Јосиф Рајачић
Рођење: 20. јул 1785. Лучани, Аустријско царство Смрт: 1. децембар 1861. Сремски Карловци, Аустријско царство Познат као: патријарх српски

Јосиф Рајачић (световно Илија) (Лучани, 20. јул 1785 — Сремски Карловци, 1. децембар 1861), архимандрит гомирски, епископ шибенски и вршачки, митрополит карловачки и патријарх српски. Значајан је због борбе за православље, против унијаћења, за просветни развој Срба на територији Аустрије, стварање Српске Војводине и узвишење Карловачке митрополије на ниво патријаршије.

Рођен је у Лучанима код Бриња (Лика) од оца Луке, свештеника - проте и мајке Василије рођ. Чудић. Његово световно име је Илија. Према аутобиографији, његови преци су се крајем 17. века доселили у северозападну Лику из Бањалуке. У продиц је било војника и свештеника.¹⁾

У граничарском месту²⁾ Брињу је похађао немачку школу, а затим се школовао у Загребу, Сремским Карловцима и Сегедину где је завршио прву и другу годину филозофије. Студије је наставио у Бечу где је учио правне науке, латински језик и лепу уметност. Студије није завршио, јер је 1809. ступио у ђачки батаљон за одбрану Аустрије од Наполеонове Француске у рату.

По завршетку рата Французи су овладали његовим завичајем (Илирске провинције) након аустријског пораза. Одбио је да се стави у њихову службу и одлучио је да служи свом народу, па се због прекинутих студија ставио на располагање свом надлежном епископу горњокарловачком Мојсију Миоковићу који га је замонашио 10. априла 1810. године у манастиру Гомирју, у када му је било 25. година. Већ следеће године је постао архимандрит. Током свог 16-годишњег управљања манастиром се суочавао са великим бројем проблема: недисциплина монаха, неколико пожара у манастиру. Унапредио је манастирску библиотеку, а монаси у манастиру су обављали и књиговезачку делатност. Једном приликом је добио од епископа горњокарловачког за задак да преведе катихизис са старословенског³⁾ на народни језик. Књига је штампана латиницом, што је јако разљутило митрополита Стевана Стратимировића, а сва кривица је пала на Рајачића,⁴⁾ превод никада није објављен.⁵⁾ У време док је горњокарловачки владика боловао, Рајачић га је замењивао.⁶⁾

Са позиције архимандрита гомирског и администратора епархија карловачке и пакрачке, 1828. постављен је за епископа Епархије далматинске, са седиштем у Шибенику.⁷⁾ У Сремским Карловцима га је 24. јуна 1829. посветио митрополит карловачки Стефан. У Шибеник је допутовао 1. септембра 1929. где га је дочекало више од 5.000 људи.⁸⁾ На месту епископа далматинског остао је до 1833. године. За то време отворио је Клирикалну школу (богословију) у Шибенику (1833). За школу је довео два професора Карловачке гимназије.⁹⁾

У школи је водио рачуна о професорима и управитељима. Настојао је да се ђаци баве и пољопривредом (воћарством и вртларством).¹⁰⁾ Сличну школу је 1830. отворио и у Дубровнику.¹¹⁾ Клирикална школа је нешто касније пребачена у Задар, а из ње је израсла Задарска богословија. Посебан проблем док је био епископ даламатински су били покушаји унијаћења, односно превођење православних Срба у Далмацији у католичанство. Унијаћење је спровођено насилно или подмићивањем, којим су државне власти давале новац сиромашном живљу.¹²⁾ Није подлегао притиску да се лица која су прешла на унију бришу из православних матичних књига, јер је сматрао да то нису чинили добре воље него по притиску.

Борбом за очувања православне Далмације је поново стекао поверење митрополита Стратимировића, али је управо од због борбе против унијаћења,¹³⁾ одлуком Дворске канцеларије премештен 5. јула 1833. за епископа вршачког. И као епископ вршачки је имао проблема са унијаћњењм, јер су православни Румуни, који су од краја 17. века¹⁴⁾ такође припадали Карловачкој митрополији, изражавали тежње да се од ње одвоје, а било је и случајева прелазака на католичанство. И у Епархији вршачкој се борио за развој просвете, једнако као што је то радио у Епархији далматинској, а 1835.¹⁵⁾ приложио је 3.600 форинти гимназијском фонду у Вршцу. У Вршцу се сусрео с опаком болешћу азијском колером.¹⁶⁾ Открио је да се бацил колере не преноси директно у додиру с оболелим него окуженим јелом и пићем. Лично је са свештенством обилазио оболеле, често и напуштене, због страха од заразе¹⁷⁾ и крепио их и храбрио здраве да перу руке и воде рачуна о храни и тако спасио многе од сигурне смрти. Четрдесет година касније Роберт Кох издвојио је бацил колере и утврдио оно што је епископ Рајачић знао много раније.

После смрти митрополита Стефан Станковића у августу 1842. биран је нови митрополит карловачки на Народно-црквеном сабору, а кадидати су били епископ вршачки Јосиф Рајачић, епископ темишварски Пантелејмон Живковић и епископ будимски Платон Атанацковић. Јосиф Рајачић је добио велику већину. По правилу је одлука требала да буде једногласна, али остала двојица епископа нису хтели да одустану од своје кандидатуре и да уваже националне и верске интересе. Њима је лични интерес био испред општег, тако да одлука није могла бити једногласна. Царски комесар је саопштио да ће, уколико се сабор не сложи око једног кандидата, цар лично именовати новог митрополита. Тада је по први пут у историји Карловачке митрополије аустријски цар (Фердинанд I од Аустрије) именовао за митрополита, управо Јосифа Рајачића 1842. Иако је желео да постане митрополит, Јосиф Рајачић је био незадовољан оваквим исходом. Болела га је похлепа и несхваћање од стране појединих епископа који су служили туђем интересу. Упозоравао је да је то бреме претешко и не може га свако понети. Рајачић је молио да се никад више не понови такво гложење око ове столице или патријархове, али није вредело, неслога је била чешћа појава. Овај преседан поновио се још једном када је цар Франц Јозеф 1881. именовао за патријарха Германа Анђелића.

Српска народна скупштина 1. маја 1848. године, уље на платну, аутор Павле Симић

У време када је постао митрополит дошло је заоштравања односа између Немаца и Мађара, као и Јужних Словена и Мађара у Аустријском царству. Талас револуције се 1848. пренео из Француске и захватио Мађаре, Србе и Хрвате.

Као члан Горњег дома Угарског сабора, залагао се за отварање свештенички конвикта, са циљем образовања свештеника, да Карловачка и Новосадска гимназија, на којима се у то време учило само шест разреда, постану потпуне гимназије, са осам разреда, како ученици не би морали да одлазе у друге градове да доврше школовање, тражио је боље уређење учитељских школа, отварање митрополитске штампарије и учешће српских чиновника у државним структурама.¹⁸⁾ Дуго је чекао да се мађарски националисти освесте и да не угрожавају права Срба на националност, језик и своју веру.

Пошто је револуција захватила Мађаре у Аустријском царству, који су прогласили нову владу, Срби су у почетку подржали ту владу, а Рајачић се налазио у делегацији, која је од цара тражила одобрење за нову владу, међутим ситуација се убрзо ископликована.¹⁹⁾ У намери да се одбрани од насртаја и декларација Мађарске револуције, не имајући другог излаза, формирао је савез са Хрватима и Аустријом. Стао је на чело Револуционарног покрета, који су повели млади и школовани људи, многи и његови стипендисти. Они су преносећи револуционарне демократске тековине из европских метропола, захтевали права за свој народ.

У циљу формирања јавног мишљења о положају и будућности за Србе на том простору, Рајачић је сазвао Мајску скупштину Срба у Сремским Карловцима 1848. На тој скупшини по први пут, после пропасти српске државе и пада под моћне царевине су се окупиле делегације Срба из свих тих царевина, без обзира на границе, али и из Кнежевине Србије, међу њима Матија Ненадовић и Јеврем Грујић.²⁰⁾ И поред тога што је предвиђено да на скупштини учествују само делегати и што је време од сазивања до њеног одржавања прошло веома кратко време, на скупштини је било присутно јако много људи, из разних крајева. Осим Срба, било је и Хрвата, Пољака, Русина, Чеха.²¹⁾

На скупштини је митрополит Рајачић проглашен за српског патријарха и установљена је Српска Војводина, која је подразумевала Срем, Банат, Бачку и Барању. За председника Главног одбора (владе) изабран је патријарх Рајачић, за потпредседника и вођу (вожда) војске изабран је Ђорђе Стратимировић, а за војводу Стеван Шупљикац.

Рајачић је тражио начина да избегне директан војни окршај с Мађарима, предузимао је дипломатске кораке и покушавао договором решити проблеме. Због тога је као и због одобрења одлука Мајске скупштине, на челу једне депутације је отишао да саопшти одлуке скупштине и њихову потврду цара, који се због револуционарних догађаја склонио из Беча у Инзбрук. Цар није прихватио одлуке скупштине, сматрајући да она није сазвана на регуларан начин.²²⁾ У том периоду, млади, образовани и одлучни Стратимировић, иако замољен од Рајачића да не наседа провокацијама, на један брутални напад Мађара на Карловце одговорио је ватром и тако је започео за недовољно спремљене Србе тежак оружани сукоб у који су се укључили добровољци из Србије на челу с војводом Книћанином. Војвода Шупљикац првог дана преузимања функције изнервиран многим стварима пао је од капље у Панчеву, приликом обиласка бојишта. Тако да је Рајачић као председник Главног одбора, морао преузети и ту функцију и доносити сложене и одговорне одлуке.

Крајем 1848. на престо је дошао нови цар Франц Јозеф, који је признао војводу и патријарха, али није званично признао Српску Војводину и њене границе. Истог дана је изненада је умро војвода Шупљикац,²³⁾ а нови војвода није биран.²⁴⁾

Када је Мађарска револуција, уз пресудну помоћ руске царске војске, угушена, аустријске власти нису имале више потребе чинити уступке Србима, ни Хрватима, па су, у новембру 1849. године, а на подручју Српске Војводине формирале нову творевину под називом Војводство Србија и Тамишки Банат, са центром у Темишвару. Рајачића су поставили за комесара. То је био исход Српске револуције 1848-1849. Војводство Србија и Тамишки Банат је укинуто 1860. године током напора бечког двора да се додвори Мађарима. На Благовештанском сабору 1861, који је тим поводом сазвао патријарх Рајачић је много негодовао и захтевао од цара да то не чини, али цар није много марио за сва дела доброчинства која су Срби у крви поднели за цара и царевину. Благовештански сабор је био последње јавно иступање патријарха Рајачића.²⁵⁾

Залагао се за обнављање великог броја цркава које су уништене делимично или потпуно у току револуције. Направљен је списак од 115 цркава. За помоћ се обратио и руском цару Николају. Захваљујући руској помоћи у новцу и богослужбеним књигама, велики број цркава је и обновљен.²⁶⁾

Рајачић је све своје знање и моћ и сву своју енергију трошио да помогне да Војводина дође под управу српског народа. Прилике су се касније промениле и његова политичка творевина 1918. донела је одлуку о присаједињењу Војводине и Срема матици Србији. Српски народ га памти као оснивача Војводине Српске, српске патријаршије под називом Српска, које име носе од тада сви српски патријарси. Успео је да се српски народ у Монархији и Европи назива својим именом а не Раци и Власи како су Србе тада називали, те да његова црква буде призната не као шизматична, грконесједињена и сл. него као Српска православна црква. Основао је цркву у Бечу и Трсту и тако православље представио Европи и Западу. Увео је једнообразну литургију у храмове, униформисаност свештенства, дао углазбити српска црквена појања и свој народ и цркву представити као достојне и узвишене у Европи. Основао је архив, покренуо оснивање музеја и универзитета у Карловцима, увео протокол у свој двор, и дао написати Први српски кувар. Основао је ботаничку башту, болницу, штампарију (Литографију) и још много тога. Изградио је многе школе, цркве и стипендирао велики број ђака и студената на тадашњим европским училиштима. Био је тајни саветник бечког Цара, али и велики пријатељ српског кнеза и целог српског народа.

Јосиф Рајачић је помагао просветни развој Срба у Аустрији. У време док је био карловачки митрополит отворено је много нових српских школа, помогао је да се гимназије у Сремским Карловцима и Новом Саду уздигну у ранг пуних гимназија. Такође је отворио патријаршијску библиотеку и штампарију у Сремским Карловцима. Покушао је да 1854. у Сремским Карловцима отвори универзитет, али у томе није успео. Залагао се и за премештање Матице српске у Сремске Карловце, уместо у Нови Сад и у томе такође није успео.

Умро је у Сремским Карловцима 1/13. децембра 1861. године и сахрањен је у Саборној карловачкој цркви.

Сачувани лични предмети, који су припадали Јосифу Рајачићу, као што су његове мантије, камилавке, штап и збирка сребра, која представља најстарију збирку бечког сребра у Војводине,²⁷⁾ чувају се у фонду Музеја Војводине.²⁸⁾

Његова аутобиографија на немачком језик готицом се чува у архиву САНУ.²⁹⁾

Почасни је члан Друштва српске словесности од јануара 1849.

• Јован Миросављевић, Бревијар улица Новог Сада 1745—2001, Нови Сад, 2002.
• Драго Његован, Присаједињење Војводине Србији, Нови Сад, 2004.
• Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка / ред. Станоје Станојевић, Београд, 1924. 3 (P. Грујић).
• Енциклопедија Новог Сада 23 (2004) 90–93.
• ÖBL 40 (1983) 400–401.
• Енциклопедија Југославије, Загреб, 1955–1971. 7.
• Српски јерарси, 259–261 (С. Вуковић).
• Гордана Петковић, Карловачка Митрополија – Емисија 04: Патријарх Јосиф Рајачић, Беседа - информативна служба Епархије бачке, 18. 2. 2015.
• Сузана Миловановић, Љубица Отић, Војводина од средњег века до друге половине 19. века, Музеј Војводине
• Драго Његован, Војводина - регион заснован на српском етницитету и његовом оспоравању, Фонд Слободана Јовановића, 18. 10. 2012.
• Филип Шкиљан, Знаменити Срби у Хрватској, Српско народно вијеће, Загреб, 2009, стр. 23-25, стр. 17-20, исбн 978-953-7442-06-4

• Краћа биографија на сајту САНУ

Josif Rajacic