Милорад Медаковић
Милорад Медаковић (Зрмања, Лика, новембар 1824 — Београд, 14/26. март 1897), српски новинар и историчар, секретар и војвода код кнеза Данила и чиновник руског посланства у Београду.
Живот
Брат му је Данило Медаковић, секретар кнеза Михаила и кнеза Милоша и власник „Српског Дневника”.1) Отац му је био царински чиновник у Војној крајини.2) Гимназију је похађао у Сремским Карловцима и у Задру, и од тада се бави и писањем. Парох дубровачки Ђорђе Николајевић му је препоручио да оде у Црну Гору, гдје је ступио у службу код владике Петра Другог. У Црној Гори је скупљао народне пјесме, и пратио владику на путовањима. Био је и у Бечу када је Горски Вијенац предат на штампање. Током буне 1848. био је у Војводини са братом Данилом Медаковићем. Након тога отишао је у Загреб као новинар, а 1850. у Београд, гдје је уређивао „Шумадинку” до затварања од стране цензора. Касније је у Земуну издавао „Војвођанку”, која је исто тако завршила. Покренуо је 1851. у Темишвару „Јужну Пчелу”, коју је онда заједно са братом штампао у Новом Саду до јуна 1852.3) Помагао је брату у уређивању „Српског Дневника”, а посебно је знао да преговара са строгим аустријским цензорима.4)
Почетком 1855. допутовао је на Цетиње, где је постао секретар кнеза Данила.5) Његов долазак није био по вољи аустријским властима, које због тога нису хтјеле да му издају пасош, па је допутовао на Цетиње без докумената.6) Пошто је раније био Његошев секретар сматрао је да ће са кнезом Данилом моћи да равноправно расправља о организацији државе и друштва, националној и спољњој политици.7) Због тога је касније дошао у сукоб са кнезом, који никоме сем свом брату није препуштао да доноси најважније одлуке.8) Био је изразито проруски оријентисан, па се много слагао са предсједником Сената Ђорђијем Петровићем.9) Кнез Данило је сам припремио Законик кнез Данила из 1855, који је онда дао на увид њему и Вуку Врчевићу.10) Био је незадовољан са неким дијеловима законика, али је ипак по кнежевом налогу редиговао текст законика. За време Кримског рата безуспјешно се трудио да кнеза Данила натјера да што прије започне рат са Турцима и да крене према Херцеговини, да би осигурао везе са Србијом.11) Средином 1856. кнез Данило га је послао да преда црногорски меморандум аустријској и руској влади.12) За време кнежевога боравка у Француској почетком 1857. заједно са Ђорђијем Петровићем и уз руску подршку организовао је побуну против кнеза Данила и његове тадашње политике ослањања на Француску.13) Пошто је откривена завјера побјегао је у Аустрију, гдје је оптужио кнеза Данила за безакоње.14) Недуго потом постао је чиновник у руском посланству у Београду, гдје је много касније и умро.
Књижевни рад
Био је доста успјешан новинар и нешто мање историчар, пошто је радове писао на мјешавини језика (српски и руски) и више политичко-новинарским стилом.
Важнија дјела су му:
- Историја Црне Горе, 1851.
- Живот и обичаји Црногораца, 1860.
- О унији у Далмацији, 1864.
- П. П. Његош, 1882.
- Христијани на Балканском Полуострву и њихова судбина, 1885.
- Калај на Истоку, 1887.
- Први српски устанак и његов жалосни свршетак, 1893.
- Владика Данило, 1896.
Члан академије
Редовни је члан Друштва српске словесности од јануара 1863. Почасни је члан Српског ученог друштва наименован љета 1864. Почасни је члан Српске краљевске академије од новембра 1892.
Литература
- Бранко Павићевић, Данило I Петровић Његош, Књижевне новине, Београд, 1990.
- Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, Београд, 1924.2 (Н. Радојчић).
- В. Алексијевић: Савременици и последници Доситеја Обрадовића и Вука Стеф. Караџића : био-библиографска грађа. Рукопис се чува у Одељењу посебних фондова Народне библиотеке у Београду. Ρ 425/6 (В. Алексијевић).
- Енциклопедија Југославије, Загреб, 1955–1971. 6
- Енциклопедија српске историографије, С. Ћирковић и Р. Михалчић, Београд, 1997. 494 (П. Крестић).