Корисничке алатке

Алатке сајта


данило_медаковић

Данило Медаковић

Данило
Медаковић
данило_медаковић.jpg Данило Медаковић,
аутор Новак Радонић

Рођење:
29. децембар 1819.
Зрмања,
Хабзбуршка монархија

Смрт:
17. новембар 1881.
Загреб, Аустроугарска

Данило Медаковић (Зрмања, 29. децембар 1819 — Загреб, 17. новембар 1881), српски новинар, историчар и политичар. Био је секретар кнеза Михаила и секретар кнеза Милоша у Бечу. Покренуо је прве новине штампане Вуковим правописом. Његов „Српски Дневник” постао је најзначајнији и најчитанији лист у српству тога доба. Његов праунук Дејан Медаковић био је председнк САНУ.

Школовање

Данило Медаковић је рођен 29. децембра 1819. године у Зрмањи у Лици.1) Пошто се родио на дан пророка Данила (17. децембра по старом и 29. децембра по новом календару) по њему је добио име Данило.2) Отац му је био царински чиновник. Данило је завршио немачку основну школу у Војној Крајини, али учио је православну веронауку код попа Мандића.3) Гимназију је похађао у Задру и матурирао је 1838.4) По окончању гимназије због жестокога притиска да се Срби поунијате није више хтео да остане у Далмацији, па се одлучио да оде у Кнежевину Србију.5)

У кнежевој служби

Отишао је у Србију у Крагујевац и ступио у чиновничку службу у кнежевој канцеларији.6) Запазио га је кнез Милош Обреновић, па га је слао са младим кнежевићима Миланом и Михаилом Обреновићем да им током школовања у Темишвару буде кућни учитељ.7) Када се вратио из Темишвара радио је поново у кнежевој канцеларији и онда у министарству финансија. Када је кнез Михаило Обреновић 1842. био приморан да напусти Србију Медаковић га је пратио до Аустрије.8) У Аустрији је био секретар на двору прогнаног кнеза Милоша.9) Кнезу би често преводио и читао шта пишу европске новине. Кнез Милош је Данилу одобрио 1845. да оде о његовом трошку на студије у Берлин.10) Данило је 1847. положио докторат филозофије.11)12) Био је тутор и Милоша Јевремовића, сина Јеврема Обреновића.

Набавка штампарије

По повратку са студија крајем 1847. позајмио је новац од Јована Обреновића и купио штампарију у Новом Саду, па је почео да издаје новине. У то време избила је револуција 1848, а његов пријатељ Константин Богдановић дошао је у Нови Сад да код Данила штампа свој лист „Вестник”, који је пре тога покренуо у Пешти.13) „Вјестник” је био гласило народних тежњи. Након Мајске скупштине 1848. Данило је преселио штампарију у Сремске Карловце и ставио се у службу патријарха Рајачића и главнога одбора.14) Како је Константин Богдановић био одсутан због потреба српске револуције Данило је постао фактички уредник „Вјестника” као органа главнога одбора.15) Патријарх га је послао у јулу 1848. да тражи од српских трговаца из Трста да новчано помогну српски покрет, а да од Бана Јелачића тражи оружје и муницију.16) Српски трговци су новчано помогли, али бан Јелачић није послао оружје. Основао је Друштво Српскога Напретка и новембра 1848. покренуо је политички лист „Напредак”.17) Лист је био писан Вуковим правописом и излазио је два до три пута недељно. Био је то први лист штампан Вуковим правописом.18) За разлику од других сухопарних листова „Напредак” је постао популаран, јер је Медаковић погодио како треба народу да пише. Због мађарске офанзиве морао је 1849. да сели штампарију у Земун.19) У „Напретку” је написао један чланак да су Срби узалуд лили крв за одбрану Аустрије и заштиту царских интереса и да треба да војују против свих душмана словенства и за народ, слободу и краља народног. Власт га је маја 1849. затворила и спровела у Руму, где га је након краћег боравка ослободио бан Јелачић.20) Међутим више није смео да штампа „Напредак”. Кад су се окончали сукоби Медаковићу је требало неколико година да покрије губитке настале у ратном периоду.21) У Земуну је штампао велики број књижевних дела, укључујући сабрана дела Доситеја Обрадовића.

Српски Дневник

Када му је дошао брат Милорад Медаковић помогао му је да покрене неполитички лист „Војвођанку”.22) Милорад је 1851. покренуо „Јужну Пчелу” у Темишвару и онда је штампао у Новом Саду до јуна 1852. заједно са братом. У јулу 1852. Данило је покренуо политички лист „Српски Дневник”. Уз „Јужну Пчелу” издавао је књижевни додатак, а уз „Српски Дневник” штампао је „Седмицу” као недељни књижевни прилог.23) Медаковићев популарни начин писања отворио је приступ Дневнику у све друштвене слојеве. За кратко време „Српски Дневник” са „Седмицом” постао је значајан за политички и књижевни рад српскога народа.24) У новинарству постао је познат по увођењу уводног чланка и први је створио већу читалачку публику.25) „Српски Дневник” је брзо дошао до дотада незамисливих 2.000 претплатника.26) Пре њега српске новине су имале највише неколико стотина претплатника. Гајио је популаран, али достојанствен стил. Захваљујући успешним новинама довољно се обогатио.27) Својим новинама потицао је на премештање Матице српске у Нови Сад, на оснивање српског позоришта, гимназије, филозофског факултета и других институција.28) Око његовог листа окупљало се грађанство либерално-демократске, антиклерикалне, проруске и обреновићевске оријентације.29) Величала се Црна Гора и њена ослободилачка борба.30) Био је то тежак период Баховога апсолутизма, па се морало пазити на који начин се пише. У време Кримскога рата Данило је 1854. у новинама жестоко осудио парискога католичког надбискупа који је хвалио ислам и истицао његову сличност са католичанством и давао му првенство над православљем.31) Царска власт га је одмах због новинскога чланка позвала на саслушање и забранила му да убудуће на сличан начин брани православну веру.32) Проаустријска власт у Србији под вођством кнеза Александра Карађорђевића је исто тако са неповерењем гледала на лист, који је уређивао познати обреновићевац, тако да се дешавало да забране новине.33)

Забрана и продаја листа

Лист је од царских аустријских власти добио три опомене, па је био обустављен 1858, на три месеца јер је писао у корист Црне Горе, а против Турака, којима је била наклоњена Аустрија.34) Медаковићу су забранили да даље уређује лист, али он је то настојао да надокнади издавањем „Седмице” два пута недељно и додавањем вести у њу, али власти су новембра 1858. забраниле и „Седмицу”.35) Пошто више није могао да се нормално бави новинарством продао је „Српски Дневник” 1859. године Платону Атанацковићу и преселио се у Београд.36) Јовану Ђорђевићу је дао да уређује лист. Кнез Милош Обреновић му је 1859. нудио министарство просвете, али Данило је одбио.37) У Београду је боравио једно време и вратио се 1862. године у Нови Сад. Како су се у међувремену измениле политичке прилике и штампа била слободнија поново је 1863. покренуо лист „Напредак”.38) Међутим, лист је поново продао 1864. Када је продао своје имање у Новом Саду и Београду (Вучићева кућа) купио је имање у Писаровини и да би га могао надгледати преселио се у Загреб, где је провео последње године живота.39) Био је председник српске православне општине у Загребу.40)

Књижевни рад

Поред новинарскога рада бавио се и књижевношћу. Главно дело му је Повјестница српскога народа издана у четири књиге од 1851. до 1852.41) Повјестница је писана развученим стилом, пуним фраза, тако да није могла да има значај за историјску науку.42) Иако је био обреновићевац заслуге Карађорђевића је изнио на исправан начин, али ипак књизи није дозвољена продаја у Србији, јер је Милош Обреновић био објективно осликан.43)44) Данило је био познат и као издавач који је знао да издаје књиге о свом трошку и на властити ризик, иако је дотад било уобичајено да аутор сам сноси трошкове и ризик.45) Издао је тако Доситејева дела у 10 томова, Историју књижевности Божидара Петрановића и Даничићев превод Мурављевих Писама о служби божијој.46)

Данилов син Богдан Медаковић био је председник Хрватског сабора од 1906. до 1918. године и око двадесет година био је вођа Српске самосталне странке. Данилов праунук Дејан Медаковић био је председник САНУ.

Кореспондентни је члан Друштва српске словесности од 1853. Дописни је члан Српског ученог друштва наименован 1864.

Литература

  • Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, књига 2, Београд, 1929, стр. 832
  • Василије Крестић, Срби у Хабзбуршкој монархији 1849-1868, Историја српског народа, књига 5, том 2, Српска књижевна задруга, Београд, 1986, стр. 109—150
  • ÖBL 27 (1974) 181 (S. Batušić).
  • Енциклопедија српске историографије, С. Ћирковић и Р. Михалчић, Београд, 1997. 493 (П. Крестић).

Спољне везе

2) , 3) , 4) , 5) , 6) , 7) , 8) , 9) , 10) , 11) , 13) , 14) , 15) , 16) , 17) , 18) , 19) , 20) , 21) , 22) , 23) , 24) , 25) , 26) , 27) , 31) , 32) , 33) , 34) , 35) , 36) , 37) , 38) , 39) , 40) , 41) , 43) , 45) , 46)
ЖИ
12)
„НА”, Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, књига 2, Београд, 1929, стр. 832
28) , 29) , 30)
В. Крестић, 1981, стр. 119
42) , 44)
НА
данило_медаковић.txt · Последњи пут мењано: 2023/07/05 14:43