Коста Хранисављевић (Ириг, 1807 — Београд, 7/19. март 1880), српски пуковник. Био је 1861. начелник Главне војне управе.

Коста Хранисављевић је рођен као Коста Живковић 1807. године у Иригу у Срему.¹⁾ Његови родитељи раније су живели у Крушевцу, одакле су због турског насиља побегли у Срем.²⁾³⁾ Основну школу завршио је у Сремским Карловцима.⁴⁾ Косту је примио и школовао његов добротвор Георгије Хранислав, који је касније постао бачки владика.⁵⁾ Георгије Хранислав га је упутио и у руску војну службу и по њему је узео презиме Хранисављевић.⁶⁾ Коста је у Русији завршио кадетску војну школу и након тога прешао је у руску војну службу.⁷⁾ Након шестогодишње службе у коњици добио је чин потпоручника.⁸⁾

Учествовао је у руско-турском рату (1828–1829).⁹⁾ Заједно са руским фелдмаршалом Иваном Дибичем Забалканским прешао је Балкан на Шипци.¹⁰⁾ Добио је златну медаљу због заслуга у том рату.¹¹⁾ После тога учествовао је у гушењу Новембарске буне 1831. у Пољској и за показану храброст у рату награђен је златним крстом за војничке заслуге.¹²⁾ У то време имао је чин коњичког поручника.¹³⁾

Дошао је 1832. у Србију.¹⁴⁾ Постављен је децембра 1832. за команданта новооснованога коњичког ескадрона, који је представљао гарду кнеза Милоша.¹⁵⁾¹⁶⁾ Био је један од најбољих и најсавеснијих официра у војсци кнеза Милоша.¹⁷⁾ Крајем 1837. почео је да са руског језика преводи војни устав, посебно део, који се односио на успоставу војног суда.¹⁸⁾ У Србији је остао до 1837, а онда се поново вратио у Русију.¹⁹⁾ Приликом повратка у Русији кнез Милош му се захвалио и истакао лепоту и чврстину његовог карактера.²⁰⁾ Вратио се 1839. у Србију и поново је ступио у српску војску, у којој је 23. маја 1839. унапређен у мајора.²¹⁾ Врло брзо након његовог повратка, тачније 16. јуна 1839. абдицирао је кнез Милош Обреновић. Већ 30. јуна 1839. Хранисављевић је постављен за помоћника начелника војног штаба.²²⁾ Пришао је Томи Вучићу и уставобранитељима.²³⁾ Пошто је војска представљала најјаче упориште власти кнеза Михаила он је 1840. по Вучићевом налогу наговарао војнике да због лоше хране и смештаја иду кући.²⁴⁾ Заједно са присташама уставобранитеља напустио је војску априла 1840.²⁵⁾

Вратио се 1845. у активну војну службу и 31. јула 1845. преузео је дужност начелника редовне војске.²⁶⁾ На тој дужности остао је све до 1857.²⁷⁾ Поред српског језика говорио је руски, немачки и француски језик.²⁸⁾ За потребе редовне војске превео је са руског на српски правила за пешадију, укључујући гарнизонску и логорску службу.²⁹⁾ Са руског је превео и правила за артиљерију и коњицу.³⁰⁾ По одобрењу кнеза и Савета та правила је штампао 1845. године.³¹⁾ Као старешина водио је бригу и о војсци као целини, али и о сваком поједином војнику.³²⁾ Био је оштар, али праведан и вредан.³³⁾ Као начелник војске желео је да зна какво мишљење имају војници о служби у војсци, када иду кући на одсуство.³⁴⁾ Због тога је знао да се преруши и да оде до Авале и ту се помеша са путницима и да се онда распитује код војника, како им је било у касарни.³⁵⁾ Информације, које би на тај начин прикупио, користио би да исправи недостаке.³⁶⁾ Након Тенкине завере кнез је посмењивао многе компромитоване чланове Државног савета, па је тада 25. октобра 1857. кнезу одан пуковник Хранисављевић постављен за члана Државног савета.³⁷⁾³⁸⁾ Дужности саветника разрешен је 12. фебруара 1859. Када је био разрешен дужности није хтео да прима пензију, него је живео од камата на својих 3.000 дуката, које је опоруком оставио да након његове смрти припадају општини.³⁹⁾

Кнез Михаило Обреновић је 1860. понудио Хранисављевићу да постане начелник Главне војне управе, што је тада био положај, који је одговарао статусу министра одбране.⁴⁰⁾⁴¹⁾ Хранисављевић је најпре одбијао да се прихвати те дужности изговарајући се старошћу и слабим здрављем, али када је кнез навалио, онда је Хранисављевић поставио неколико услова да би се прихватио дужности.⁴²⁾ Тражио је да се нико не меша у војне послове, али да он заузврат неће ништа радити без кнежева одобрења.⁴³⁾⁴⁴⁾ Тражио је и да га не позивају на дворске ручкове и нагласио да неће да се одазове позиву ниједног конзула.⁴⁵⁾ Поставио је и услов да буде на дужности највише 3 до 4 месеца, до доласка Иполита Мондена.⁴⁶⁾ Уз то за свога помоћника тражио је да му доделе Ранка Алимпића.⁴⁷⁾ Кнез је пристао на све његове услове, па је Хранисављевић 31. децембра 1860/12. јануара 1861. постављен за начелника Главне војне управе.⁴⁸⁾ Веома брзо у војсци је повратио ред и успоставио је нарушену дисциплину.⁴⁹⁾ На том месту био је до 22. септембра/4. октобра 1861, када је поднео оставку.⁵⁰⁾ Са тога положаја одступио је због некога неслагања са председником владе.⁵¹⁾ Цели официрски кор опростио се са њим подносећи му адресу, као зачетнику војне историје у Србији.⁵²⁾ Повукао се у миран живот. Одрекао се пензије и живео је од камата на својих 3.000 дуката.⁵³⁾ Касније је боловао од очних болести.⁵⁴⁾ За време припрема за Први српско-турски рат учествовао је у раду ратног савета.⁵⁵⁾ Умро је 7/19. марта 1880. у Београду.⁵⁶⁾

• Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи српског народа новијега доба, Српска краљевска штампарија, Београд, 1888.
• Слободан Ђукић, Страни утицаји на развој српске војне доктрине 1878-1918 године, докторска дисертација, Београд, 2013.
• Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, 1929, књига 1, 840
• Милева Алимпић, Живот и рад генерала Ранка Алимпића, Београд, 1892.
• Радомир Ј. Поповић, Тома Вучић Перишић, Историјски институт Београд, Београд, 2003.
• С. Јовановић, Уставобранитељи:(1838-1858), Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон, Београд, 1933.
• Никола Христић, Мемоари 1840-1862, Просвета, Ваљево, 2006.

Kosta Hranisavljevic