Јован Авакумовић
Рођење: 13. јануар 1841. Београд, Кнежевина Србија Смрт: З. август 1928. Рогашка Слатина, Краљевина СХС

Јован Авакумовић (Београд, 1/13. јануар 1841 — Рогашка Слатина, З. август 1928), српски политичар, правник и адвокат. Био је министар правде, министар спољних послова и два пута председник владе Краљевине Србије од 22. августа 1892. до 13. априла 1893. и од 11. јуна до 4. октобра 1903.

Јован Ђ. Авакумовић је рођен 1/13. јануара 1841. године у Београду од оца Ђорђа и мајке Катарине.¹⁾ Његов отац Ђорђе Јеремић био је абаџија, а презиме је из поштовања узео према своме стрицу игуману Авакуму Петровићу, игуману манастира Боговађе.²⁾ Јованова мајка Катарина била је из чувене породице Бабадудића.³⁾ Катаринина мајка била је Ђурђија звана Дуда, а Катаринин деда је трговац из Приштине Карабиберовић, који је сазнао да ће избити Први српски устанак, па се са породицом пре устанка преселио у Београд.⁴⁾ Ђурђија или баба Дуда поудавала је своје ћерке у значајне београдске породице, па је та породица дала много министара: Панту Јовановића, Јована Белимарковића, Косту Јовановића, Алимпија Васиљевића, Јована Авакумовића, Павла Денића и генерала Бранка Јовановића.⁵⁾ Међу Бабадудиће спадао је и Живко Карабиберовић. Јован Авакумовић је у Београду завршио најпре гимназију, а јуна 1860. завршио је Правни факултет.⁶⁾ Постао је 1860. практикант суда у Београду, а онда је новембра 1860. постављен за писара прве класе у суду Шабачког округа.⁷⁾ На том послу је радио нешто преко годину дана, а затим је по сопственом захтеву постављен маја 1862. за писара варошког суда у Београду.⁸⁾ Након инцидента код Чукур-чесме и бомбардовања Београда јуна 1862. уписао се као добровољац у ђачку легију.⁹⁾ Изабран је октобра 1862. за државног питомца, па је 4/16. новембра 1862. отишао у Немачку.¹⁰⁾ Током три године је слушао је предавања из правне и државне науке на немачким универзитетима у Хајделбергу и Берлину, као и на швајцарском универзитету у Цириху.¹¹⁾ Пошто је завршио студије, отишао је у Париз, код најбољих француских професора и научника. У Београд се вратио крајем 1865.¹²⁾

Служио је у судској и полицијској струци.¹³⁾ Од децембра 1865. био је писар 1. класе Апелационог суда.¹⁴⁾ Постављен је јула 1868. за секретара Министарства унутрашњих послова.¹⁵⁾ Вратио се фебруара 1874. поново у судску струку као секретар 1. класе Касационог суда и на том месту је остао до 22. октобра/3. новембра 1875. године, када је постављен за управника Београда.¹⁶⁾¹⁷⁾ На месту управника Београда задржао се само шест недеља, а онда је постављен на дужност начелника београдског округа.¹⁸⁾ Постављен је 1/13. јуна 1876. за начелника 2. класе полицијског оделења Министарства унутрашњих послова.¹⁹⁾ Пошто је брзо након његовог постављања избио Први српско-турски рат имао је много посла, да прима и дешифрује телеграме, које је Врховна команда слала са ратишта у Београд.²⁰⁾ Био је начелник Министарства унутрашњих дела од 1876. до 1880, а 1880. министар правде у либералној Ристићевој влади.²¹⁾ Међутим, на положају министра је остао врло кратко јер је одступио, заједно са Ристићем,²²⁾ због непристанка на трговачки уговор са Аустрогугарском, па је једно време био министар на расположењу.²³⁾

Био је члан Касационог суда од 1881. до 1887, када је поново постао министар правде и после тога поново одступио са Ристићем и осталим либералним министрима, па је поново био на распложењу, а затим јавни правозаступник београдске вароши.²⁴⁾ Био је један од најпознатијих адвоката у Београду, цијењен као правник и говорник. Објавио је многе расправе из казненог права. Био је један од најопширнијих говорника, тако да су његови говори обично трајали један до два сата. Као адвокат задржао је праксу да увијек добро проучи оно о чему ће да говори. Међутим из адвокатске праксе задржао је и цепидлачење око ситница.²⁵⁾

Под вођством Авакумовића и Стојана Рибарца Либерална странка је преузела методе Народне радикалне странке, па су почели да агитују по народу.²⁶⁾ Странку су почели да воде паланачки трговци и адвокати, а сваки од њих би добио округ у коме је агитовао. Што се тиче страначкога програма почели су да се служе демагошким обећањима, а тражили су смањење плата министара и саветника.²⁷⁾ У Скупштини су критиковали готово све владине предлоге. По доношењу новог Устава из 1888. више година је био посланик у Народној скупштини. Током 1888. био је вођа либералне опозиције у Скупштини. Када је Јован Ристић као намесник поднео оставку у либералној странци Авакумовић је 1889. изабран за новог вођу Либералне странке.²⁸⁾

Изабран је 22. августа 1892. за председника владе и министра иностраних послова.²⁹⁾ Била је то влада младих либерала састављена након оставке владе Николе Пашића. Главни задатак либералне владе био је да се изабере нова Скупштина, која би решила намесничко питање по жељи Јована Ристића.³⁰⁾ Авакумовићева влада је на незаконит начин отимала радикалне општине, а кад је то обавила, онда је смањивала број радикалних бирача.³¹⁾ За време отимања општина влада је претила не само полицијом, него и војском. Приликом преотимања општина у једном селу војска је побила дванаест сељака. Иако су насиљем преотели општине и смањили укупан број гласача, а број својих гласача повећали четири пута, ипак су на изборима радикали имали већи број гласова.³²⁾ Правним насиљем и гласањима без кворума поништили су изборе радикала у једном округу.³³⁾ Друге странке су се тада повукле из скупштине. Александар Обреновић је 13. априла 1893. извршио државни удар и узео је краљевску власт, иако му је до пунолетства недостајало више од годину дана.³⁴⁾ Краљ је тада срушио Авакумовићеву владу и дао мандат Лазару Докићу.

Народна скупштина, у којој су радикали имали већину, оптужила је јула 1893. године Авакумовићеву владу државном суду због бројних кршења закона и устава.³⁵⁾ Авакумовић се као вешт адвокат добро бранио пред судом. Почетком 1894. краљ је амнестирао Авакумовићеву владу. У Народној либералној странци дошло је до расцепа априла 1895, када се због државног удара у коме је укинут Радикалски устав, већина залагала за бојкот избора, а он се залагао за излазак на изборе.³⁶⁾ Због тога питања поднео је оставку на место вође странке.³⁷⁾

Током 1901. вођа је либералне опозиције у Скупштини. Био је укључен у заверу, у којој је 1903. дошло до Мајског преврата и убиства краља Александра Обреновића.³⁸⁾ Међутим он је био више посматрач збивања, него што је био прави учесник завере.³⁹⁾ Након Мајског преврата постао је председник револуционарне владе која је изабрала Петра Карађорђевића за краља Србије и успоставила Устав из 1888. Био је председник владе од 11. јуна до 4. октобра 1903. Након тога повукао се из политике.

Био је редовни члан Српског ученог друштва (Одбора за науке философске и филолошке) од 27. фебруара/11. марта 1883, затим прави члан Српске краљевске академије (СКА) на основу указа од 15/27. новембра 1892, распоређен је у Академију друштвених наука 28. децембра 1892/ 9. јануара 1893. Са приступном беседом: О старој српској пороти, поређена са енглеском поротом проглашен је за академика 3/15. априла 1894.⁴⁰⁾⁴¹⁾

• Таковски крст трећег реда, за време Првог српско-турског рата (1876)⁴²⁾
• Таковски крст првог реда (1889)⁴³⁾

Објавио је многобројне расправе из казненог права:⁴⁴⁾

• „Важност казненог права“ (1882)⁴⁵⁾
• „Продужени злочен“ (1882)⁴⁶⁾
• „Неколико чланака“ (1882), прештампано из његових чланака објављених у политичким листовима⁴⁷⁾
• „Присвојење нађених ствари“ (1883)⁴⁸⁾
• „Нужна одбрана“ (1883)⁴⁹⁾
• „Стицај злочина“ (1883)⁵⁰⁾
• „Поврат“ (1884)⁵¹⁾
• „Саучешће“ (1884)⁵²⁾
• „Покушај“ (1885)⁵³⁾
• „Неколико питања о карактеристици крађе“ (1886)⁵⁴⁾
• „Теорија казненог права“ (1887—1891), његово главно дело⁵⁵⁾
• „Енглеска, француска и српска порота“ (две свеске 1889 и 1890)
• „Две цртице из мог живота у Берлину 1864. године“ (1926), аутобиографија

У Народној скупштини је одржао много говора о правним и финансијским питањима, од којих су нека штампана, према стенографским белешкама:⁵⁶⁾

• „О буџету“ (1889)
• „О зајму од 26.666.500 динара“ (1890)
• „О железничком уговору“ (1890)
• „Радикални буџет“ (1891)
• „Против прогнанства краљице Наталије“ (1892)
• „Обрана у оптужби либералних министара пред Скупштином“ (1896)

Држао је више говора на седницама београдске општине, а једна од битнијих је:⁵⁷⁾

• „О реформама београдске општине“, 17/31. октобра 1884.⁵⁸⁾

• Јован Ђ. Авакумовић, Мемоари, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци и Нови Сад, 2008.
• Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, Грађа за биографски речник чланова друштва српске словесности, српског ученог друштва и Српске краљевске академије (1841–1947), уредник Никша Стипчевић, Српска академија наука и уметности, Београд, 2007, стр. 3
• Hикола Радојчић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 1, А-Х, уредник Слободан Јовановић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1925, стр. 101
• С. Јовановић, Влада Александра Обреновића, књига 1, Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон, Београд, 1934.
• С. Јовановић, Влада Александра Обреновића, књига 2, Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон, Београд, 1935.
• С. Јовановић, Влада Александра Обреновића, књига 3, Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон, Београд, 1936.
• Биографије научника − Јован Ђ. Авакумовић, Годишњак српске краљевске академије, број IX, Српска краљевска академија, Београд, 1896, стр. 228—233
• Мирослав Пешић, Политичке странке и увођење парламентаризма у Србији од 1881. до 1903., докторска дисертација, Ниш, 2013.
• Живан Живановић, Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века, Књига трећа 1889-1897, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1924.

• Сајт САНУ

Jovan Avakumovic