Милутин Гарашанин

Милутин Гарашанин (Београд, 22. фебруар 1843 — Париз, 21. фебруар/5. март 1898), српски политичар и официр. Био је председник владе Србије од 1884. до 1887, министар унутрашњих дела Србије, посланик у Бечу и министар иностраних дела. Син је Илије Гарашанина.

Школовање

Родитељи су му били Илија Гарашанин, писац „Начертанија“ и председник српске владе у два наврата, и мајка Софија рођена Данић. Рођен је 10/22. фебруара 1843. године.1) Основну школу учио је приватно, а гимназију и једну годину природњачког одсека похађао је у Лицеју у Београду.2) Отишао је 1860. у Француску, где је на лицеју Сен-Барбу у Паризу слушао основну и специјалну математику, а онда се 1863. уписао на Политехнику у Паризу.3) По окончању математичких наука ступио је 1865. у артиљеријску школу у Мецу.4) Завршио је 1868. артиљеријску школу у Мецу у Француској.5)

Посланик и учешће у рату

Након повратка у Србију живео је 1868-1880. на очевом имању у Гроцкој и бавио се млинарском индустријом, сточарством и земљорадњом.6) Изабран је 1874. за народног посланика и одмах је на себе привлачио пажњу својом речитошћу.7) Спадао је у групу младих конзервативаца. Предлагао је промену Устава из 1869, за којег је сматрао да је донесен незаконито.8) Тражио је и неограничену слободу штампе са само једним чланом: Штампа је неограничена, слободна.9) Српска влада га је пред Први српско-турски рат послала у Грчку као неслужбеног изасланика да испита да ли је Грчка спремна да са Србијом уђе у рат против Турске.10) Вратио се са негативним одговором.

У српско-турском рату 1876. учествовао је у чину артиљеријског капетана. Распоређен је у Ибарску војску, па је на Јавору командовао чачанском бригадом.11) Ту је учествовао у свим биткама и рањен је у ногу 23. августа 1876.12) У рату са Турском 1877/78. био је помоћник начелника Јаворске војске у чину мајора. Војну каријеру је завршио у чину пуковника.

Окупљање младоконзервативаца

Почетком 1880. млађи конзервативци Гарашанин, Милан Пироћанац, Чедомиљ Мијатовић и Стојан Новаковић заједно са одметнутим либералима покренули су након рата први опозициони лист Видело.13) Ту су посебмо критиковали владу Јована Ристића и његову политику.Након оставке владе Јована Ристића кнез Милан је био спреман да састави владу младих конзервативаца.14) Позвао је 1880. Гарашанина и Чедомиља Мијатовића и нудио им да саставе владу уз услов да се са Аустријом закључи непопуларан трговачки уговор без узајамности у царинском третману.15) Када су на то пристали тражили су кандидате за владу међу младим конзервативцима, од којих је најважнији био Милан Пироћанац.16) Пироћанац је да би ушао у владу тражио место председника владе, на што је након мало љутње Гарашанин пристао.17) Гарашанин је био спор и лен у канцеларијским пословима.18) Од оца је наследио политички дар, али по образовању је био војник и тек када је постао министар почео је да се учи политици.19) Био је познат као син Илије Гарашанина.

Министар унутрашњих послова

Гарашанин је у тој влади био министар унутрашњих послова од новембра 1880. до октобра 1883.20) Када су расписани избори за децембар 1880. Гарашанин је као министар унутрашњих послова строго забранио мешање полиције у изборе и то је било по први пут да влада не врши притисак на бираче.21) На изборима су победили уједињени конзервативци и радикали, али већ јануара 1881. између напредњака и радикала долази до мањег политичког разлаза, па радикали постају опозиција Пироћанчевој влади.Младоконзервативци се коначно 22. јануара 1881. организују као Напредна странка, а Пироћанац је тада претио својом оставком ако се у странку не упише довољно посланика. Гарашанин је један од четворице главних оснивача нове странке.

Када је кнез Милан саопштио Тајну конвенцију Пироћанцу и Гарашанину они су давали оставке, али кнез им није уважавао оставке и та криза се потезала неколико седмица, да би на крају уз одређене услове пристали да остану у влади.22) Заслужан је за закон о слободи штампе од 9. априла 1881.23) Када је кнез Милан предложио да се уведе стајаћа војска од напредњака се највише Гарашанин залагао за ту идеју, јер се као официр уверио у недостатке народне војске.24) Након Илкиног атентата нудио је оставку, а постао је и сумњив краљу јер му је пред атентат долазила нека жена под велом.25) Гарашанин се временом променио, па више није био слободољубив министар, него је почео да безобзирно користи полицију прогањајући радикале.26) Тек тада се уочила његова војничка природа, јер је почео да у држави заповеда као у касарни и да силом ломи и најмањи знак отпора.27) Сматрао је да се ауторитет власти сме бранити и незаконитим средствима када се законски не успева.28) Пред изборе 1883. оптужили су или притворили око 2.000 радикала, а штампу су забрањивали позивајући се на увреду владе.

Председник владе

Након оставке Пироћанчеве владе октобра 1883. послан је у Беч за српског посланика.29) Краљ Милан позвао га је фебруара 1884. понудивши му мандат за састав владе.30) Био је председник владе Србије од 17. фебруара 1884. до 13. јуна 1887. У тој влади Гарашанин је вршио и дужност министра иностраних дела.31) Његова напредњачка влада била је под много јачим утицајем краља Милана, него што је то била ранија Пироћанчева влада. Та Гарашанинова влада одржавала се краљевом силом, а не популарношћу у народу.32) Пошто се радило о периоду након Тимочке буне Гарашанинова влада укидала је политичке слободе које је раније дала Пироћанчева влада.33) Учвршћивао се ауторитет власти. Опозициона штампа је била угушена. Милан Пироћанац није био у влади, али стајао је иза Стојана Новаковића и преко њега је Милутину Гарашанину стварао проблеме у влади, па је унутар Гарашанинове владе основни сукоб био је између Гарашанина и Новаковића. Био је то посредан сукоб Гарашанина и Пироћанца, од којих је један владао напредњачком владом, а други напредњачком странком.34) Тај сукоб почео је од лета 1884. Новаковић је замерао Гарашанину да је превише мек према страним банкама, које пљачкају Србију.35) Стојан Новаковић је промену Устава из 1869. сматрао главном тачком напредњачког програма, али Гарашанин се задовољавао старим уставом.36)

Извршилац краљеве политике

Та криза разрешена је маја 1885, када је Гарашанин саставио владу без Стојана Новаковића.37) Гарашанин је био духовит човек, поседовао је лични магнетизам и био је одличан говорник. Био је веома слаб администратор и акте би остављао недељама непотписане.38) Иако је био охол и није спадао у савитљиве људе одговарао је краљу Милану, јер није противречио када би са њим претресао политичке идеје.39) Гарашанин је био без својих политичких идеја и без иницијативе, али био је енергичан као извршилац краљевих планова.40) Милан Пироћанац је тврдио да није државник јер нема свога мишљења и да је превише неотпоран према краљу, а да због његова говорништва главнина напредњака не види куда срља за краљем Миланом постајући дворска камарила.41)

Српско-бугарски рат и политичке последице

Након пораза код Сливнице у Српско-бугарском рату краљ Милан се уплашио бугарске војске, али Гарашанин није сматрао да је ситуација толико очајна и да српска војска није разбијена и да се може одупрети бугарској војсци и да нема потребе да се повлачи до Пирота.42) Зауставио је тако повлачење српске војске, али на ратном саветовању већина команданата сложила се са краљем.43) Гарашанин је био запањен како се краљ уплашио још првога дана битке код Сливнице и да је оставио војску без команде, па је касније говорио краљици да не би ишао у рат да је знао да је такав краљ.44) Краљ је након рата намеравао да да оставку, али Гарашанин, краљица Наталија и Аустрија задржали су га на престолу.45) Након пораза у рату био је тешко уздрман положај краља Милана и владе Милутина Гарашанина. Милан Пироћанац је крајем 1885. покушао да изласком неких напредњака изазове кризу владе, а када то није успео тражио је да 15. јануара 1886. главни одбор напредњака одобри његов план о савезу са либералима и Јованом Ристићем.46) Међутим пошто је главни одбор напредњака остао веран Гарашанину, Пироћанац је схватио да је поражен и повукао се из политичког живота заједно са Стојаном Новаковићем.47) Од 1884. до 1886. био је министар спољних послова, а од 1886. до 1887. био је министар унутрашњих послова.

Од тада до 1889. године уредник је страначког часописа „Видело“. У периоду 1889-1890. морао је да оде из земље, а по повратку је био једини напредњачки посланик у Скупштини. Године 1894. одлази за посланика Србије у Паризу где остаје до 1895. године када постаје председник Народне скупштине Краљевине Србије.

Гарашанин је био веома цењен као публициста и говорник, најбољи на тадашњој политичкој сцени. Поред војних наука које је изучио имао је диплому и политехничке академије, а 1893. године изабран је за академика Српске краљевске академије.

Аутор је и књижевних дела од којих је најзначајније „Доколице“ написано 1892. године.

Академик

Прави је члан Српске краљевске академије (Академије друштвених наука) од почетка 1893. Приступна беседа: О политичкој књижевности. Проглашен: фебруара 1894. (Српска краљевска академија Год. 7 (1893) 150–151).

Литература

Спољне везе

2) , 3) , 4) , 5) , 6) , 11) , 12) , 29)
ЖИ
7)
Јов.Влада Милана Обр.1 стр 377,406
8)
Јов.Влада Милана Обр.1 стр 407
9)
Јов.Влада Милана Обр.1 стр 466
10)
Јов.Влада Милана Обр.1 стр 490
13)
Јов.Влада Милана Обр.2 стр 291
14)
Јов.Влада Милана Обр.2 стр 306
15) , 16) , 17) , 20)
Јов.Влада Милана Обр.2 стр 307
18) , 19)
Јов.Влада Милана Обр.3 стр 19
21)
Јов.Влада Милана Обр.2 стр 312
22)
Јов.Влада Милана Обр.2 стр 337
23)
Јов.Влада Милана Обр.2 стр 356
24)
Јов.Влада Милана Обр.2 стр 364
25)
Јов.Влада Милана Обр.3 стр 79
26) , 27) , 28)
Јов.Влада Милана Обр.3 стр 106
30)
Јов.Влада Милана Обр.3 стр 160
31) , 32)
Јов.Влада Милана Обр.3 стр 162
33)
Јов.Влада Милана Обр.3 стр 169
34) , 35) , 36)
Јов.Влада Милана Обр.3 стр 188
37)
Јов.Влада Милана Обр.3 стр 189
38)
Јов.Влада Милана Обр.3 стр 190
39) , 40)
Јов.Влада Милана Обр.3 стр 192
41)
Јов.Влада Милана Обр.3 стр 193
42)
Јов.Влада Милана Обр.3 стр 288
43)
Јов.Влада Милана Обр.3 стр 290
44)
Јов.Влада Милана Обр.3 стр 312
45)
Јов.Влада Милана Обр.3 стр 322
46)
Јов.Влада Милана Обр.3 стр 332
47)
Јов.Влада Милана Обр.3 стр 333
Штампање