Радивоје Милојковић
Рођење: 8. јануар 1833. Глоговац, Кнежевина Србија Смрт: 16. децембар 1888. Београд, Краљевина Србија

Радивоје Милојковић (Глоговац, 8. јануар 1833 — Београд, 16. децембар 1888), српски политичар и правник. Био је председник владе Кнежевине Србије за време Намесништва (1869—1872). Био је министар унутрашњих послова, министар правде и потпредседник Државнога савета.

Рођен је 27. децембра 1832/8. јануара 1833. године у Глоговцу у Пожаревачком округу.¹⁾²⁾ Његов отац Милојко је био трговац и за своје синове је довео учитеља из Баната.³⁾ Основну школу је завршио у Глоговцу, а два разреда гимназије похађао је приватно у Смедереву.⁴⁾ Прешао је 1844. у Београд, где је 1847. завршио гимназију.⁵⁾⁶⁾ Током школовања на београдском Лицеју био је од 1848. један од чланова „Дружине младежи српске”.⁷⁾ Завршио је 1852. године Лицеј у Београду.⁸⁾⁹⁾ Од 1852. до 1853. био је практикант окружног београдског суда, а онда је до 1855. био писар пожаревачког окружног суда.¹⁰⁾ Изабран је 1855. за државног питомца, па је до 1858. студирао право у Хајделбергу, а од 1858. у Паризу.¹¹⁾¹²⁾ Слушао је предавања чувенога францускога либерала Вашроа.¹³⁾ У државну службу ступио је 1859. Био је секретар министарства правде, секретар Државнога савета, начелник министарства правде и председник Апелационога суда.¹⁴⁾ Био је пашеног Јована Ристића.¹⁵⁾

Кнез Михаило Обреновић је 1868. пред смрт намеравао да промени устав и Милојковићу је поверио задатак да изради нови устав.¹⁶⁾ По том уставном нацрту законодавна власт је била пренета са Савета на Народну скупштину, која је имала два дома.¹⁷⁾ Горњи дом би чинили чиновници и улазили би у њега по положају, а доњи би се бирао. Кнез би делио законодавну власт са скупштином, али био би од ње надмоћнији. Кнез би предлагао закон, који би скупштина могла да одбаци само са двотрећинском већином.¹⁸⁾ Већина у влади прихватала је Милојковићев уставни нацрт, али председник владе Никола Христић се није слагао. Пошто је кнез убијен тај устав није усвојен.

Након убиства кнеза Михаила и у доба Намесништва постао је најпре министар унутрашњих послова.¹⁹⁾ Изабран је за председника владе 8. августа 1869. и на том положају је био до пунолетства кнеза Милана Обреновића 22. августа 1872. Помагао је Јовану Ристићу да се напише Устав из 1869.²⁰⁾ У одбору који је одлучивао о уставу Аћим Чумић се у име конзервативаца залагао за јак Савет, који би контролисао владу, али Милојковић је сматрао да Скупштина треба бити та која ће надзирати владу, а Савет само да се бави израдом закона.²¹⁾ Државни Савет се противио сазивању Велике скупштине у Крагујевцу, која би одлучивала о уставу, али када их је Милојковић као министар унутрашњих послова ставио пред свршен чин и сазвао скупштину 27. јуна 1869. без њихова одобрења, морали су да пристану.²²⁾ Полицијски терор намесничкога режима приписивао се Радивоју Милојковићу.²³⁾ Био је главни посредник између намесничке владе и скупштине, спроводио је скупштинске изборе и сав је парламентарни механизам држао чврсто у својим рукама.²⁴⁾ Иако се представљао као народни човек скупштини никад није признавао право да руши министре.²⁵⁾

Када је кнез Милан Обреновић постао пунолетан 1872. године Радивоју је окончан мандат, али убрзо је постао потпредседник Државнога савета.²⁶⁾ И даље за време конзервативне владе Јована Мариновића остали су на својим местима многи либерални начелници полиције, у сталној тајној вези са Милојковићем.²⁷⁾ Аћим Чумић је онда крајем 1874. морао пред изборе да очисти полицију од либерала. Либерали су остали дуго најјача снага у скупштини, иако су били подељени на два дела. Током 1875. кнез Милан је распустио скупштину, а Милојковић је смењен са места потпредседника Савета.²⁸⁾

Поново је постао министар унутрашњих послова 1876. у влади Стевче Михаиловића, влади, која је водила оба Српско-турска рата. Помоћу лажних полицијских достава кнеза је покушавао да завара да већина његових политичких противника навија за Карађорђевиће.²⁹⁾ Под изговором рата чврстом полицијском руком стегао је Србију.³⁰⁾ Укинули су пријашњу слободу штампе, обустављени су општински зборови, смењивани су општински чланови. За време одсуства Јована Ристића био је заступник министра спољних послова од 21. јуна до 24. септембра 1868. Био је поново министар у влади Јована Ристића 1878, а онда је из ње иступио 1879, да би опет постао министар 1880.³¹⁾

Након Илкинога атентата октобра 1882. краљ Милан Обреновић је Радивоју Милојковићу понудио мандат за састав владе, али под условима да вођење спољне политике остане краљу, да нема повратка митрополита Михаила и да у владу уђу два напредњака.³²⁾ Краљу Милану је био потребан искусан полицајац да гони кривце за атентат. Напредњак Милан Пироћанац се противио уласку напредњака у такву владу, јер се бојао да Радивоје не злоупотреби Илкин атентат као повод за полицијски терор.³³⁾ Јовану Ристићу је с друге стране сметало што би спољна политика била потпуно у краљевим рукама па би имала још јачу аустрофилску ноту и због тога је наговорио Милојковића да врати мандат.³⁴⁾ Дуго година остао је у опозицији, све док Јован Ристић није 1887. саставио владу, у којој је Радивоје поново био министар унутрашњих послова.³⁵⁾ Пред скупштинске изборе 1887. променио је 18 начелника новим углавном либералним.³⁶⁾ Због страха од радикала, који су са либералима били у заједничкој влади полиција се током избора није отворено мешала, али на накнадним изборима су се негде претерано мешали. Радикали су онда безуспешно тражили да се смени Милојковић.

• А. Вулетић, Љ. Трговчевић, Аутобиографске белешке Радивоја Милојковића, Мешовита грађа Miscellanea, књига 21, Историјски институт, Београд, 2003.
• Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књига 2, Београд, 1929, стр. 919
• С. Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила, Београд, 1933.
• С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књига 1, Београд, 1934.
• С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књига 2, Београд, 1934.
• С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књига 3, Београд, 1934.
• Живан Живановић, Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века, Књига друга 1878-1889, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1924.
• Живан Живановић, Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века, Књига трећа 1889-1897, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1924.
• Јован Скерлић, Омладина и њена књижевност (1848—1871), Српска краљевска академија, Београд, 1906.

Radivoje Milojkovic