Стеван Петровић Книћанин (Кнић, 27. фебруар 1807 — Београд, 3. јун 1855),¹⁾ српски политичар и војвода српске војске славан по победама над мађарском војском за време Српскога народнога покрета 1848/1849.

Стеван Петровић је рођен 27. фебруара 1807. године (15. фебруара по старом календару) у Книћу у Гружи у крагујевачком округу.^{2) 3)4)} Кнез Милош Обреновић му је касније дао надимак Книћанин, по имену села у коме је рођен.^{5) 6) 7)}

Недуго након тога пута 23. новембра 1836. кнез га је поставио за начелника јасеничкога среза у смедеревском округу.⁸⁾ Унапређен је 1839. у начелника смедеревскога округа.⁹⁾¹⁰⁾ Током 1840. стао је на страну уставобранитеља и противника кнеза Михаила, па је морао да бежи из Србије.¹¹⁾ Ван земље био је до краја 1841. Након тога био је срески начелник у Гружи.¹²⁾ За време Вучићеве револуције у Чумићу је са наоружаним људством заједно са Јовицом Николајевићем дочекао Тому Вучића и са њим је кренуо на Крагујевац.¹³⁾ Након Вучићеве буне 1842. и бега кнеза Михаила из Србије постао је члан тада веома моћнога Државнога савета.¹⁴⁾¹⁵⁾

Поверена му је војна управа и брига о сигурности кнеза Александра Карађорђевића. Налазио се увек у Крагујевцу код војске и топова и добро је пратио шта раде присташе Обреновића. Током 1848. ушао је у траг једнога писма између кнеза Милоша и Томе Вучића, па је заједно са још неколико саветника Вучића назвао издајником.¹⁶⁾ Тома Вучић је онда тражио да се сви они уклоне из Савета, али како није долазило до помирења одлучили су да спор реши Народна скупштина.¹⁷⁾ Тома Вучић је као вешт демагог искористио Петровску скупштину одржану 1848. и однио је превагу, па је Книћанин био присиљен на оставку.

У августу 1848. отишао је са групом добровољаца да помогне Српски народни покрет 1848/1849.¹⁸⁾ У Панчеву је по доласку био срдачно дочекан и одмах је отишао на Банатску војну границу, која је била угрожена због напада бројно и технички надмоћније мађарске војске.¹⁹⁾ Најпре се прикључио бици код Беле Цркве. Онда је одабрао село Томашевац као свој главни штаб и ту се добро укопао. У великој бици код Томашевца 5. децембра 1848. успео је да обрани своје упориште и потпуно порази бројчано надмоћнију мађарску војску, која је покушавала да допре до Панчева.²⁰⁾²¹⁾ Прославио се већ у тој бици, а војвода Стеван Шупљикац, који је преузео заповедништво над свим српским снагама у Војводини више пута говорио је да му је због Книћанина посао упола олакшан.²²⁾

Након Книћанинова успеха после некога времена уследио је српски пораз код Јарковца и смрт војводе Стевана Шупљикца.²³⁾ Тада су се сви у очају окренули ка Стевану Книћанину као јединој нади. Огромна мађарска војска кренула је према Панчеву, па је Книћанин наредио Србима да се повуку према Панчеву и ту се на брзину припремио да дочека непријатеља.²⁴⁾ Мађарска војска је заноћила код Франфелда, па се одатле очекивао напад, али Книћанин је предвидео да би мађарска војска могла да крене на Јабуку, па је зато ојачао положаје код Јабуке и сам је ту преузео команду.²⁵⁾ Према његовом очекивању мађарска војска је ноћу кренула на Јабуку, где их је спремно сачекао Книћанин и након славне битке 2. јануара 1849. натерао у бег.²⁶⁾ Након тешкога пораза мађарска војска се више није могла одржати у Банату. Уследила је српска протуофанзива у којој су 19. јануара 1849. заузели Вршац, а након тога и Зрењанин из кога су се Мађари повукли без борбе.²⁷⁾ Ослободио је 12. фебруара 1849. године Сомбор, а онда је напредовао према Сегедину, али није успео да заузме Суботицу.²⁸⁾ У борбама је учествовало 10.000 добровољаца из Србије.²⁹⁾

Патријарх Рајачић га је након тога прогласио генерал-мајором. Почетком марта 1849. позвали су га да се врати натраг у Србију, понајвише јер је Српски народни покрет постао потпуно зависан од Аустрије.³⁰⁾ Народ му је приредио величанствен испраћај. Међутим убрзо након његовога одласка преокренула се војна ситуација у корист Мађара, па га је Јосиф Рајачић звао да се врати.³¹⁾ Кренуо је у истурено упориште између Титела, Вилова и Мошорина и ту се укопао и бранио је прелазе преко Тисе и Дунава.³²⁾ Мађари су узалуд много пута покушавали да савладају то истурено упориште.³³⁾ По повратку у Србију дочекан је са дотада невиђеним почастима, као човек, који је после дугогодишњега мира обновио славу српскога оружја.³⁴⁾ Добио је чин војводе, који је пре њега имао само Тома Вучић Перишић.³⁵⁾ Од аустријскога цара Фрање Јосифа добио је орден Марије Терезије 3. реда.

Са једним делом војске отишао је у Крагујевац, где је боравио до смрти. Представљао је главни ослонац кнеза Александра Карађорђевића и супростављао се Томи Вучићу, који се све више приближавао кнежевој опозицији.³⁶⁾³⁷⁾ За време Кримскога рата спадао је попут кнеза у аустрофиле³⁸⁾, ненаклоњене Русији, па није препоручивао да се стаје на страну Русије, него је тражио да се остане неутралан.³⁹⁾ Доживео је мождани удар 1854. године и од последица тога је преминуо 1855. године.

• https://archive.org/stream/pomenikznameniti00miliuoft#page/256/mode/2up М.Милићевић, Поменик знаменитих људи у српскога народа новијега доба, 1888.
• http://scc.digital.bkp.nb.rs/view/A-387-I&e=f&p=047&z=3&x=0&w=1280&h=899&x=g Знаменити Срби XIX. века : 1800-1900 . Год. 1
• Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд 1929, књига 2, 341
• Уставобранитељи, 1933 http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/Knjige/Zbirka_knjiga_Slobodana_Jovanovica/TDJ-0989-005, аутор С. Јовановић, наслов Уставобранитељи и њихова влада (1838-1858), издавач Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон, место Београд, година 1933
• http://scc.digital.bkp.nb.rs/view/P-2484-1939&e=f&ID=10788&p=016&z=4&x=c&w=1280&h=899 Д. Страњаковић: Друга женидба војводе Книћанина, Политика 15. јануар 1939. стр. 16
• С. Гавриловић, 1981, наслов Срби у Хабзбуршкој монархији од краја XVIII до средине XIX века, аутор Славко Гавриловић, издање Историја српског народа књига 5 том 2, година 1986, издавач Српска књижевна задруга, место Београд, стр. 7-107
• Радомир Ј. Поповић, 2003, аутор Радомир Ј. Поповић, наслов Тома Вучић Перишић, место Београд, издавач Историјски институт Београд, година 2003

• http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/Novine_i_casopisi/Politika_1904-1941/1939/1/15#page/14/mode/1up, наслов Друга женидба војводе Книћанина, аутор Драг. Страњаковћ, датум 15. 1. 1939, часопис Политика, број 11002, уредник Миломир Миленовић, Јован Тановић

Stevan Knicanin