Добро дошли на Српску енциклопедију

Тајна конвенција

Тајна конвенција представља документ, који је 28. јуна 1881. потписан између Кнежевине Србије и Аустроугарске. Србија се обавезала да неће закључивати уговоре са другим државама без претходног одобрења Аустроугарске. Обавезала се и да ће спречавати агитацију која би била усмерена против аустроугарске окупације Босне и Херцевине. Том конвенцијом Србија и кнез Милан напустили су проруску и заузели проаустријску вањскополитичку оријентацију. Конвенција је најпре потписана на 10 година, па је била продужена до 13. јануара 1895, када је њена важност истекла.

Зависност од Аустроугарске

Србија је била присиљена да испуњава тешке одредбе Берлинског уговора из 1878. Србија је тим уговором стављена у економску зависност од Аустроугарске. Била је обавезна да изгради железницу и да склопи трговинске уговоре са великим силама.1) Са Аустроугарском је Србија 9. априла 1880. склопила железничку конвенцију.2) Када је током преговора о трговинском уговору Србија одбила захтев Аустроугарске о статусу најповлаштеније нације, тада је Аустроугарска забранила извоз стоке из Србије.3) Влада Милана Пироћанца именована је 31. октобра 1880. и затекла је затворену границу са Аустријом, а пошто су државне финансије биле исцрпљене због ратова требала је да позајми новац за градњу железнице.4) Влада је у нужди послала Јована Мариновића, који је успео да поправи односе са Аустријом и да обезбеди отварање аустријске границе за српски извоз стоке.5)

Мисија Чедомиља Мијатовића

Обновили су се и преговори о трговинском уговору, а када су преговори били близу краја влада је послала Чедомиља Мијатовића у Беч да поради да се успешно окончају преговори о трговинском уговору и да буду осигуране железничке везе са Цариградом и Солуном.6) Изгледа да је кнез Милан тада Мијатовићу наредио да од начелника аустријског министарства иностраних послова Бенијамина Калаја сазна да ли би се и под којим условима могао закључити политички уговор Србије и Аустрије.7) Калај је Мијатовићу предложио сарадњу српске и аустријске стране по питању железничких веза и то тако:

  • да се Аустроугарска обавеже да ће порадити да се српска пруга веже са солунском, а спремна је да се обавеже да ће од Порте тражити или повезивање обе пруге или ниједне
  • да Аустроугарска пристаје да рок за пругу Ниш-Врање продужи до новембра 1884
  • да Аустроугарска обећава да употреби утицај на Бонтуа и европске берзе да Србија добије кредит за железницу
  • да Србија пристаје да пругу Ниш-Пирот изгради до краја 1885.8)

Калај је предложио Мијатовићу да то потпишу у облику тајне изјаве, али Мијатовић није имао овлаштења.9) Мијатовић се 14/26. маја вратио у Београд са завршеним трговинским уговором и са пројектом изјаве о железничким односима.10) Међутим тада је Мијатовић дошао са још једним важнијим предлогом. Бенјамин Калај и аустријски мининистар иностраних послова Хајмерле говорили су му о потреби уређења политичких односа између Србије и Аустрије.11) Пошто је Аустрија била заинтересована за сузбијање руског утицаја тражила је осигурање у виду тајне погодбе. Предложили су да Србија призна аустроугарску окупацију Босне и Херцеговине и да обећа да неће против Аустрије да у Босни врши агитацију.12) Тражили су и да Србија остане неутрална у случају рата Русије и Аустрије.13) С друге стране Аустрија је била спремна да дозволи српско ширење на југ и исток.14) Када је Мијатовић питао да ли може да се Србија шири до Солуна добио је одговор да никако не до Солуна на југу, а нису били спремни да дозволе ни да Србија узме Митровицу.15)

Кнез Милан преговора о тајном уговору

Милан Пироћанац и Милутин Гарашанин су као главни чланови владе сматрали да је тај уговор добар као полазна тачка, а да питање граница треба да се још разматра.16) Кнез Милан Обреновић обећао им је да ће у Бечу изјавити да предлог није за одбацивање, али да о њему још треба преговарати са српским министрима.17) Милан Обреновић је заправо искористио начелан пристанак владе за преговоре, па да он преговоре преузме у своје руке.18) Кнез је најпре отпутовао у Петроград, али одатле се вратио још више уверен да од Русије нема шта да очекује.19) Кнез се 22. јуна 1881. састао у Бечу са аустријским министром иностраних послова Хајмерлеом.20) Пре поласка на пут обавестио је аустријску дипломатију, да је спреман на потписивање уговора. Дочекао га је Хајмерле са нацртом уговора, на који је он изгледа пристао без битних примедби.21) Након тога још је са Калајем утврдио уговор у појединостима. У Београд је стигао 25. јуна, а аустријска влада је истовремено у Београд послала барона Херберта са тајним уговором и пуномоћјем да може да га потпише.22) Кнез Милан се бојао да главни чланови владе неће пристати на уговор, па је због тога опуномоћио Чедомиља Мијатовића да он потпише уговор.23) Остали чланови владе нису знали за уговор.

Текст уговора и потписивање

Тајни уговор или Тајну конвенцију потписали су Чедомиљ Мијатовић и барон Херберт 16/28. јуна 1881. У Београду.24) Текст уговора је следећи25): # Између Аустроугарске и Србије владаће мир и пријатељство. Обе владе обавезују се да ће узајамно водити пријатељску политику. # Србија неће никако трпети политичка, верска или друга сплеткарења која би, полазећи са њеног земљишта, ишла против Аустроугарске монархије, подразумевајући ту и Босну, Херцеговину и Новопазарски Санџак. Аустроугарска прима на себе исту обавезу према Србији и њеној династији, чије ће одржање и утврђење помоћи свим својим утицајем # Ако кнез Србије буде нашао за потребно да, у интересу своје династије и своје земље, узме за себе и своје потомке краљевску титулу, Аустроугарска ће ту титулу признати чим буде проглашена у законској форми и употребиће свој утицај да је и друге силе признају. # Аустроугарска ће се заузети да помогне интересе Србије код других европских влада. Без претходног споразума са Аустроугарском Србија неће преговарати или закључивати политички уговор с другом којом владом и неће пустити на своје земљиште какву страну војску, редовну или нередовну, па чак ни под именом добровољаца. # Ако Аустроугарској буде запретио какав рат или се буде нашла у рату с једном или више сила, Србија ће према Аустроугарској монархији, рачунајући ту и Босну, Херцеговину и Новопазарски Санџак, заузети пријатељску неутралност и учиниће јој, према њиховом тесном пријатељству и духу овог уговора, све могуће олакшице. Аустроугарска прима на себе исту обавезу према Србији у случају ако јој буде запретио рат или се буде налазила у рату. # У случају ако обе уговарачке стране буду сматрале за потребу једну војну кооперацију, питања која се тичу те кооперације, нарочито питање врховне команде и евентуалног преласка трупа преко земљишта једне или друге државе, биће уређена једном војном конвенцијом. # Ако стицајем догађаја, чији се развој не може данас предвидети, Србија буде у стању да се прошири у правцу својих јужних граница (изузимајући Новопазарски санџак) Аустроугарска се неће томе противити и заузеће се да и друге силе склони на држање повољно по Србију. # Овај уговор остаће на снази десет година рачунајући од дана измене ратификације. Шест месеци пре његова истека уговарачке стране споразумеће се, ако буде потребно, о његову продужењу, или о изменама које би прилике могле учинити потребним. # Уговарачке стране обавезују се да ће овај уговор држати у тајности и да без претходног споразума неће саопштити другој којој влади ни његову егзистенцију ни његову садржину. # ратификације овог уговора биће измењене у Београду у року од петнаест дана или раније, ако буде могуће.26)

Криза владе због тајне конвенције

Када је тајни уговор био потписан кнез Милан је тек онда Милана Пироћанца и Милутина Гарашанина упознао са садржином уговора, али још увек сакривајући да је уговор већ потписан.27) Пироћанац и Гарашанин сматрали су да уговор не одговара у довољној мери српским интересима, јер доводи Србију у политичку зависност од Аустроугарске.28) Посебно су приговарали о члану 4. уговора, који је обавезивао Србију да никакав уговор не може да закључује са другим државама без пристанка Аустроугарске.29) Сматрали су да то лишава земљу самоопределења и независности. Страховали су да ће тај уговор када постане јаван упропастити Напредну странку. Дали су оставке, али кнез је остајао непоколебљив да им не уважи оставке.30) Кризу владе покушао је да реши Чедомиљ Мијатовић лажним обећањем да неће потписати уговор без њихова пристанка, али иза њихових леђа ратификовао је уговор 4. јула 1881.31) Аустроугарски дипломата Херберт, који је ратификовао уговор са аустријске стране, није знао да председник српске владе не зна да је уговор потписан и ратификован, па је Милан Пироћанац у разговору са њим сазнао да је све то урађено иза његових леђа.32)

Спорни члан 4

Када је аустријска страна сазнала за кризу српске владе због тајног уговора, Мијатовић је на разговорима са Бенјамином Калајем добио тумачење да спорни члан 4. има за циљ само да спречи Србију да закључи уговор, који би био непријатељски према Аустроугарској.33) Иако је министар Хајмерле имао интерес да спречи пад српске владе, није се сложио са Калајевим попуштањем око члана 4, који је сматрао највећим успехом своје дипломатије.34) Попустио је тек толико да протумачи да се члан 4. односи на политичке уговоре, а не на административне или економске.35) То никако није задовољавало Пироћанца и Гарашанина, који су тражили од кнеза да покуша да закључи допуну уговора или да изменом нота добије повољно тумачење члана 4.36) Сматрали су да у том члану треба да стоји да Србија неће склапати уговоре супротне духу Тајне конвенције или штетне по Аустроугарску.37) Да би приволео Пироћанца и Гарашанина да не напуштају владу кнез Милан је са аустријском дипломатијом договорио да превари владу. Милан Пироћанац је отишао на преговоре и успео је да измени члан 4. тако да је накнадном изјавом том члану дано тумачење да Србија само нема право да закључи политички уговор, који би био противан духу Тајног уговора.38) Кнез Милан се међутим својим писмом од 2. октобра 1881. обавезао да неће улазити ни у какве преговоре између Србије и других држава, а да за то не добије одобрење Аустроугарске.39) Кнез Милан је на тај начин поново изиграо Милана Пироћанца и Милутина Гарашанина, који нису знали да је кнез вратио на снагу оригинални уговор, без њихове измене.

Тајни додатак 1889

Краљ Милан је пре своје абдикације 9. фебруара 1889. склопио са Аустроугарском тајни додатак уговору, којим је продужио важност Тајне конвенције до 13. јануара 1895.40) Јован Ристић је био пре тога упознат са Тајном конвенцијом, а онда се обавезао аустроугарској дипломатији, да ће као будући намесник поштовати те уговоре.41) Краљ Милан је абдицирао 9. марта 1889, а онда су се и друга два намесника обавезала да ће поштовати Тајну конвенцију из 1881, као и Тајни додатак из 1889.42)

Литература

  • Гргур Јакшић, 1953, аутор Гргур Јакшић, наслов Из новије српске историје, Абдикација краља Милана и друге расправе, место Београд, издавач Просвета, година 1953
  • Влада Милана Обр. 2, http://scc.digital.bkp.nb.rs/document/TDJ-0989-008, аутор Слободан Јовановић, наслов Влада Милана Обреновића, број књига 2, место Београд, година 1934
1) , 2) , 3) , 4) , 5) , 6) , 7) , 8) , 9) , 10) , 11) , 12) , 13) , 14) , 15) , 16) , 17) , 18) , 19) , 20) , 21) , 22) , 23) , 24) , 25) , 26) , 27) , 28) , 29) , 31) , 32) , 33) , 34) , 35) , 36) , 37) , 38) , 39) , 40) , 41) , 42)
Гргур Јакшић, 1953
30)
Гргур Јакшић, 1953, стр. 82, 83
Штампање