Лука Вукаловић

Лука Вукаловић (Зупци, 30. октобар 1823 — Салтакћа, 18. јул 1873), херцеговачки војвода и вођа српског устанка у Источној Херцеговини (1852—1862).

Старешина Зубаца

Лука Вукаловић рођен је 18/30. октобра 1823 у селу Зупцима у Источној Херцеговини.1)2) Зупци су до 1852. уживали самоуправу, по којој су сами бирали своје старешине, који су управљали селом и Турцима предавали харач.3) Лукин отац Лако био је старешина, док није дошао у сукоб са Туцима, па је једно време живио код Херцег Новог.4) По жељи села и са одобрењем Турака вратио се Лако и поново је био сеоски старешина, а када је умро посумњало се да су га Турци отровали.5)6) Лука Вукаловић је након тога ступио у пушкарски занат у Требињу.7) Након изученог заната вратио се око 1843. у своје село Зупце, где је био изабран за старешину (капетана).8)9) Касније око 1848. отишао је у Херцег-Нови, где се бавио пушкарским занатом, а пошто се често враћао у Зупце задржао је звање племенског старешине и капетана зубачких главара.10)11)12)

Вукаловићев устанак

Омер-паша Латас је најпре сломио отпор босанских бегова, а онда је кренуо да одузима оружје од становништва.13) Одузимањем оружја требао је да спречи избијање сељачког устанка који би могао да послужи Русији да покрене решавање Источног питања.14) Приликом одузимања оружја било је много ухапшених, а многи су и бежали преко границе. Када су локалне турске власти Требиња тражиле да се преда оружје Лука Вукаловић се саветовао са пријатељима и донео одлуку да не предаје оружје.15) Уз подршку калуђера манастира Дужи одлучио се на дизање устанка.16) Уследио је читав низ сукоба са Турцима, а Лука Вукаловић је био главни вођа устанка.17) Пошто су Црну Гору сматрали одговорном и знали да помаже устанак Турци су почетком 1853. напали Црну Гору. Лука Вукаловић је у позадини турске војске изводио герилске акције.18) Због аустријских претњи Турска је обуставила рат са Црном Гором, али и након тога наставиле су се чарке у пограничном подручју, јер се херцеговачка племена нису хтела покорити турској власти.19) Под водством Луке Вукаловића било је мањих сукоба са Турцима све до новог устанка 1857. године.20)

Други Вукаловићев устанак

Након окончања Кримског рата турски султан је обећао реформу управе и олакшање положаја хришћана. Током 1857. турско-црногорски преговори о спорним пограничним питањима запали су у потешкоће, а Турци су у тим крајевима довели војна појачања.21) Септембра 1857. Лука Вукаловић је сазвао у Бијелој Гори изнад своје куће главаре из свих херцеговачких срезова и одлучили су да дигну нови устанак, ако се о томе споразумеју са кнезом Данилом Петровићем.22)23) Након добијања одобрења од кнеза Данила одлуку о устанку донели су на састанку главара од 5. децембра 1857.24) Циљ устанка је био да се ослободе од Турака и присаједине Црној Гори.25) Непосредан повод устанку било је насилно наплаћивање заосталог пореза.26) За кратко време у Зупцима су окупили око 1.000 устаника из Зубаца, Крушевице и Суторине.27) Први сукоб Вукаловићевих устаника и Турака десио се 11. децембра 1857. код Ораховице.28) Пошто се турска јединица повукла дошло је до ширења устанка и заузимања турских караула.29) Одред Луке Вукајловића је убрзо имао 4.000 устаника и 22. децембра сукобили су се са Турцима код Пољица у Поповом Пољу и победили су.30) Неколико узастопних победа ојачало је устанички покрет, али онда је почела да се меша Аустрија и забрањује продају муниције и затвара границу, што је негативно деловало на устанак.31) Устаници су до јануара 1858. заузели гранични појас Херцеговине.32)

Војвода

Велике силе су почеле да се мешају, па је Турска одлучила да угуши устанак већом војном силом, која је стигла крајем јануара 1858. Турска војска је у офанзиви заузела већи простор, укључујући и Вукаловићево село Зупце, које је запалила.33) Устаници су у контраофанзиви фебруара 1858. потисли турску војску у Требиње.34) После тога Турцима је стигло ново појачање од 3.500 војника, а у рат се умешала и Црна Гора, која је у великој бици на Граховцу 1/13. маја 1858. победила турску војску.35) Након те велике победе велике силе су интервенисале и склопљено је примирје, привремени споразум и приступило се преговорима.36) Кнез Данило је Луку Вукаловића именовао за војводу Зубаца, Крушевице и Драчевине.37) Од тада до половине 1859. Лука је самостално управљао у својој области, па је постављао старешине, убирао порезе и вршио судску власт.38)

Трећи устанак

Црна Гора је добила исправку граница, али велики део Херцеговине и даље је остао ван тих граница. Турци су онда прогласили амнестију за све сем Луке Вукаловића, који је 30. јула 1859. прешао у Грахово, које је ушло у састав Црне Горе.39) Конзуларна комисија је радила и током 1860, а Лука Вукаловић се вратио у Зупце и почео да припрема трећи устанак.40) Током 1861. дошло је до новог устанка, у коме је поново Лука Вукаловић био главни вођа.41) Сукоби би обично завршавали победом устаника. Крајем 1861. избио је сукоб између њега и кнеза Николе, који је сумњао да се Лука намерава осамосталити, па му је одузео титулу војводе.42) Међутим Вукаловић је и даље наставио да врши власт у својој области, као и пре тога. Оптуживали су га да одржава везе са Турцима, па је све то ометало заједничку акцију устаника и Црне Горе и навело је Вукаловића да је неуспешно стварно покушао да склопи споразум са Омер-пашом.43) У последњем делу рата Вукаловићеви устаници су били доста пасивни.44) Турска војска је током 1862. победила Црну Гору, али интервенцијом великих сила рат је обустављен без промене граница уз неке тешке услове за Црну Гору.

Одлазак у Русију

Након црногорског пораза Турци су устаницима обећали амнестију. Вукаловић је на преговорима у Дубровнику са везиром био постављен за бимбашу са 500 пандура и задатком да одржава ред на граници.45) Турци се нису у потпуности држали споразума. Када су га Турци позвали 1862. на договор у Мостар није се одазвао. С друге стране кнез Никола је за главног представника устаника овластио Богдана Зимоњића.46) Велики део Херцеговаца тада више није признавао Вукаловићеву власт.47) Лука Вукаловић је још једном током 1864. покушао да подигне устанак, па је напао Крстац и постигао неколико мањих победа.48) Међутим, без црногорске подршке није могао да успе.49) Емигрирао је маја 1865. у Русију.50) У Русији је у почетку остао само пола године, па је онда једно краће време боравио у Србији и поново се вратио у Русију.51) Из Русије је 1872. слао поруке да се покрене нови устанак у Босни и Херцеговини.52) Позивао је све три вере да се одметну од султана. Руско министарство није одобравало устанак, па је спречавало Вукаловића да напусти Русију.53) Изненада је умро 6/18. јула 1873. у Салтикћи крај Брђанске у одеској области у Русији.54)

Литература

2)
„НА”, Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, Београд, том 4, стр. 1177-1178
3) , 4) , 5) , 7) , 8) , 15) , 23) , 27) , 51) , 54)
ГА
6)
Ј. Накићеновић, 1874, стр. 163
9)
Ј. Накићеновић, 1874, стр. 164
10) , 13) , 16) , 17) , 18) , 19) , 20)
Војноисторијски институт, 1952, стр. 49
11)
Милорад Екмечић, 1981, стр. 476
12)
Ј. Накићеновић, 1874, стр. 164-165
14)
Милорад Екмечић, 1981, стр. 475
21) , 22)
Војноисторијски институт, 1952, стр. 50
24) , 25) , 26) , 28) , 29) , 30)
Војноисторијски институт, 1952, стр. 51
31) , 32) , 33) , 34)
Војноисторијски институт, 1952, стр. 52
35) , 36)
Војноисторијски институт, 1952, стр. 53
37) , 38) , 39)
Војноисторијски институт, 1952, стр. 54
40)
Војноисторијски институт, 1952, стр. 55
41)
НА
42) , 43) , 44)
Војноисторијски институт, 1952, стр. 66
45) , 46) , 47) , 48) , 49) , 50)
Војноисторијски институт, 1952, стр. 67
52) , 53)
Милорад Екмечић, 1989, стр. 277
Штампање