Корисничке алатке

Алатке сајта


кнежевина_србија

Кнежевина Србија

Кнежевина Србија (уставно име Књажевство Србија), постојала је у периоду од 1815. до 1882. Настала је после Другог српског устанка и постојала све док 1882. године није проглашена за Краљевину Србију.

Историја

Српска револуција

Српски отпор османској доминацији, дуго година латентан, нарочито је узео маха почетком 19. века, букнувши у Првом и Другом српском устанку 1804. и 1815. године. Османско царство се у то време већ налазило у стању дубоке кризе без перспективе на опоравак, што се посебно тешко одражавало на хришћанске народе који су у њему живели.

Срби су подигли не само националну него и социјалну револуцију, након које је Србија почела да хвата корак са осталим европским државама, прихвативши вредности грађанског друштва. Као резултат ових устанака и потоњих ратова против Отоманске империје, формирана је независна Кнежевина Србија, која је била међународно призната 1878. године.

Аутономија кнеза Милоша

По окончању Другог српског устанка, кнез Милош Обреновић се определио за стварање и јачање српске државности кроз дипломатске методе и постепено освајање државних овлашћења од Османског царства. Период од 1815. до 1830. обележен је стварањем аутономних српских органа по селима, окрузима и нахијама, чија су овлашћења постепено расла. Но, карактеристичан је и апсолутизам кнеза Милоша, који је практично преузео турске методе власти, успоставио сопствени феудални систем и успоставио монополе на трговину од којих се обогатио. Практично, живот просечног становника није се битније побољшао од турског времена. Једренски миром (1829) Османлије су се обавезале да дозволе да Србија анектира шест нахија које су током Првог српског устанка освојили српски устаници. За будућност Србије од значаја је Хатишериф из 1830. којим је Србија прешла од провинцијског у статус вазалне кнежевине, уз друге значајне одредбе. Србија је хатишерифом добила слободу вероисповести и да у Београду за митрополита може бити биран Србин уместо дотадашњих Грка, тако да је 1831. изабран митрополит београдски Мелентије Павловић.

У народним масама јачао је отпор према Милошевом апсолутизму, који ће довести до неколико већих буна, а после Милетине буне и до доношења кратковеког Сретењског устава из 1835. године, првог српског устава. Коначно ограничавање Милошеве власти уследиће Турским уставом 1838. године, после чега ће кнез Милош абдицирати. Престоница Кнежевине Србије у том периоду више година била је Крагујевац.

После кнеза Милоша формално је власт преузео његов старији син Милан који је био слабог здравља и убрзо је умро не потписавши ниједан документ као кнез Србије. После њега на власт је дошао Милошев млађи син Михаило. После трогодишње прве владавине кнеза Михаила, уследила је смена династија и на престо је 1842. дошао Карађорђев син кнез Александар Карађорђевић. Тада је и престоница пренета у Београд.

Уставобранитељи

Период владавине кнеза Александра Карађорђевића (1842—1858) познат је као период владе уставобранитеља, јер су праву власт имали чланови Државног савета, који су заправо чинили једно олигархијско тело. Назив уставобранитељи потиче од њиховог залагања за строго поштовање Турског устава. Овај период представљао је период развоја Србије, јер су уставобранитељи своја широка овлашћења користили за доношење бројних закона, изградњу првих индустријских постројења и установљавање институција од значаја за младу државу. Србија добија бирократски апарат, а започиње се и политика слања младих и перспективних студената на чувене иностране универзитете.

У Мађарској револуцији 1848. године у Војводини, учествују и чете добровољаца из Србије под командом Стевана Книћанина, које је као помоћ Србима у њиховој борби за аутономију послао кнез Александар Карађорђевић.

После Кримског рата, који је завршен Париским миром, основане су две комисије у вези са Дунавом. Србија је учествовала у једној од њих, у Обалској дунавској комисији, од 1857. године. То је први пут да Србија, као вазална Кнежевина, учествује у раду неке међународне комисије. Статус Србије после Париског мира је стављен под „заједничку гарантију свих сила уговорница„: Русије, Аустрије, Француске, Уједињеног Краљевства, Сардиније и Пруске. У Србији је тада забрањено свако војно посредовање, без сагласности свих сила уговорница.

Период уставобранитеља окончан је сукобом између кнеза и Савета, што је неочекивано резултовало враћањем на престо кнеза Милоша и његовом краткотрајном другом владавином. После његове смрти, 1860. године на престо по други пут долази кнез Михаило.

Друга владавина кнеза Михаила Обреновића

Период владавине кнеза Михаила обележен је на спољашњем плану великим напретком у погледу самосталности Србије.

На почетку његове друге владавине учињене су значајне промене у унутрашњој политици Србије, а важећи „Турски устав“ је укинут, променом низа органских закона без сагласности Порте. То је требало да покаже самосталност Србије и на унутрашњем плану. Више закона донето је на Преображенској скупштини 1861. године у Крагујевцу.

Кнез Михаило је развио свој велики рад на пољу унутрашње и спољашње политике, с девизом: „Закон је највиша воља у Србији“.

На празник Духови, 23. маја 1865, кнез Михаило је свим борцима из Милошевог устанка, који су доживели прославу педесетогодишњице обновљене слободе, подарио споменицу која је била саливена од првога топа кнеза Милоша и називала се Таковски крст. Централна прослава 50 година устанка била је на Топчидеру.

Кнез Михаило је упорном политиком успео да издејствује повлачење турских посада из српских градова 1867. Последњи утврђени градови са турском посадом били су: Београд, Смедерево, Кладово, Шабац, Ужице и Соко. Овом догађају предаје градова претходио је сукоб са Турцима 1862. године и бомбардовање београдске вароши од стране Турака из калемегданске тврђаве.

Кнез Михаило је поставио и темеље будућој српској војсци. Постојали су и планови о формирању веће антитурске коалиције (са Бугарском, Грчком, Црном Гором) и коначном протеривању Турске са Балкана.

Лични режим кнеза, који би се могао назвати и просвећеним апсолутизмом (јер је кнез улагао напоре у модернизацију и реформе у Србији) створио је отпор код одређених либералних кругова у Србији, који ће преузети екстремне кораке у уклањању кнеза са власти. Под околностима које до данас нису разјашњене, кнез Михаило убијен је 29. маја 1868. године у Кошутњаку. Будући да кнез Михаило није оставио законитих потомака за наследника је изабран унук Милошевог брата Јеврема, Милан Обреновић.

Намесништво

После убиства кнеза Михаила 1868. владало је трочлано Намесништво у име малолетног кнеза Милана до 1872.

Намесништво су чинили: Миливоје Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић.

Године 1869. године донет је Намеснички устав, који ће омогућити први продор парламентаризма у Србију.

Владавина кнеза Милан Обреновић

По стицању пунолетства, кнез Милан Обреновић је 1872. године преузео власт од намесништва. На почетку своје владавине ослањао се углавном на војску, па је радио на њеном јачању. У спољној политици ослањао се све више на Русију. У његово време почињу да се одвијају судбоносни догађаји.

Када је у Босни и Херцеговини избио српски народни устанак - „Невесињска пушка“, 1875. године, кнез Милан је одбио да узме учешћа у њему и осуђивао је тај устанак.

Независност Србије и стварање краљевине

Ипак, на међународном плану, Србија је још увек, 70 година после избијања Првог српског устанка, третирана као део Османског царства.

Овај изузетно значајан период за Србију обележен је ратовима против Турске (српско-турски ратови (1876—1878)) и добијањем независности Србије 1878. после Берлинског конгреса.

Након Берлинског конгреса дотадашња Србија је проширена за четири округа и најзад међународно призната од Аустроугарске, Немачке, Уједињеног Краљевства, Русије, Француске и самог Османског царства.

У Србији се званично уводе прве политичке странке 1881. године: Радикална, Либерална и Напредњачка.

Кнежевина Србија је 6. марта 1882. уздигнута у ранг Краљевине Србије, а Милан Обреновић постаје њен први нововековни краљ.

Административна подела

Административна подела Кнежевине Србије је почела да се постепено спроводи одмах после формирања Кнежевине Србије 1815. године мимо устаљених административних подела на ејалете каква је била присутна на осталим територијама Османског царства који нису имале аутономију. Ипак је донекле рађена по узору на дотадашњу османлијску административну поделу. Кнежевина Србија је правно гледајући све до Берлинског конгреса 1878. године била у саставу Османског царства. По окончању Другог српског устанка, кнез Милош Обреновић се определио за стварање и јачање српске државности дипломатским методама и постепено освајање државних овлашћења од Османског царства. Период од 1815. до 1833. године обележен је стварањем органа власти Кнежевине Србије у селима, окрузима и нахијама, чија су овлашћења постепено расла.

Читава територија Кнежевине Србије је 1834. године одлуком скупштине била подељена на 5 сердарстава и 19 окружја, чиме су укинути сви облици административних подела који су имали своје порекло у Османском царству. У састав ових пет сердарстава је ушло и шест нахија које је Османско царство препустило Кнежевини Србији у складу са одредбама Акерманске конвенције која је у члану 5 предвидела да се Кнежевини Србији врати 6 нахија (Крајина, Црна Река, Параћин, Крушевац, Стари Влах, Јадар и Рађевина) које су османлије заузеле после сламања Првог српског устанка.

Пет сердарстава на које је подељена Кнежевина Србија су била: Рашко, са седиштем у Чачку, Расинско са седиштем у Јагодини, Подунавско са седиштем у Београду, Мачванско са седиштем у Шапцу и Тимочко са седиштем у Неготину

Новим одлукама Народне скупштине донетим 1836. године, које је прихватио и Турски устав из 1838. године, Кнежевина Србија се дели на 17 округа. О њиховим надлежностима је био донет посебан Закон о Устројењу окружних начелништава и главним дужностима среских начелника. Организација срезова предвиђена овим законом је остала на снази све до стицања независности Кнежевине Србије и формирања Краљевине Србије 1882. године.

Друштво и култура

У овом периоду основана прва гимназија у Србији 1833, прво позориште Књажевско-српски театар 1835.

Године 1838. основан је Лицеј, који је прерастао у Велику школу 1863. године, претечу Универзитета у Београду.

Велика школа била је смештена у Капетан Мишино здање које је поклонио Миша Анастасијевић „своме отечеству“.

Култура овог периода дала је Друштво српске словесности. Његови оснивачи били су Јован Стерија Поповић и Атанасије Николић. Задатак друштва био је ширење наука на српском језику и усавршавање српског народног језика.

Суспендовано Друштво српске словесности (27/1 1864) обновљено је 29/7 1864. под именом Српско учено друштво.

Први председник С. У. Д. био је Јован Гавриловић. Рад С. У. Д. састојао се у читању самосталних радова појединих чланова, читању критика радова упућених друштву, у прикупљању разноврсних историјских података, старању о прикупљању старих списа и докумената, слању чланова за снимање архитектонских и сликарских споменика по Србији, прикупљању топографских испитивања и метеоролошких бележака. Резултате тога рада С. У. Д. давало је у своме органу Гласнику С. У. Д. Чланци и расправе у њему највише су се односили на историју, затим филологију, географију, статистику, археологију, библиографију, медицину, музику и т. д. Цео тај рад је продужење рада Д. С. Словесности. Гласник је излазио под редакцијом С. У. Д. у 75 књига I одељења (чланци и расправе) и 15 књ. II одељења (различна научна грађа).

Тих година је почела изградња и Народног позоришта које је почело са радом 1869.

Године 1876, на иницијативу др Владана Ђорђевића основано је Српско друштво Црвеног крста, на челу са митрополитом Михајлом.

Демографија

Попис становништва 1834. године:

  • Укупно - 678.192

Попис становништва 1841. године:

  • Укупно - 828.895

Попис становништва 1843. године:

  • Укупно - 859.545

Попис становништва 1846. године:

  • Укупно - 915.080

Попис становништва 1850. године:

  • Укупно - 956.893

Попис становништва 1854. године:

  • Укупно - 998.919

Попис становништва 1859. године:

  • Укупно - 1.078.281

Попис становништва 1863. године:

  • Укупно - 1.108.668

Попис становништва 1866. године:

  • Укупно - 1.216.348
  • Етнички састав:
  • * Срби - 1.058.223 (87%)
  • * Власи - 127.716 (10.5%)
  • * Роми - 25.543 (2.1%)
  • * остали - 4.865 (0.4%)

Попис становништва 1874. године:

  • Укупно - 1.353.890

Спољне везе

кнежевина_србија.txt · Последњи пут мењано: 2022/04/16 23:15