Вук Врчевић
Рођење: 10. март 1811. Рисан, Хабзбуршка монархија Смрт: 25. август 1882. Дубровник, Аустроугарска Познат као: дипломата и сакупљач народних пјесама

Вук Врчевић (Рисан, 26. фебруар/10. март 1811 — Дубровник, 13/25. август 1882), српски сакупљач и издавач народних песама, секретар кнеза Данила и аустроугарски вицеконзул у Херцеговини. Писао је доста о историји Црне Горе и Херцеговине и издавао народне умотворине. Био је почасни члан Српског ученог друштва од 21. јануара 1868.¹⁾

Родио се у Рисну 26. фебруара/10. марта 1811. године у Боки Которској, од мајке Тоде и оца Стевана.²⁾ У породици је било четрнаесторо деце. Отац Стеван му је био општински секретар и учитељ на српском и италијанском језику.³⁾ Наљутивши се једном приликом на оца, отишао је од куће.⁴⁾ Када му је отац умро 1831, са двадесет година Вук га је заменио у оба звања и бринуо о целој породици.⁵⁾ Осим званичног посла проучавао је дела Доситеја Обрадовића, дубровачких аутора и италијанских аутора.⁶⁾

Од 1833. до 1841. живео је у Будви и био агент у трговини код зета.⁷⁾ Успут је научио и књиговезачки занат. У Будви је научио и немачки језик.⁸⁾ Године 1835. у Будви га је посетио Вук Стефановић Караџић, са којим се спријатељио.⁹⁾ Видевши да трговина није посао за њега, преселио се у Котор, да ради као секретар Грбаљске општине.¹⁰⁾ Током 1848. за време побуне у Боки морао је да напусти посао у општини, па се запослио као секретар Которског трибунала.¹¹⁾

Помагао је Вуку Караџић и Валтазару Богишићу у скупљању народних умотворина. Био је административни чиновник у Далмацији, потом секретар кнеза Данила 1852—1855. Боравећи у Црној Гори, поред народних умотворина, сакупљао је грађу за историју Црне Горе и писао животопис владикин.¹²⁾ У Црној Гори му је одговарало да живи, али због школовања деце морао је 1855. да се пресели у Задар.¹³⁾ Кнез Данило га је при одласку одликовао Крстом за независност Црне Горе, трећег степена.¹⁴⁾

После тога се са породицом 1855. преселио у Задар,¹⁵⁾ где је радио у аустријској државној служби као писар код намесника.¹⁶⁾ Посао је био врло напоран, што му је доста ослабило вид, па је 1859. морао да се лечи у Бечу.¹⁷⁾

После буне у Херцеговини постављен је 1860. за аустријског конзула, а затим за вицеконзула у Требињу. Послат је у пензију јула 1878. након аустроугарске окупације Босне и Херцеговине,¹⁸⁾ пошто више није био потребан конзул¹⁹⁾ и после тога настанио се у Дубровнику. Цар Фрања Јосиф га је одликовао Витешким крстом и златном колајном за дипломатски рад у најтежим временима.²⁰⁾

Године 1938. први пут су му објављене песме у „Далматинском магазину“.²¹⁾ Објавио је неколико чланака у „Правдоноши“ из Задра, и био сарадник „Словинца“, из Дубровника, „Права“ из Сплита, „Српске зоре“ из Беча и других српских листова.²²⁾

Издавао је збирке народних умотворина, али доста несређено, и понекад додајући своје прилоге без означавања. Обичаје је описивао у:²³⁾²⁴⁾

• Морално-забавне и шалЬиво-поучителне србске загонетке с дотичним на краю толкованієм (1857)²⁵⁾
• Мала женске херцеговачке пјесме, са додатком на крају Херцеговачке напијалице (1866)
• Приповијетке и игре (1868, 1883)
• Басне (1881, 1892)
• Подругачице (1883)
• Три главне народне свечаности: Божић, крсно име и свадба (1883)
• Гаталице и варалице (1884)
• Народне приповијести и пресуде из живота по Боки, Херцеговини и Црној Гори (1890)
• Пјесме које само Турци херцеговачки пјевају
• Народно сујеверје и тумачење снова

Осим тога, објавио је:²⁶⁾

• Цркве и манастири у Херцеговини
• Главни догађаји за владе кнеза Данила
• Живот владике Даниле Рада Петра Петровића II

• Александар Белић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 4, С-Ж, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д. д., Загреб, 1929, стр. 1161
• Српски биографски речник. Матица српска 2004 2, 332–333 (М. Вуксановић).
• Вук Врчевић, Српска Зора, број 2, уредник Тодор Стефановић Виловски, Беч, 1881.
• Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитихи људи српског народа новијега доба, Српска краљевска штампарија, Београд, 1888.
• Вук Врчевић, Морално-забавне и шалЬиво-поучителне србске загонетке, Књигопечатња браће Батара, Задар, 1857.
• Тодор Стефановић Виловски, Моје успомене (1867—1881), Нолит, Београд, 1988.

Vuk Vrcevic