капацитета 2.800 места.

Зрењанин поседује запажене резултате својих спортиста у боксу и у спортовима на води.34)

Привреда

Зрењанин је значајан индустријски центар Баната и Војводине. Најстарији индустријски објекат је пивара, основана је 1745. године. У Зрењанину постоји развијена индустрија текстила, тепиха, намештаја, дувана, грађевинско-индустријски комбинат, бродоградилиште на Бегеју, и пољопривредно-прехрамбена индустрија. На Бегејском каналу развијен је риболов.

Крајем 19. и почетком 20. века, град је поседовао уређени сенат, почела је са радом фабрика Луксол, фабрика тепиха и штофова, фабрика мрежа, електрична централа, фабрика шпиритуса, неколико млинова, фабрика шећера, фабрика амбалаже, пилане и циглане. Поред пољоприведе у граду је развијана прерађивачка индустрија у више области, а првенствено хране. У каснијем периоду, у СФРЈ то је значајно ојачано и добило на значају.35)

Остао је у наслеђе велики проблем водовода и здраве пијаће воде. Вода из водовода у Зрењанину, од 2003. године, није исправна за пиће због повећане количине арсена. До 2011. године није урађено ни једно истраживање о томе колико утиче затрована Зрењанинска вода на здравље људи, иако је свакодневно користи око три четвртине становника града.36)

У оквиру привреде Зрењанине, свакако је био најзначајнији ИПК Серво Михаљ, комбинат који је био највећи произвођач хране у бившој Југославији. Још више, ИПК Серво Михаљ је био право привредно чудо. Питање је да ли ће у блиској будућности било ко уопште веровати да је у срцу Баната постојао овакав гигант!? Јер, није га било ни пре, а вероватно се неће појавити више никад, без обзира на то какво је пољоприврено окружење, кадрови, искуство и сећања као елеменат традиције. У тренутку свог највишег домета, седамдесетих година прошлог века, комбинат је располагао са 240.000 хектара обрадивих површина. У свом саставу, имао је 42 фабрике, запошљавао је 24.000 радника и сарађивао је са 25.000 коопераната. Годишња производња јестивог уља, шећера, брашна, меса и других аграрних производа могла се упоредити с композицијом воза дугачком од Београда до Бара и назад! Серво Михаљ је производио хране колико данас заједно не могу да произведу БиХ, Македонија и Црна Гора.37)38)

Градови побратими

Познате личности

Познате особе које су рођене или живеле у Зрењанину:

Почасни грађани Зрењанина су: Јокаи Мор (1825-1904), Михајло Пупин (1854-1935), Едуард Ерио (1872-1957), Петар Живковић (1879-1947), Милан Стојадиновић (1888-1961), Јосип Броз Тито (1892-1980), Јован Веселинов Жарко (1906-1982), Драгослав Аврамовић (1919-2001).

Демографија

У насељу Зрењанин живи 64.791 пунолетни становник, а просечна старост становништва износи 39,9 година (38,1 код мушкараца и 41,5 код жена). У насељу има 28.710 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,77.

Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године).

Спољне везе

1)
„Dobrodošli u Zrenjanin!”, Dobrodošli u Zrenjanin!
2)
„Зрењанин кроз историју”, Зрењанин кроз историју
3) , 10) , 13) , 37)
Зрењанин кроз историју
4)
„Servo Mihalj - od najvećeg proizvođača hrane do propasti”, Slobodan PAŠIĆ, Servo Mihalj - od najvećeg proizvođača hrane do propasti, 28. januar 2012.
5)
„Географски положај”, Географски положај
6)
„Климатске карактеристике”, Климатске карактеристике
7)
Још у претпрошлом веку, тачније 1898. године велепоседник Андрија Чекоњић је изградио пругу уског колосека, чије су шине једна од друге биле удаљене 76 сантиметара. Пруга, дугачка 60 километара, повезивала је 11 насеља, а поред ње су касније никла још три настањена добровољацима у Првом светском рату, колонистима – Александрово, Банатско Карађорђево и Војвода Степа. Воз „ћира“ је ишао од данашњег Зрењанина до Жомбоља, а када је ово место припало Румунима, дограђен је крак од Српске Црње до Радојева, насеља на самој граници. Ако је неки воз требало звати романтичним, онда је то био тај. По селима и граду, на њега су се „вешали“ путници, а пошто је ишао споро, за то и није требала нека посебна вештина. Кажу да се не памти да је неко пао под точкове овог воза и да се повредио. Овај воз су Лале дуго звале „ајзлибан“. Мала пруга и воз „ћира“ омогућили су и сиротињи, која није могла да преже коње за дуга путовања и да одлази у град, да се школује, а касније, када је дошло до индустријализације, да се запошљава у фабрикама. Историчар Нада Борош на прво место ставља економски значај пруге и воза: „За време кишних дана путеви су у Банату готово били непроходни, а запреге под теретом су тонуле у блато. Нова саобраћајница омогућила је паорима да довозе јечам у пивару, репу у шећерану, а касније и кукуруз у скробару, о пшеници, воћу и поврћу да се и не говори“.
8)
„Povodom 130 godina pruge Velika Kikinda – Veliki Bečkerek”, Jovan Čudanov, Povodom 130 godina pruge Velika Kikinda – Veliki Bečkerek, 18 jul, 2013.
9)
„Малом пругом кроз Велики Бечкерек”, Ђуро Ђукић, Малом пругом кроз Велики Бечкерек, 28. 8. 2011.
11)
„BEČKEREK - PETROVGRAD - ZRENJANIN”, BEČKEREK - PETROVGRAD - ZRENJANIN
12)
„Istorijat Zrenjanina”, Istorijat Zrenjanina
14)
„O NAZIVU GRADA”, O NAZIVU GRADA
15)
„Ime grada”, Ime grada
16)
За период владавине Турака, од 150 година, град Зрењанин није сачувао ни један докуменат, па се тај период проучава на основу архивске документације цариградског архива.
17)
„DOKUMENT - SVEDOČANSTVO NAŠE ISTORIJE”, DOKUMENT - SVEDOČANSTVO NAŠE ISTORIJE
18)
Легенда о Лалама: После победе трупа Марије Терезије над турцима, негде у Бачкој уприличена је велика војничка смотра. Постројени пред царицом стајали су прекаљени борци - граничари из Бачке и Срема. Долазак Банаћана био је несигуран, јер набујала Тиса није дозвољавала прелазак у Бачку. Примивши рапорт, Марија Трезија је обишла војнички строј, поздрављајући их и делећи им одликовања. Долазак Банаћана на ту прославу, у том тренутку, изненадио је високе официре и царске достојанственике, јер одликовања за њих нису била припремљена. Видевши да нема припремљене гвоздене колајне, царица се није збунила већ је скинула свој скупоцени, златни царски ланац, на коме је у облику привеска била прекрасна лала (цвет који је симболизовао лепоту, хармонију и богатство). Са задовољством је пришла банатском најстаријем официру и ставила му ланац с привеском око врата. За време ручка, након смотре, љубоморни војници и официри исмејавали су Банаћане, ословљавајући их - Лалама. Од тада до данас Банаћани остадоше Лале.
19) , 22) , 30)
Istorijat Zrenjanina
20) , 21) , 23) , 29) , 35)
BEČKEREK - PETROVGRAD - ZRENJANIN
24)
У домаћој ТВ серији „Салаш у малом риту“, лик „Шицерa“ је драматизовани лик Шпилера.
25)
„JURAJ ŠPILER”, Branislav Božović, JURAJ ŠPILER
26)
„Banatsko Karadjordjevo”, Banatsko Karadjordjevo
27)
Ђорђе Момчиловић, Под једном заставом, Нови Сад, 1968.
28)
JURAJ ŠPILER
31)
„Култура”, Култура
32)
„Тurizam”, Тurizam
33)
Тurizam
34)
„Grad sportova”, Grad sportova
36)
„Зрењанинци осам година пију затровану воду”, Зрењанинци осам година пију затровану воду
38)
Servo Mihalj - od najvećeg proizvođača hrane do propasti
Штампање