Добро дошли на Српску енциклопедију

Љубомир Ненадовић

Љубомир П. Ненадовић (Бранковина, 26. септембар 1826 — Ваљево, 2. фебруар 1895), српски књижевник и песник. Био је уредник књижевног листа Шумадинка. Једно време током 1860. био је вршилац дужности министра просвете. Био је архивар и протоколист у Министарству иностраних дела, секретар српског посланства у Цариграду и начелник Министарства просвете. Током боравка у Напуљу упознао је 1851. Његоша и постао је најважнији сведок за његову биографију.

Живот и рад

Рођен је 14/26. септембра 1826. године у Бранковини код Ваљева, у породици Ненадовића.1) Отац му је био прота Матија Ненадовић, а деда кнез Алекса.2)

Школовање

Основну школу је завршио у Ваљеву.3) Уписао се 1839. у други разред београдске гимназије, коју је завршио 1843.4) Након петог разреда гимназије школовање је 1843. наставио на Лицеју у Београду.5) Школовање је 1844. наставио у Прагу, где је студирао филозофију и где се упознао са Јанком Шафариком, Јованом Стефановићем Виловским и Фрањом Курелцем.6) Из Прага се вратио у Србију.7) У Берлин је 1845. највише отишао да слуша великог филозофа Карла Лудвига Мишлеа, кога је поредио са Сократом.8) У Берлину није полагао испите, него је учио Хегелову филозофију и читао различите песнике.9) Школски распуст провео је на излетима у Пруској и на острву Ригену.10) У том периоду написао је Писма из Грајсфалда, која су била насловљена његовом пријатељу Димитрију Матићу.11) Током 1846. боравио је у Хајделбергу, где се дружио са Димитријем Матићем.12) Ни ту није имао статус редовног студента.13) У то време највише је био одушевљен Волтером и Гетеом.14) У Женеви у Швајцарској боравио је од септембра 1847. године и ту је написао путопис Писма из Швајцарске.15) Јануара 1848. стигао је у Париз.16) Уписао се на Сорбону са намером да настави студиј филозофије, али Фебруарска револуција 1848. осујетила је његове намере.17) Учествовао је у револуцији у Паризу борећи се на страни револуционара.18) Боравак у Паризу описао је у путопису Писма из Париза.19)

У Београду

Отпутовао је у Београд пред Мајску скупштину у Сремским Карловцима.20) Заједно са оцем Протом Матијом Ненадовићем отишао је у Војводину, где је учествовао на Мајској скупштини и у Српском народном покрету 1848-1849.21) Учествовао је у борбама, а писао је и патриотске песме, као и дела: Прелазак добровољаца из Србије и Године 1848.22) Постављен је 30. јула 1848. за професора гимназије у Београду.23) Поред просветне активности бавио се писањем поезије и превођењем.

Почео је јануара 1850. да издаје Шумадинку, у то време једини књижевни лист у Србији.24) Већ у марту 1850. цензура је са Шумадинком имала озбиљног посла.25) Нешто касније уредништво Шумадинке је поверио Милораду Медаковићу.26) Последњи број Шумадинке изашао је 13. августа 1850, а онда је била забрањена.27) Да би се осветио цензури наручио је преко свог пријатеља Јована Краљевића да Саборна црква звони највећим звоном и на тај начин означи смрт Шумадинке.28) Јован Краљевић је наручио звоњаву за наводну смрт своје мајке у Земуну.29) Љубомир Ненадовић је због те звоњаве био саслушаван у полицији, али правдао се да он нема ништа са том звоњавом.30) Одмах након тог случаја тражио је и септембра 1850. добио одсуство.

Са Његошем у Италији

Службу је напустио септембра 1850, када је кренуо на путовање по Италији, Француској и Енглеској.31) Након краћег боравка у Лондону зимовао је у Паризу, а у марту 1851. започео је обилазак Италије.32) У Напуљ је отишао да наплати један дуг за кнеза Милоша.33) Током боравка у Напуљу упознао је Његоша и постао је најважнији сведок за Његошеву биографију.34) Остао је пуна три месеца уз Његоша и водио је дневник, на основу кога је касније написао Писма из Италије.35) Са Његошем се растао маја 1851. у Фиренци.36)

У администрацији

Када се вратио радио је у министарству просвете и министарству спољних послова.37) Када се вратио у Србију постављен је августа 1851. за архивара Кнежевске канцеларије.38) Добио је дозволу за поновно издавање Шумадинке, која је поново изашла јануара 1852.39) Због малог броја претплатника био је присиљен да јула 1852. обустави издавање листа.40) Шумадинку је по трећи пут обновио новембра 1854. Крајем 1856. Шумадинка је постала најчитанији српски лист.41) Августа 1853. Ненадовић је премештен за протоколисту судског оделења у Кнежевој канцеларији.42) Постављен је фебруара 1855. за привременог столоначелника у министарству просвете.43) Током 1856. био је и школски инспектор. Постављен је новембра 1857. за секретара 2. класе у министарству просвете. Унапређен је априла 1858. у секретара 1. класе. Био је новембра 1858. постављен за секретара српске агенције у Цариграду и тада је службено путовао у Атину и на Свету гору.44) Постављен је новембра 1859. за начелника министарства просвете, а током 1860. године једно време је заступао министра просвете, па је по положају био и председник Друштва српске словесности.45) Дужност министра просвете вршио је од 1. априла до 8. новембра 1860.Од јануара 1861. био је начелник министарства просвете.46)

У Црној Гори

На позив кнеза Данила и уз допуштење српске владе боравио је крајем 1857. на Цетињу.47) Био је познат као проруски оријентисан и настојао је да обнови традиционалне односе Црне Горе и Русије.48) Фебруара 1858. напустио је Цетиње и у Дубровнику и Бечу срео се са руским дипломатским представницима, којима је поручио да кнез Данило жели да обнови покидане традиционалне односе са Русијом.49) Набавио је почетком 1858. за кнеза Данила штампарију и послао ју је на Цетиње.50) Његов боравак у Црној Гори био је сумњив и аустријским и турским властима. Аустријска полиција је сматрала да је у Црној Гори боравио у политичкој мисији због догађаја у Херцеговини, а да је штампарија служила само као покриће.51) Поново је током јула 1861. био у тајној политичкој мисији у Црној Гори.52) Аустријска тајна полиција забележила је да је и 1863. био у тајној мисији у Црној Гори.53)

Одлазак из Србије

Јако се добро слагао са кнезом Михаилом, са којим је често знао да се шета и прича.54) Вест о Топчидерском атентату на кнеза Михаила тешко га је погодила, а посебно јер се сматрало да су Ненадовићи били у то умешани.55) Због учешћа у завери стрељан му је брат Светозар Ненадовић и два рођака Сима и Младен Ненадовић.56) Љубомир Ненадовић је поднео оставку, па је на властити захтев пензионисан октобра 1868.57) Одмах након тога био је утучен и склонио се најпре у Беч, код Јована Стефановича Виловског, а од пролећа 1869. у Минхен, Хамбург и Визбаден и дуго је боловао.58)59) Из тога периода потичу Писма из Немачке.60) Из Немачке се 1871. преселио поново у Беч, где је 1873. присуствовао Светској изложби. У Бечу се срео са кнезом Николом, који га је позвао да посети Црну Гору.61) Пре посете Црној Гори одлучио је да посети породицу у Ваљеву, где се задржао једно време.62)63) Неколико година са мањим прекидом провео је у Црној Гори, (1874—1878)64) као гост књаза Николе. За време Другог српско-турског рата 1877/1878. био је ратни дописник из Црне Горе за неке француске и руске новине.65) Био је један од првих Срба који су се школовали у иностранству и започели рад на књижевности. Био је међу првих 16 редовних чланова Српске краљевске академије које је 1887. именовао краљ Милан Обреновић. Године 1892. добио је народно признање од Народне Скупштине.66) Као пензионер живео је од 1879. непрекидно у Ваљеву све до смрти 21. јануара/2. фебруара 1895. године.67)

Књижевност

Ненадовић је почео да пише још као ђак и на књижевности је радио озбиљно и без прекида. Он је имао широко филозофско образовање, доста је путовао и био је упознат са савременим идејама и културом западних народа. Он је био присталица рационалистичке филозофије и поштовалац Доситеја Обрадовића, на кога иначе умногоме подсећа. Као и Доситеј, и Ненадовић је више практичан дух и реформатор, који књижевност узима само као средство за популарисање напредних и слободоумних идеја. Написао је две збирке песама, шаљивих, програмских и у облику епиграма и басни. Неке од њих, као „Попара“ и „Манити глумац“, биле су веома популарне и високо цењене. Као поезија, његове песме су слабе, без заноса и праве песничке дикције. То је поука у стиху, напредне и добронамерне идеје казане ведро, духовито и интимно. Неке његове поучне приче су: Јабука, Грего, Поцепани капут, Бог ће платити, Први лонац, Гле очи, Нека је срећа ма и луда била.68)

Знатно су важнији Ненадовићеви путописи, пет књига, писани у облику писама. То су Писма из Швајцарске, Прва писма из Немачке, Писма из Италије, у којима највише говори о Његошу, Друга писма из Немачке и Писма о Црногорцима. Сва су та писма пуна хумора, ведрине и досетљивости. „Сваки читатељ, каже он, може држати да су управо њему писана“. И писма немају више уметничке, па ни филозофске вредности, јер нису тако ни замишљена. У њима нема пластичних описа природе и дубљих филозофских запажања о народима и културама. Ненадовић избегава тај начин намерно и увек остаје само занимљив, једноставан и срдачан. Његов је циљ да поучи, да забави и разведри душу читаочеву. Писма о Црногорцима су свакојако најинтересантнија. Он је Црну Гору и Црногорце посматрао из кнежеве пратње, па је због тога његово приказивање одвећ идеалисано, али у сваком случају занимљиво. Ма колико да је Ненадовић био Европљанин и рационалиста, он је нагонски осетио високу вредност српског патријархалног морала, и у тој покрајини, у заклону од свих културних утицаја, где су народни живот и обичаји сачували најстарије облике, он је запазио многе лепе особине „чојства и образа“ нашег народа. У писмима о Црногорцима он је те особине нарочито истицао и описивао.

Ненадовић се бавио и превођењем. Нарочито је вредан помена његов превод „Француске револуције“ од Мињеа, „дело у своје доба јако омиљено и много читано у либералним омладинским редовима“.

Вредност Ненадовићева рада је више историјска него уметничка. Пишући лако и занимљиво, језиком необично чистим и течним, он је у своје време био веома популаран и много читан. За стварање читалачке публике и уобличавање савременог књижевног језика његова је заслуга несумњива.

Ненадовић је био један од првих српских планинара. Издавао је и уређивао лист Шумадинка, који је почео да излази јануара 1850,69) и у којем је 1850. објавио чланак „Један дан из путовања мог по Србији 1845. године“. Лист је након 35 бојева забрањен због извјесних либералних изјава и сатира.70) Касније је још три пута покретао Шумадинку, али се она дефинитивно угасила са 74. бројем 1857.71) Осим на планинске врхове Србије и Црне Горе, попео се и на многе друге европске планине и о њима је писао у својим главним делима: Писма из Италије, Писма из Немачке, Писма из Швајцарске.

Академик

Редовни је члан Друштва српске словесности од августа 1848. Казначеј је ДСС 1855, председник ДСС током 1860. Редовни је члан Српског ученог друштва (Одсека за науке моралне, језикословне и литерарне) од љета 1864. Прави је члан Српске краљевске академије (Академије уметности) наименован априла 1887. Приступна беседа: Поглед на поезију и њен утицај на човечанство. Проглашен је 1888.72)

Дела

  • „Словенска вила“, спев (1846)73)
  • „Дојчиновић Војин“, спев у шест у песама (1861)74)
  • „Српска историја за основне школе“ (1850)75)
  • „Путовање по прајском приморју и по острву Ригену“ (1846)76)
  • „Путничка писма“ из Швајцарске (1847)77)
  • „Владика црногорски у Италији“ (1851)78)
  • „Писма из Немачке“ (1870)79)
  • „Шумадинче“, у две свеске, већином преводи (1852, 1853)80)
  • „Прилози за српску историју“, у две свеске (1858, 1861)81)
  • „Протокол писама о ратовању крај Дрине 1811“, у две књиге82)

Такође је издао:

  • „Слободијада“, спев Његошев (1854)83)
  • „Мемоари“, свога оца84)

Превео је и неколико књига.

Споменик у Бранковини

У Бранковини је формиран одбор за подизање споменика Љубомиру Ненадовића, који је потврдио министар просвете. Председници одбора су били управитељи школе у Бранковини. Током седам година, од 1896. су се прикупаљали прилози за подизање споменика. Споменик је свечано откривен 13/26. јула 1903. године поред његовог гроба. Споменик је у облику пирамиде високе 3 метра, од аранђеловачког гранита, коју је израдио Никола Лукачек, индустријалац из Београда. На њој је постављено бакарно попрсје, рељеф у природној величини, који је израдио вајар Ђорђе Јовановић.85)

На свечаности је држао говор академик Љубомир Јовановић, као преставник Српске академије наука,86) а присуствовали су представници краља Србије, Министарства просвете, Учитељског удружења, ђаци алексиначке Учитељске школе, Српске књижевне задруге, ваљевске Трговачке омладине, Ваљевске и многих других општина, учитељи, свештеници, официри и други виђенији људи из Тамнавског, Колубарског, Подгорског и Ваљевског округа.87)

Литература

  • Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, Београд, 1924.3 (В. Петровић).
  • Велибор Берко Савић, Ненадовићи, Ваљево, 2004.
  • Милан Јовановић-Стојимировић, Силуете старог Београда, Просвета, Београд, 2008.
  • У., Љубомир П. Ненадовић, Српска Зора, број 8, уредник Мита Ђорђевић, Беч, 1879.
  • Споменик Љубомира Ненадовића, Нова Искра, број 2, уредник Риста Одавић, Београд, 1904.
  • Бранко Павићевић, Данило I Петровић Његош, Књижевне новине, Београд, 1990.
  • Тодор Стефановић Виловски, Моје успомене (1867-1881), Нолит, Београд, 1988.
  • Министри просвете Србије 1811–1918. Београд 1994, 60–61: Љубомир П. Ненадовић.
  • Летопис Матице српске. Нови Сад 371 (1953) 404–411 + 486–489 (Аноним).

Спољне везе

2)
„NE”, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Загреб, 1924-1929.
3) , 73) , 74) , 75) , 76) , 77) , 78) , 79) , 80) , 81) , 82)
Српска Зора, 1879, стр. 153
4) , 5)
Велибор Савић, 2004, стр. 202
6) , 7) , 9) , 10) , 11) , 13) , 15) , 17) , 18) , 19) , 20) , 21)
Велибор Савић, 2004, стр. 204
8) , 12) , 14)
Силуете 2, 2008, стр. 461
16) , 34)
Силуете 2, 2008, стр. 462
22)
Велибор Савић, 2004, стр. 204-205
23)
Велибор Савић, 2004, стр. 205
24)
Велибор Савић, 2004, стр. 206
25)
Велибор Савић, 2004, стр. 207
26)
Велибор Савић, 2004, стр. 209
27)
Велибор Савић, 2004, стр. 210
28) , 29) , 30)
Велибор Савић, 2004, стр. 211
31) , 37) , 44) , 45) , 47) , 67)
ПО
32)
Велибор Савић, 2004, стр. 213
33) , 35) , 36) , 38)
Велибор Савић, 2004, стр. 214
39)
Велибор Савић, 2004, стр. 217
40)
Велибор Савић, 2004, стр. 218
41)
Велибор Савић, 2004, стр. 225
42)
Велибор Савић, 2004, стр. 219
43)
Велибор Савић, 2004, стр. 222
46) , 52)
Велибор Савић, 2004, стр. 229
48) , 49)
Б. Павићевић, 1990, стр. 325
50)
Б. Павићевић, 1990, стр. 329
51)
Велибор Савић, 2004, стр. 227
53)
Велибор Савић, 2004, стр. 230
54)
Силуете 2, 2008, стр. 463
55) , 58) , 63) , 65)
Силуете 2, 2008, стр. 464
56) , 57)
Велибор Савић, 2004, стр. 232
59) , 60)
Велибор Савић, 2004, стр. 233
61) , 62)
Велибор Савић, 2004, стр. 234
64) , 66) , 68) , 69) , 70) , 71)
NE
72)
Српска краљевска академија Год. 2 (1888) 141, 163–164
83) , 84)
Српска Зора, 1879, стр. 154
85) , 87)
Нова Искра, 1904, стр. 57
86)
Нова Искра, 1904, стр. 58
Штампање