Добро дошли на Српску енциклопедију

Стеван Сремац

Стеван Сремац

Стеван Сремац (Сента, 11/23. новембар 1855 – Соко Бања, 12/25. август 1906) је био српски књижевник и професор гимназије (Ниш и Друга београдска). Познат је по делима Ивкова слава, Зона Замфирова и Поп-Ћира и Поп-Спира.

Школовање

Рођен је у Сенти у Бачкој 23. новембра 1855. године, у занатлијској породици од оца Аврама и мајке Катарине,1)2) Његови преци воде порекло из Старе Србије и у Срем су се доселили за време Велике сеобе Срба крајем 17. века.3) Његова мајка била је цинцарског порекла, односно прабака му је била Цинцарка или Гркиња.4) Његов деда по мајци Филип Ђорђевић био је богат угледан трговац из Сенте и један од најобразованијих људи свога времена.5) Филип је имао девет кћери и сина Јована Ђорђевића.6) Када је имао три године Стеван Сремац је остао без мајке, а без оца је остао са девет година.7)

Након тога бригу о њему и двоје његове браће преузео је деда Филип Ђорђевић, а кад је деда умро о њима се бринуо ујак Јован Ђорђевић, аутор химне Боже правде. Јован Ђорђевић је имао пресудну улогу у животу Стевана Сремца, током целог његовога образовања.8) Рано детињство је провео делом у Сенти, а делом и код баке по мајци у Пироту. Основну школу Сремац је завршио у Сенти. Када је његов ујак Јован Ђорђевић прешао 1868. у Београд са собом је повео Стевана Сремца и његова два млађа брата.9) У Београду је уписао други разред гимназије.10) У гимназији је увек био врло добар или одличан ученик.11) Пошто је његов ујак имао богату библиотеку и давао му упутства шта да чита, Сремац је као млади гимназијалац познавао многе домаће и стране писце.12) За време ручка или вечере ујак би му увек причао занимљиве анегдоте из прошлости или о великим људима или о некој драми.13) Сремац је био стални посетилац позоришта, а међу гимназијалцима био је познат као онај, који је највише књига прочитао.14) Ујак је на њега пресудно утицао и Сремца је занео патриотизмом, побожношћу, славенофилством, хуманошћу и естетиком.15)

Под ујаковим утицајем Сремац је заволео књигу, позориште и историју. Поред тога много се бавио и гимнастиком.16) У Београду је похађао гимназију, коју је завршио 1874.17) Уписао се 1874. на историјско-филолошки одсек Велике школе.18) Предао се самосталном проучавању историје. Заједно са својим другом Савом Антоновићем добио је студентску награду за научни рад из народне историје.19) Пошто је стрепио да његов рад неће бити изабран, није се усудио да присуствује проглашењу победника конкурса.20) За време његових студија многи његови пријатељи омладинци били су под утицајем Светозара Марковића и социјалистичких идеја, али Сремац се са њима по том питању није слагао.21)

Као добровољац је суделовао у Другом српско-турском рату крајем 1877. и почетком 1878. Међу првима се као добровољац уписао у Ђачку батерију добровољаца, коју је основао Милан Кујунџић Абердар.22) Сматрајући Абердаров поступак неозбиљним и авантуристичим, његов ујак се противио његовом учешћу у рату, али Сремац га није послушао.23) За време рата Сремац није имао прилике да учествује у самом боју. Ђачка батерија је била препуштена сама себи и тешкој зими.24) На путу од Власотинаца до Владичиног Хана Сремац је од исцрпљености заспао у снегу и једва су га другови спасили.25)26) Након ратова завршио је 1878. историјско-филолошки одсек Велике школе.27)

У Нишу

Након рата желео је да ради у новоослобођеним крајевима на југу Србије, али ујак је желео да га задржи у Београду.28) Најпре је одбио понуду да васпитава сина од Јована Ристића, што се ујаку никако није свиђало.29) Захваљујући ујаку постао је 1879. практикант у министарству финансија и на том месту задржао се два и по месеца и онда је дао оставку.30)31) Молио је ујака да га запосли у новоослобођеним крајевима Србије. У септембру 1879. постављен је за професора гимназије у новоослобођеном Нишу и на том месту се задржао 11 година.32) У гимназији је предавао српски језик и историју. Брзо се прилагодио новој средини, а у гимназији је као предавач испуњен националним духом на занимљив начин будио националну свест преносећи младима све што зна о прошлости свог народа.33) При крају прве школске године сукобио се са изаслаником министра просвете, који је приговарао због чега Сремац тражи од ђака да уче напамет народне и родољубиве песме, а посебно песму Ђуре Јакшића Отаџбина.34)35)

У Нишу је сарађивао у Старој Србији, гласилу нишких либерала.36) Међутим његове кратке сатире нису се свиђале власти, па су га прогласили за опасног политичког противника.37) Након тога преместили су га 1881. у Пирот, у коме је боравио две године, па се опет 1883. вратио у Ниш.38)39) Озбиљније је почео да се бави књижевношћу од 1888, кад је почео да објављује више својих приповетки у Босанској вили.40) Највише догађаја и анегдота, које су му послужиле за његова књижевна дела чуо је у кафани Мергер или у кафани Босна у Нишу.41) Многи савременици би били љути на њега, када би себе препознали у његовим делима.42) Његова Ивкова слава била је заснована на истинитом догађају и сви ликови су постојали у стварном животу.43) Тек је 1890. положио професорски испит.

Београд

У Београд се преселио септембра 1892, када је постављен за професора Треће београдске гимназије.44) Тај премештај су му лако одобрили, пошто су на власти била либерална влада Јована Авакумовића у којој је његов ујак Јован Ђорђевић постао министар просвете.45) 46) Касније га нису премештали, пошто је стекао глас изузетнога књижевника. Прелазак у Београд представља доба његовог интензивнога рада.47) У Београду је почео да пише на основу онога материјала, што га је годинама скупљао и бележио по Нишу и Пироту.48) У Београду је проширио и круг познаника и пријатеља. Био је свуда радо приман и радо су га готово сви слушали.49) За разлику од многих дружио се и са људима супротних политичких погледа. Поред Босанске виле почео је да шаље прилоге у Зору, Бранково коло, Срђ, Српски књижевни гласник, Српски преглед, Нову искру и друге листове.50) Стрепио је од исхода, када је Љубомиру Недићу предавао рукопис свога дела Ивкова слава, па се неколико дана није усудио да га посети.51)52) Тим делом се прославио, а Љубомир Недић га је хвалио као српског Дикенса или Гогоља.53)

Пошто је за либерале написао доста чланака у новинама, једном му је дошао министар и пријатељ Стојан Рибарац са припремљеним указом о постављању за директора гимназије, где год му се највише свиђа.54) Стеван Сремац је одбио ту понуду.55) У Другу београдску гимназију премештен је 1898. Био је прави боем, који је дане проводио по кафанама.56) Био је гурман и умерен у јелу и пићу.57) У Нишу је боравио највише у Маргеру, а у Београду у Дарданелију.58) На месту Дарданелија данас се налази Народни музеј. У Дарданели су долазили глумци Народног позоришта, а онда је постала место окупљања интелектуалаца. Стеван Сремац је ту имао свој сталан стол. Инфицирао се у Сокобањи и умро је 25. августа 1906. од последица те инфекције.

Књижевност

Књижевним радом почео је да се озбиљније бави тек када је по други пут дошао у Ниш. Историјске приповетке објавио је под насловом Из књига староставних.59) Стеван Сремац је почео да пише релативно касно, тек 1888, када је у Босанској вили почео да објављује своје прве приповетке.60) У редове значајних српских писаца је избио 1895. са делом „Ивкова слава“. Затим долазе „Луминација на селу“ 1896, „Поп-Ћира и Поп-Спира“ 1898, „Вукадин“ 1903, „Зона Замфирова“ 1907, и мање приповијетке „Чича Јордан“ 1903, „Јексик-Аџија“ 1904, „Три приповетке“ 1904, „Скице“ 1905, „Човекова трагедија или бол у Елемиру, шаљиви спјев са властитим цртежима“ 1907, „Божићна печеница“ 1908, „Кир-Герас“ 1908.

Оставио је и пуно прича по разним часописима, а уз то је писао и политичке чланке, сатире, козерије и подлистке у органима Либералне странке. За свога 18-годишњег књижевног рада је написао веома много. Као наставник је био на гласу као одличан предавач и савесни педагог. По ставовима је био конзервативан и традиционалиста. Зато је чувао народну историју. Као приповедач и хумориста заузима једно од најважнијих мјеста у српској књижевности. Може се чак узети да су све његове приче хумористичке сатире, са два лица: једним које је намењено само за забаву читаоца, и другим које је у ствари посредни опис истине и права уметничка хумористика.

У „Зони Замфировој“ и „Вукадину“ је анегдота проширена и подигнута на ниво описа средине и времена, са уверљивим ликовима и симболичним догађајима. „Поп-Ћира и Поп-Спира“ су нешто мање исполирани и више се полаже на комичне сцене и досетке. Сремац је писац и описивач нашег народског човјека са великим жељама и много ситне таштине, па је требало много вештине да се из такве теме извуче занимљив текст. Његови ликови су потпуно уверљиви и живи, а његови описи времена и средина су много сачували за будућност. Он је јако добро дао људску нарав нашег свијета, са вешто приказаним регионалним особинама и разликама. Многе Сремчеве приповетке су драматизиране, а нарочито се то односи на дела „Ивкова слава“ и „Зона Замфирова“.

Академик

Прави је члан Српске краљевске академије (Академије уметности) од фебруара 1906. Приступну беседу није одржао.

Литература

Вањске везе

1)
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279326-Nikad-ozenjen Никад ожењен, „Вечерње новости“, 18. октобар 2008
2) , 7)
Зоран Арацки, 28. 11. 2005
3)
Миле Павловић, 2005, стр. 10
4)
Зоран Арацки, 29. 11. 2005
5)
Миле Павловић, 2005, стр. 10-11
6)
Миле Павловић, 2005, стр. 11
8)
Миле Павловић, 2005, стр. 13
9) , 10)
Миле Павловић, 2005, стр. 23
11)
Миле Павловић, 2005, стр. 24
12) , 13) , 14)
Миле Павловић, 2005, стр. 25
15)
Миле Павловић, 2005, стр. 27
16)
Миле Павловић, 2005, стр. 29
17)
Зоран Арацки, 30. 11. 2005
18)
Миле Павловић, 2005, стр. 31
19) , 20)
Миле Павловић, 2005, стр. 32
21)
Миле Павловић, 2005, стр. 34
22) , 26)
Зоран Арацки, 1. 12. 2005
23)
Миле Павловић, 2005, стр. 36
24)
Миле Павловић, 2005, стр. 39
25)
Миле Павловић, 2005, стр. 40
27)
Миле Павловић, 2005, стр. 136
28) , 30)
Миле Павловић, 2005, стр. 51
29) , 31) , 32) , 33) , 34) , 36) , 37) , 38)
Зоран Арацки, 2. 12. 2005
35)
Миле Павловић, 2005, стр. 53
39)
Миле Павловић, 2005, стр. 137
40)
Миле Павловић, 2005, стр. 60
41) , 42)
Зоран Арацки, 4. 12. 2005
43)
Зоран Арацки, 5. 12. 2005
44) , 46) , 50) , 51) , 53)
Зоран Арацки, 7. 12. 2005
45) , 47) , 48) , 49)
Миле Павловић, 2005, стр. 91
52)
Миле Павловић, 2005, стр. 93
54) , 55)
Миле Павловић, 2005, стр. 106
56) , 57) , 58)
Зоран Арацки, 8. 12. 2005
59) , 60)
Зоран Арацки, 3. 12. 2005
Штампање