Јован Белимарковић

Јован Белимарковић (Београд, 13. јануара 1827 — Врњачка Бања, 28. август 1906),1) српски генерал. Био је министар одбране и министар грађевина, а од 1889. до 1893. био је један од тројице краљевских намесника. Имао је одлике правог војсковође, са својом смелошћу у командовању и способношћу да држи војску у добром расположењу. Ослободио је Врање и заједно са Милојком Лешјанином ослободио је 1878. Ниш.

Школовање

Јован Белимарковић рођен је 1/13. јануара 1827. у Београду.2) Основну школу, гимназију и Лицеј завршио је у Београду.3) Годину дана студирао је филозофију у Берлину.4) У војску је ступио 1846. Након тога био је државни питомац на универзитету у Берлину до 1848, где је био на артиљеријској школи у Берлину.5) Унапређен је 1850. у чин потпоручника, а у Србију се вратио 1851. године.6)

Министар одбране

Од 1852. до 1857. био је професор Артиљеријске школе (претече Војне академије).7) За време Светоандрејске скупштине 23. децембра 1858. усвојено да до доласка кнеза Милоша намесничку власт врши скупштина, па су Стевчи Михаиловићу поверили врховну команду над војском и полицијом, а као помоћнике добио је Ранка Алимпића за војне послове и Јована Белимарковића за полицијске послове.8)9) Белимарковић је командовао грађанском гардом, наоружаним грађанима Београда, који су били спремни да бране скупштину.10) Унапређен је 1858. у чин капетана, а 1859. у мајора.11)12) Био је постављен за директора Артиљеријске радионице Тополивнице у Крагујевцу, а онда је новембра 1861. дао оставку на војну службу. Поново је активиран за време бомбардовања Београда 1862, када је командовао једним одсеком одбране Београда. Током лета 1862. владала је криза у односима са Турском, па је постављен за команданта левог крила, а Ранко Алимпић за команданта десног крила у могућем рату са Турском.13) Постао је 1865. шеф штаба стајаће војске, а 1866. био је инспектор инжењеријских трупа.14) Постављен је 1867. за помоћника министра одбране.15) Постављен је за министра одбране и вршиоца дужности министра грађевина у влади Ђорђа Ценића и у влади Радивоја Милојковића од 3. јула 1868. до 22. августа 1872. У влади Миливоја Петровића Блазнавца био је министар грађевина и заступник министра одбране од 22. августа 1872. до 5. априла 1873. Унапређен је 1869. у пуковника.16)

Белимарковићева афера

Након Блазнавчеве смрти априла 1873. откривене су злоупотребе у министарству одбране, за које је оптужен Белимарковић, па је читава афера по њему названа Белимарковићева афера.17) Прецењена је штета на 17.500 дуката, па је 1. сепртембра 1873. влада одредила једну комисију да испита злоупотребе у министарству одбране.18) У исто време оптужен је Живко Карабиберовић у афери Српске банке, а пошто су Белимарковић и Карабиберовић били главни чланови моћнога и добро умреженога племена Бабадукића, онда су сви Бабадукићи почели да оптужују Јована Ристића да је корупцију Намесничкога режима, чији је он био главни носилац, настојао да пребаци на Бабадукиће.19) Комисија је нашла разне неправилности у војним магацинима.20) Осумњичено је неколико лица из министарства одбране, а за Белимарковића је одређено да одговара пред скупштином.21) Скупштински одбор је поред ранијих злоупотреба нашао да постоје злоупотребе у војним набавкама, а с обзиром на Белимарковићево богатство и начин живота сматрали су да постоји довољно елемената за оптужбу.22) Белимарковић се успешно одбранио доказујући да су те набавке биле изузетно јефтине, па га је скупштина ослободила кривице.23) Постојало је и мишљење да га је од кривичног гоњења спасио кнез Милан, који је преко својих ађутаната застрашио или поткупио посланике да заштите њему верног и поузданог Белимарковића.24) Касије је сам кнез признавао да је та афера упропастила углед владе у очима сељака.25)

Ослободилац Ниша и Врања 1878.

Белимарковић је од 1872. до 1875. био члан Државнога савета.26) Током 1875. оптужио је председника владе Аћима Чумића да је присташа Карађорђевића.27) Одмах након тога Белимарковић је пензионисан, иако је био члан Савета.28) Поново је активиран јуна 1876, када га је влада послала пред почетак Првог српско-турског рата у Црну Гору, да договори заједнички рат против Турака. Био је изасланик код црногорске војске све до 1877.29) Учествовао је у бици на Вучјем долу 28. јула 1876, када му је кнез Никола поверио команду над резервом.30) У Другом српско-турском рату био је командант шумадијског корпуса.31)

Командант тимочког корпуса Ђура Хорватовић је пре њега са војском ушао у ослобођени Пирот, па је тражио да се и за њега понови свечани дочек.32) Заслужан је за ослобођење Ниша, заједно са Милојком Лешјанином, па је добио највећи орден, Таковски крст са лентом.33) Ослободио је Врање 31. јануара 1878. Као командант одликовао се брзим одлукама, а његово самопоуздање и разметљивост подизали су код војске морал и веру у победу.34) Имао је одлике правог војсковође, са својом смелошћу у командовању и способношћу да држи војску у добром расположењу.35) Унапређен је у генерала 1877.36)

Намесник

Био је на дужности команданта шумадијског корпуса до 1882, када је пензионисан. Члан Државног савета постао је поново 1888.37) Од 1889. до 1893. био је краљевски намесник заједно са Јованом Ристићем и Костом Протићем.38) Главну улогу у намесништву имао је Јован Ристић.39) Сва тројица намесника били су верни краљу Милану. Ристић је понекад морао да смирује Белимарковића, који је сматрао да треба кидати све везе са радикалима.40) Након смрти Косте Протића поставило се питање трећег намесника и тада се Белимарковић потпуно завадио са радикалима, да ни Јован Ристић није могао да изглади њихове међусобне односе.41) Претио је да ће на Теразијама да направи касапницу радикалског меса, па су и радикали њему узвраћали на исти начин.42) Белимарковић је отада ишао у пратњи телохранитеља.43) Између Јована Ристића и Белимарковића дошло је до неслагања по питању трећег намесника.44) Белимарковић је за намесника желео свога сестрића Јована Авакумовића, а Јован Ристић је желео некога из свога племена Хаџи-Томића.45) У државном удару 13. априла 1893. смењен је са положаја намесника.46) Био је пензионисан. Поново је активиран 24. марта/6. априла 1903. и постављен је за председника Сената.47)48)

Последње године је провео у вили у Врњачкој Бањи где је и умро је 15/28. августа 1906. и где је сахрањен.49)

Одликовања

Добитник је следећих одликовања:50)

  • Таковски крст I степена са лентом
  • Бели Орао I степена
  • Златна медаља за храброст
  • Орден Свети Станислав I степена (руски)
  • Данилов орден II степена (црногорски)
  • Медаља Обилића за храброст
  • Румунска Звезда II степена
  • Меџидија II степена и других

Литература

2)
„НА”, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, 1929, књига 1, 160
3) , 5) , 6) , 7) , 11) , 14) , 15) , 26) , 37)
НА
4)
М. Милићевић, Љ. Поповић, 2003, стр. 40
8)
Уставобранитељи, 1933, стр. 436
9)
М. Алимпић, 1892, стр. 183
10)
Друга влада Милоша, 1933, стр. 4
12) , 16) , 36)
ПО
13)
М. Алимпић, 1892, стр. 346
17) , 18)
Влада Милана Обр. 1, 1934, стр. 295
19)
Влада Милана Обр. 1, 1934, стр. 296, 297
20) , 21)
Влада Милана Обр. 1, 1934, стр. 336
22)
Влада Милана Обр. 1, 1934, стр. 337
23)
Влада Милана Обр. 1, 1934, стр. 338, 339
24)
Влада Милана Обр. 1, 1934, стр. 343
25)
Влада Милана Обр. 1, 1934, стр. 346
27) , 28)
Влада Милана Обр. 1, 1934, стр. 387
29)
Влада Милана Обр. 2, 1934, стр. 46
31)
Влада Милана Обр. 2, 1934, стр. 189
32)
Влада Милана Обр. 2, 1934, стр. 190
33)
Влада Милана Обр. 2, 1934, стр. 191
34) , 35)
Влада Милана Обр. 2, 1934, стр. 192
38) , 39)
Влада Милана Обр. 3, 1934, стр. 487
40)
Влада Алекс. Обр. 1, 1934, стр. 299
41) , 42) , 43)
Влада Алекс. Обр. 1, 1934, стр. 334
44) , 45)
Влада Алекс. Обр. 1, 1934, стр. 335
46)
Влада Алекс. Обр. 1, 1934, стр. 341
47)
Живан Живановић 4, 1925, стр. 303
48)
Влада Алекс. Обр. 3, 1936, стр. 330
49) , 50)
Политика, 16. 8. 1906, стр. 2
Штампање