Корисничке алатке

Алатке сајта


матија_ненадовић

Матија Ненадовић

Матија
Ненадовић
прота_матеја_ненадовић.jpg Матија Ненадовић (1852),
аутор Урош Кнежевић, уље на платну
76×95 cm, Народни музеј у Београду1)2)

Рођење:
10. март 1777.
Бранковина,
Османско царство

Смрт:
11. децембар 1854.
Ваљево,
Кнежевина Србија

Познат као:
свештеник и државник
први председник
Правитељствујушћег совјета

Прота Матеја Ненадовић или Прота Матија Ненадовић (Бранковина, 10. март 1777 — Ваљево, 11. децембар 1854), српски свештеник, прота, војвода, војник, државник, дипломата, један од организатора Првог српског устанка, чиновник у доба кнеза Милоша, уставобранитељ, члан Државног савета, члан Друштва српске словесности и једна од најзначајних личности политичке и културне историје Србије у првој половини 19. века.3)

Биографија

Родио се 26, фебруара/10. марта 1777. године у селу Бранковини код Ваљева,4) као син Алексе Ненадовића, кнеза ваљевске Тамнаве и Посавине5) и мајке Јоване рођ. Ђелмашевић из Гвозденовића.6) Његови преци су се из Бирца код Никшића крајем 17. века доселили најпре у Осечину у подгорској кнежевини Ваљевске нахије, а половином 18. века су прешли у Бранковину. Његов отац Алекса је погубљен 1804. као жртва Сече кнезова, која је била повод за подизање Првог српског устанка.7)

Школовао се у месту рођења, код породичног пароха, попа Станоја, од кога је научио да чита и пише. Након пада Кочине крајине породица му је избегла у Срем, па је наставио школовање у Купинову. Црквено певање и богословију учио је у Ашањи.8)9) После су се вратили у Бранковину, па је у шеснаестој години постао поп (1793), а брзо после тога и прота (1795).10) Као поп, у Бранковини је уводио ред у црквене обреде, по угледу на црквени живот у Срему.11)

Први српски устанак

Отац га је упутио у послове око припремања устанка, а 1803. године га је слао у Сарајево, да преговара око проширивања устанка.12) После Сече кнезова 1804,13) када је убијен и његов отац, напустио је кућу. Пошто је стигла вест о устанку у Шумадији,14) међу првима се прикључио покрету и дизао читав ваљевски крај.15) Са стрицем Јаковом,16) био је један од покретача Првог српског устанка. Почео је да диже читав крај и 27. фебруара је на вису изнад Бранковине побо тробојни барјак са три крста.17) Почело је окупљање око тога барјака, па је већ за дан ту било окупљено 700 устаника. Прота је оставио устанике свом стрицу Јакову Ненадовићу, а сам је кренуо у Земун по барут.18) Из Земуна је поред барута и муниције повео и Дел-Ахмета, бимбашу и Хаџи Мустафа-пашиног сина.19) Везира Хаџи Мустафа-пашу су дахије убиле 1801. Прота је успут лагао и подизао народ тврдећи да султан није против Срба, него да је Хаџи-Мустафином сину дао да покупи војску да се освети дахијама, а Дел-Ахмет је све то потврђивао.20)

Учествовао је у ослобађању Ваљева и Шапца (1804), Карановца, Ужица и Смедерева (1805) и Београда. Посебно се истакао у боју на Мишару (1806),21) када је са својим одредом напао турску позадину и изазвао међу њима велику пометњу. Када је у јуну 1807. рањен Јаков Ненадовић, заповедник западне устаничке војске, прота га је замењивао на тој дужности.22)

За време устанка је био први председник Управног одбора — Правитељствујшћег совјета, од лета 1805, до половине 1807. Тада је саставио казнени законик за Србију.23)

Посебан таленат је показао у управним и дипломатским пословима,24) које је стекао уз оца.25) Био је и један од људи који су најмудрије знали да преговарају са Турцима.26) Са Петром Чардаклијом и Јованом Протићем путовао је 1804. године у Русију да придобије њихову владу за устанак и тражи помоћ. Одатле се вратио почетком 1805.27) Из Срема је, уз помоћ својих тамошњих познаника, обезбеђивао оружје и муницију за устанике. У фебруару 1806. године са Божом Грујовићем и Милошем Урошевићем боравио је у Бечу, да би издејствовали дозволу за увоз у Србију хране и оружја, али нису имали великог успеха. У Босни је такође преговарао о примирју са тамошњим Турцима.28)

Именован је 1811. за ваљевског војводу и под своју управу добио 34 села и две варошице, Уб и Палеж.

Учествовао је и заједно са Милошем Обреновићем и Стојаном Чупићем у боју на Равњу, када су Срби пружили последњи отпор Турцима на западу.29) Међу последњима се у јесен 1813. склонио у Срем, прешавши Саву код Купинова. Тада се најпре састао са Карађорђем, у манастиру Фенек.30) За време емиграције (1813—1815) радио на томе да заинтересује велике силе, а нарочито Русију за судбину Србије. За време Бечког конгреса није напуштао аустријску престоницу.31) Преговарао је са руским царом у Бечу, око помоћи устаницима.32)

Други српски устанак

Цртеж према слици из Народног музеја (1847). Прота носи атласни ћурак (огртач постављен крзном), својина Фочић Мехмед-аге, који је добио по ослобођењу Београда 1806. Златни крст и ланац су поклон од руског цара Александра Првог33)

По избијању Другог српског устанка, од 1815, настојао је да покаже страним силама нови покрет, као дело крајњег протеста унесрећеног народа,34) а затим је поново прешао у Србију да помогне кнезу Милошу, исто као што је помагао и Карађорђу.35)

Ослобођена Србија

Пошто се најпре добро слагао са кнезом, добијао је многе важне и поверљиве послове, а наставио је да ради и када њихови односи више нису били тако добри. У ослобођеној Србији био је обор-кнез Ваљевске нахије и заседао је у Народној канцеларији у Београду.36) Али како му са кнезом није увек ишло лако, у неколико наврата је падао у немилост, па је онда опет позиван.37) Оптужен је 1817. за заверу против кнеза Милоша и смењен са кнежевске дужности, али је на њу враћен већ идуће године. У периоду 1821—24. живео је повучено у Бранковини, уз ограничење да се не меша у политику. Затим је у новембру 1827. почео да ради на администрацији Посавске кнежине, па се поново повукао децембра 1831.38)

Један од задњих послова био је у Ваљевском суду, на који је сам дао оставку, после чега се повукао, добивши пензију, уз ословађање од плаћања данка и кулука.39)

Од 1832. до 1838. живео је повучено у Бранковини, подучавајући своју децу и пишући мемоаре, започете највероватније још 1826.40) Тада је саградио школу и нову цркву.41) Као пензионер је отвореније пришао опозицији против кнеза, тражећи да се ограничи његова лична самовоља. Када је 1838. основан државни савет, постао је један од угледних уставобранитеља и присталица русофилске политике.42) Био је члан комисије, која је спремала Устав за Србију, а 1839. постао је члан Државног савета.43)

Са Томом Вучићем Перишићем и Аврамом Петронијевићем је прогнан из Србије 1840. Морао је да тражи заштиту у Цариграду, што га је ставило у веома тежак положај. Незадовољан и са непријатним искуствима, затим се вратио у Србију, поново као пензионер. По обарању династије Обреновића, 1842. поново је постао државни саветник. Кнезу Александру је учинио велику услугу гушећи са својим људима Катанску буну 1844.44)

Члан Друштва српске словесности је постао 10/22. фебруара 1845.

Учествовао је у Мајској скупштини 1848. године у Сремским Карловцима и краће време био члан војног и народног одбора. Повукао се 1852. године, када је затражио пензију и отишао у Ваљево. Преминуо је 29. новембра/11. децембра 1854. године у Ваљеву, а свечано је сахрањен у Бранковини,45) у породичној гробници.

Аутобиографија

Своје недовршене Мемоаре, у којима је оставио сведочанство о значајним људима и судбоносним догађајима у северозападном делу Србије свог доба, у периоду 1787—1806, као и део 1813, није имао намеру да предаје широј јавности. Један део богате архивске грађе уступио је Јовану Хаџићу и објављен је у „Голубици” 1843. и 1844.46) Рукописе је пред смрт предао свом сину Љубомиру,47) који их затим објавио у књизи под називом под називом Мемоари проте М. Ненадовића објавио у Београду 1867. године,48) а доживела је и каснија издања: 1893, 1927, 1947, 1963, 1969.

Књижевни историчари су оценили да његова биографија представља најживље писану прозу у првој половини 19. века, са епско-херојским надахнућем.49)

„Цела моја прошлост била је бурна и врло променљива, али без икаквог стра’, осврћем се на њу, и са задовољством и унутрашњом наградом пролазим у мислима све прошле године мог живота, и радујем се да ни на једно дело не наилазим, за које би ми совест штогод пребацити могла.”

Мемоари истовремено представљају историјски извор, веома често коришћен у нашој историографији50) и заузимау истакнуто место у српској књижевности.51)

Породица

Породична гробница у Бранковини, објављено у Новој Искри 1902.

Женио се два пута. У првом браку, са Мирјаном Хаџић,52) сестром Које Ивановића из Свилеуве имао је десеторо деце, која су сва рано умрла, a 1808. остао је удовац. По кнежевом одобрењу и поред тога што је био прота, оженио се други пут вероватно 1816, са удовицом Јованком или Јованом - Јоком Милићевић53) из Раиловића. Из другог брака је имао ћерку Марију - Мару (1817—1908), удату за Јеремију Станојевића, Светозара, државног чиновника, Александра (1820—1842), Љубомира, књижевника и Михаила.54)55)

У његову част

Био је умереног раста, космат, под старост ћелав, лепе браде. Јако је уважавао свештенички чин, а свештеничко одело је носио до смрти.56) Његов аутентични лик налази се на неколико уметничких дела. Сликали су га Јован Исајловић (1844—45. или 1848—49), Јохан Бес је насликао две слике (1846), Анастас Јовановић урадио је цртеже и литографије (1850), Урош Кнежевић (1852), Моша Пијаде је направио цртеж тушем Карађорђе и прота Матеја.57)

У Ваљеву је подигнут споменик вајара Миломира Јевтића (1984), а Милован Данојлић је у стиховима изнео своје виђење његових дипломатских акција у Русији и Бечу.58)

Литература

  • Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, 1924.3 (В. Ћоровић).
  • Енциклопедија Југославије, Загреб, 1955–1971. 5.
  • В. Алексијевић: Савременици и последници Доситеја Обрадовића и Вука Стеф. Караџића : био-библиографска грађа. Рукопис се чува у Одељењу посебних фондова Народне библиотеке у Београду. Ρ 425/7 (В. Алексијевић).
  • Лексикон писаца Југославије, Нови Сад 4, 674–676
  • Прота Матија Ненадовић, Знаменити Срби XIX века, број 1, уредник Матија Ненадовић, Загреб, 1901, стр. 61—62, Дигитална Народна библиотека Србије
  • М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитихи људи српског народа новијега доба, Београд, 1888, стр. 408—412
  • Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 3, Н-Р, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1928, стр. 52—53
  • Прота Матија Ненандовић, Мемоари, уредник Живан Милисавац, Матица српска, Српска књижевна задруга, Београд, Нови Сад, 1969, Дигитална Народна библиотека
  • Марија Делић, Прота Матија Ненадовић оснивач модерне српске дипломатије, Историја, број 43, уредник Момчило Каран, 2013, ИССН 1821-4096
  • Милорад Радевић, Издања «Мемоара» проте Матије Ненадовића, Зборник Истријског музеја Србије, број 8-9, Историјски музеј Србије, Београд, 1972.

Спољне везе

1)
Евгенија Блануша, Петар Петровић, Уметност и идеја државности, Народни музеј, Београд, 13. април 2014.
2)
Прота Матеја (1852), Арте Медија
3) , 51)
Милорад Радевић, 1972, стр. 125
4) , 7) , 52)
Марија Делић, 2013, стр. 26
5) , 12) , 14) , 15) , 26) , 31) , 34)
Народна енциклопедија, 1928, стр. 52
6)
„ваљево”, Биографски лексикон Ваљевског краја, књига III, свеска 13, уредник Здравко Ранковић, Ваљево, 2008.
8) , 11) , 13) , 16) , 22) , 23) , 28) , 30) , 38) , 41) , 49) , 55) , 57) , 58)
ваљево
9) , 10) , 21) , 24) , 29)
Знаменити Срби XIX века, 1901, стр. 61
17) , 18)
Мемоари, 1969, стр. 97
19)
Мемоари, 1969, стр. 99
20)
Мемоари, 1969, стр. 100
25) , 27)
М. Ђ. Милићевић, 1888, стр. 409
32) , 36) , 39) , 40) , 45) , 54)
Знаменити Срби XIX века, 1901, стр. 62
33)
Знаменити Срби XIX века, 1901, стр.62
35)
М. Ђ. Милићевић, 1888, стр. 410
37) , 42) , 44) , 46)
Народна енциклопедија, 1928, стр. 53
43) , 48) , 56)
М. Ђ. Милићевић, 1888, стр. 412
47) , 50)
Милорад Радевић, 1972, стр. 126
53)
Марија Делић, 2013, стр. 27
матија_ненадовић.txt · Последњи пут мењано: 2023/07/13 09:12