Добро дошли на Српску енциклопедију

Ранко Алимпић

Ранко Алимпић (Накучани, 21. март 1826 — Београд, 19. новембар 1882), српски генерал и политичар. Био је државни саветник, два пута министар грађевина и управник Војне академије. У Првом српско-турском рату командовао је Дринском војском.

Школовање

Ранко Алимпић рођен је 9/21 марта 1826. у Накучанима у Поцерју у шабачком округу.1) Његов отац је био Марко, који је умро 1837, а мајка Филипа, која је умрла 1846. Ранко је имао два брата и четири сестре. Основну школу похађао је у Накучанима и Шапцу. Гимназију је похађао у Крагујевцу, а како је био сиромашан поред стипендије морао је и да учи децу из имућнијих кућа.2) У Крагујевцу је 1842. завршио реторику као најбољи у разреду.3) Изабран је да као државни питомац оде на војне науке у Беч, али због Вучићеве буне и државног преврата то се није реализирало.4) Он је онда ступио у војску као обични редов и ту се истицао, па је 1845. унапређен у потпоручника и постављен за ађутанта главног војног штаба.5) Септембра 1846. по други пут је изабран за државног питомца и послали су га у Прусију на изучавање виших војних наука.6) У Прусији је изучавао војне науке, а служио је једно време у гарди и резервним родовима војске. У Пруској ратној школи је полагао испите са одличним успехом, а посебно се одликовао у познавању тактике.7) Због побуне у Прусији прешао је на војне студије 1850. у Белгију, а онда се крајем 1850. вратио у Прусију, где је 1852. завршио војне науке.8) У Берлину је поред војних наука слушао на Универзитету и филозофске и државне науке.9)

Светоандрејска скупштина

Вратио се 1852. у Србију, где је одмах постављен за професора Војне академије у Београду, где је предавао војну тактику.10) Исте године оженио се Миленом, ћерком Петра Вукомановића, брата кнегиње Љубице.11) Заједно са Јованом Илићем и Милованом Јанковићем, а у договору са Илијом Гарашанином агитовао је по Београду и унутрашњости за Народну скупштину током 1858.12) Спадао је у групу удружених либерала и Обреновићеваца, који су постали опозиција кнезу Александру Карађорђевићу. Они су заседали у кући Ранка Алимпића, одакле су управљали заједничким потхватом сазивања Светоандрејске скупштине, којом је крајем 1858. срушен кнез Александар Карађорђевић.13) Ранкова кућа постала је зборно место либерала, а у њој се у то време настанио и Стевча Михаиловић.14) За време заседања Светоандрејске скупштине Алимпић је требао да чува безбедност Народне скупштине од спољне опасности.15) Либерали и Обреновићевци су се договорили у Алимпићевом стану о тактици како да спрече да се великаши домогну намесништва након збацивања кнеза. У скупштини је 23. децембра 1858. усвојено да до доласка кнеза Милоша намесничку власт врши скупштина, па су Стевчи Михаиловићу поверили врховну команду над војском и полицијом, а као помоћнике добио је Ранка Алимпића за војне послове и Јована Белимарковића за полицијске послове.16)17) Током 24. децембра претило је да војска нападне скупштину, али пред скупштином се окупио народ спреман да је брани. Ранко Алимпић је организовао наоружани народ.18) Када је једна војна јединица кренула према скупштини с намером да без борбе растера народ Алимпић је иступио и зауставио их.19)20) Други пут војска из касарне требала је да отпрати саветнике до кнеза Карађорђевића, али народ има је свуда пресецао пут и блокирао пролаз, да би се на крају готово цела јединица предала Алимпићу.21) Тога дана окончала се криза победом скупштине, либерала и Обреновићеваца. Ранко је 25. децембра 1858. преузео привремену управу над војском, у тренуцима када је још увек претило да војска на власт врати свргнутог Карађорђевића.22)

Управник Војне академије

Постављен је 17. марта за управника Војне академије наследивши на том месту Франтишека Заха.23) Изабран је за посланика у Поцерини августа 1859.24) У то време кнез Милош се већ јавно сукобљавао са либералима и онда су виђенији либерали почели да губе службу. Већ 6. маја 1860. Ранко Алимпић био је разрешен дужности управника Војне академије.25) Ипак нешто касније, да га склоне из Београда поставили су га за нечелника подринског округа.26) На том месту био је пола године.

Начелник општевојног оделења

Када је почетком 1861. Коста Хранисављевић био постављен за начелника главне војне управе узео је Ранка Алимпића за свог заменика, односно за начелника општевојног оделења главне војне управе.27) На новој дужности Ранко је започео да ради на устројству народне војске.28) Јуна 1861. након устанка у Херцеговини и турске потере чете Луке Вукаловића побегле су у Србију, а пошто је Порта могла да оптужује Србију да сарађује са устаницима Ранко је добио задатак да се реши непожељних устаника.29) Опколио је устанике и након опсаде натерао их да предају оружје, али капетанима је онда вратио оружје.30) Инцидент на Чукур чесми одиграо се 15. јуна 1862, када су Турци су на чесми разбили главу једнога српског дечака, што је довело до сукоба Срба и Турака у Београду и бомбардовања Београда 1862. За време тога инцидента добио је задатак да одржава сигурност и ред у војсци и грађанству.31) У тренутку бомбардовања преузео је са мало војника и официра команду обране.32) Био је лагано рањен док је кренуо да распореди војску, а како се тада његов коњ отргао завладала је паника јер се сматрало се да је погинуо као једини виши официр у вароши.33) Када је обустављено бомбардовање поверена му је укупна команда одбране Београда са неограниченом влашћу.34) Током лета 1862. владала је криза у односима са Турском, па је постављен за команданта десног крила, а Јован Белимарковић за команданта левог крила у могућем рату са Турском.35) Турци су септембра 1862. започели непријатељства са Србима у Ужицу и након палења вароши повукли су се у утврђење, а онда је Ранко Алмпић преузео команду над српском војском и присилио је Турке на предају у Ужицу.36) Био је током 1867. управник војних школа за војно-народне официре народне војске.37) Миливоје Петровић Блазнавац га је осумнњичио пред кнезом да одржава везу са омладинцима и са Јевремом Грујићем, који је августа 1867. председавао скупштином Уједињене омладине српске, па је због тога нагло пензионисан септембра 1867.38)

Министар грађевина

Отворио је 1868. у Шапцу трговину заједно са Живком Карабиберовићем.39) За то време у Београду се сумњичило да он нешто спрема у Босни. Након смрти кнеза Михаила 1868. поново је ступио у активну војну службу на Тимоку у Неготинској крајини.40) Његовом иницијативом у крајинском округу су почеле да се оснивају необавезне недељне школе.41) Предложио је да се успоставе воћарски расадници у крајинском округу. Од 1870. био је начелник пожаревачког округа. Постао је министар грађевина у влади Јована Ристића од 14. априла до 3. новембра 1873.42) У то време пројектовала се и премеравала траса за будућу железничку пругу Београд-Алексинац, па је обишао преко 10 европских држава или покрајина да би изучио железничке пруге.43) Једно време био је министар на расположењу, а онда је средином 1874. постао члан Државног савета.44)

Српско-турски рат

Након започињања Херцеговачког устанка добио је 4. септембра 1875. команду да чува западну и јужну границу Србије од Рашке до Раче.45) Поред тога добио је тајни задатак да формира добровољачке чете и да их шаље да помажу Србима у Босни и Херцеговини.46) Под његову надлежност дошле су и до тада окупљене добровољачке чете. Требао је да помаже устанак у подручју између српске и црногорске границе, у Босанској Посавини и у Босанској Крајини.47) Није добио задатак да помаже устанак у Херцеговини. Ранко Алимпић је по налогу српске владе отишао 23. фебруара 1876. у Црну Гору на преговоре о савезу са црногорским књазом Николом.48) Преговарао је са кнезом Николом до 18. марта покушавајући да склопи споразум о савезу и војној сарадњи у рату против Турске, али кнез Никола је стављао примедбе на предложене спразуме и одбио је да потпише споразум, којим би себи наметнуо обавезу.49) Књаз Никола се у то време надао да ће моћи да много више добије својом улогом у умиривању устанка. По повратку у Србију постављен је 16. маја за генерала и команданта Дринске дивизије.50) Међутим већ 14. јуна Дринска дивизија је раздељена на три дела, тако да је један део остао на Дрини, други део се додао западноморавској дивизији, а трећи део требао је да оде у Крушевац, у састав десног крила алексиначке војске.51)

Када је са Црном Гором коначно склопљен споразум о савезу према пројекту, који је он три месеца раније носио на Цетиње онда је добио је задатак да на почетку рата подузме офанзиву на Дрини према Бијељини.52) Са војском је 3. јула 1876. прешао Дрину и дошао до Бијељине, коју је неуспешно напао, па се после тога повукао.53) Након тога одлучио је да се осигура на босанском земљишту, па је 5. јула заузео Рачу, као важну комуникацију према Аустрији и са великим складиштем хране.54) Турска војска је у Бјељини концентрисала 7.000 редовних војника и 3.000 паравојника и кренула је 20. јула у напад, али у бици на Старачи победила је српска војска.55) У бици су Турци имали 1.600 мртвих или рањених војника, а српска војска је имала 218 мртвих или рањених.56) Један од тешко рањених био је потпуковник Груја Мишковић. Због победе у бици на Старачи кнез Милан је 23. јула одликовао Ранка Таковским крстом.57) Већ у августу морао је да пошаље много добровољачких батаљона на алексиначки фронт, па је са малом војском једва одржавао позиције дринске војске на левој обали. Тражио је 7. септембра због појачања турских снага и слабљења дринске војске да се војска повуче на десну обалу Дрине, али није добио одобрење врховне команде.58) Касније се 15. септембра дринска војска морала повлачити на десну обалу Дрине, а нешто пре тога Ранко је због болести препустио команду Узун-Мирковићу.59) Поново је преузео дужност 31. септембра.

Године 1876. постављен за ђенерала, а коначно пензионисан 1. 11. 1882. Од 1878. до 1880. поново је министар гређевина, и до смрти министар на расположењу. У ратовима против Турака 1876. и 1877-1878. командант је Дринског Кора. За вријеме рада као министар потписао је са Аустроугарском Конвенцију о жељезничкој прузи кроз Србију, и почели су припремни радови за исту.

Од писмених радова оставио је биљешке на основу којих је његова удовица написала и издала „Живот и рад ђенерала Ранка Алимпића“, 1882. године.

Литература

1)
М. Алимпић, 1892, стр. 7
2)
М. Алимпић, 1892, стр. 15
3) , 4) , 5)
М. Алимпић, 1892, стр. 17
6) , 7)
М. Алимпић, 1892, стр. 18
8) , 9) , 10) , 11)
М. Алимпић, 1892, стр. 19
12)
Уставобр. стр 362.
13)
Уставобранитељи, 1933, стр. 383
14)
М. Алимпић, 1892, стр. 159
15)
М. Алимпић, 1892, стр. 162
16)
Уставобранитељи, 1933, стр. 436
17)
М. Алимпић, 1892, стр. 183
18) , 19)
Уставобранитељи, 1933, стр. 452
20)
М. Алимпић, 1892, стр. 192
21)
Уставобранитељи, 1933, стр. 454
22)
М. Алимпић, 1892, стр. 210, 211
23)
М. Алимпић, 1892, стр. 274
24)
Друга влада Милоша, 1933, стр. 50
25)
М. Алимпић, 1892, стр. 295
26)
М. Алимпић, 1892, стр. 298
27)
М. Алимпић, 1892, стр. 311
28)
М. Алимпић, 1892, стр. 312
29) , 30)
М. Алимпић, 1892, стр. 313
31)
М. Алимпић, 1892, стр. 321
32) , 33)
М. Алимпић, 1892, стр. 323
34)
М. Алимпић, 1892, стр. 326
35)
М. Алимпић, 1892, стр. 346
36)
М. Алимпић, 1892, стр. 347-348
37)
М. Алимпић, 1892, стр. 382
38)
М. Алимпић, 1892, стр. 393, 398
39)
М. Алимпић, 1892, стр. 410
40)
М. Алимпић, 1892, стр. 427
41)
М. Алимпић, 1892, стр. 440
42) , 43)
М. Алимпић, 1892, стр. 493
44)
М. Алимпић, 1892, стр. 497
45) , 46) , 47)
М. Алимпић, 1892, стр. 504
48)
М. Алимпић, 1892, стр. 529
49)
М. Алимпић, 1892, стр. 529-543
50)
М. Алимпић, 1892, стр. 548
51)
М. Алимпић, 1892, стр. 550
52)
М. Алимпић, 1892, стр. 553
53)
М. Алимпић, 1892, стр. 560
54)
М. Алимпић, 1892, стр. 566
55)
М. Алимпић, 1892, стр. 577-582
56)
М. Алимпић, 1892, стр. 582
57)
М. Алимпић, 1892, стр. 588
58)
М. Алимпић, 1892, стр. 612
59)
М. Алимпић, 1892, стр. 613
Штампање