Илија Огњановић
Илија Огњановић Абуказем
Рођење: 12. мај 1845. Нови Сад, Хабзбуршка монархија Смрт: 21. август 1900. Пешта, Аустроугарска

Илија Огњановић Абуказем (Нови Сад, 12. мај 1845 — Пешта, 21. август 1900), српски лекар и књижевник, један од оснивача српске хумористичке приповетке. Био је први уредник обновљенога књижевнога листа „Јавор” (1874—1892).

Илија Огњановић Абуказем је рођен 12. маја 1845. године у Новом Саду.¹⁾²⁾³⁾ Основну школу завршио је у Новом Саду, а нижу гимназију похађао је такође у Новом Саду. Вишу гимназију похађао је у Сремским Карловцима, Печују и Пешти, где је матурирао.⁴⁾⁵⁾ Као одличан ученик изабран је за Текелијинога питомца, тј. добио је стипендију за школовање.⁶⁾ Студиј медицине уписао је 1866. у Пешти, а дипломирао је 1872. у Бечу.⁷⁾ Специјализацију из хирургије положио је 1873.⁸⁾

Још 1861. покренуо је ђачки сатирични часопис „Зољу”, а 1862. уређивао је „Ђачки Венац”.⁹⁾ У Печују је 1863. током школовања основао Ђачко књижевно друштво и био његов председник.¹⁰⁾ У Пешти се упознао са Јованом Јовановићем Змајем, са којим је остао пријатељ до краја живота. Познанство са Змајем пресудно је утицало на његов живот и рад.¹¹⁾ Био је главни Змајев помагач и сарадник при уређивању „Змаја”, „Жиже” и „Стармалога”.¹²⁾ Објављивао је често под псеудонимом Абуказем, по арапском врачу Абу Казему.¹³⁾ Током 1866. свом презимену додаје надимак Абуказем.¹⁴⁾ Од 1864. сарађивао је у „Даници”, у којој је објавио неколико прича.¹⁵⁾ Редовно је сарађивао и у „Змају”, у коме објављује своје приповетке. У „Застави” је од 1869. писао сатире.

Након повратка у Нови Сад увидео је да није било код Срба ниједнога књижевнога листа, па је обновио „Јавор” и био је његов први уредник.¹⁶⁾¹⁷⁾ Деветнаест година био је уредник „Јавора” (1874—1892), у коме је објављивало око 400 сарадника.¹⁸⁾ Огњановић је најпознатији као хумориста и сатиричар и поред Јована Јовановића Змаја био је једини сатиричар све до појаве Стевана Сремца, Радоја Домановића и Бранислава Нушића.¹⁹⁾ Нушић је рекао да му је Абуказем био учитељ у књижевности.²⁰⁾ Заједно са Светозаром Милетићем, Лазом Костићем и Јованом Јовановићем Змајем пропратио је све догађаје код српскога народа и представљао је глас савести српскога народа у Војводини.²¹⁾ Заслужан је за очување успомене о знаменитим Србима из Новога Сада и за прикупљање података о њима, а то је објавио у Јавору у серији чланака Гробови знаменитих Срба, што су им кости У Новом Саду покопане (Нови Сад, 1890) и Занимљиве приче и белешке из живота знаменитих Срба (1900).²²⁾ Објавио је и Где је умро који од наших знаменитих покојника (1892).

Био је члан Књижевног одбора Матице српске од 1880. до 1887. године, а потпредседник књижевнога оделења Матице српске од 1891. до 1894. Био је дописни члан Српскога ученога друштва и почасни члан Српске краљевске академије.

Након завршенога школовања вратио се 1873. године у Нови Сад, где је започео са лекарском праксом. У време његовога повратка у Новом Саду је владала епидемија колере.²³⁾ Лекарску праксу започео је као вршилац дужности градског лекара, а онда као приватни лекар.²⁴⁾ Десет година био је и лекар болничке задруге трговачке омладине. Током 1884. именован је за градскога физикуса, па онда за срескога лекара, а постао је и лични лекар своје добротворке Марије Трандафил.²⁵⁾ Током 1888. постављен је за управника Порођајнога оделења новосадске болнице и ту дужност обављао је до смрти 1900.²⁶⁾ Писао је и стручне чланке и брошуре из области медицине. Током 1876. написао је О дифтеричној вратобољи за српске матере, а 1884. брошуру Како се ваља чувати и лечити од колере.²⁷⁾ За свештенике је написао Имена болести што смрт могу да нанесу - научни називи протумачени немачким, мађарским и српским језиком.²⁸⁾

• Доктор Илија Огњановић – Знаменити лекар деветнаестог века
• Нова Искра 2 (1900) 317-318
• Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књига 3, Београд, 1929, стр. 207

Ilija Ognjanovic