Добро дошли на Српску енциклопедију

Бела Црква

Бела Црква, градско насеље у Србији, општина Бела Црква, у Јужнобанатском округу, југоисточни деo Баната, само неколико километара од границе са Румунијом. Према попису из 2011. било је 8.868 становника (а према попису из 2002. било је 10.675), али током летњег периода тај број људи значајно порасте, пошто је веома популарна туристичка дестинација због своје атрактивне и разноврсне природе, у самом граду и његовом окружењу.

Бела Црква, као културни, привредни и политички центар региона, основана је почетком осамнаестог века. Град је у великој мери пољопривредни центар, првенствено виноградарски и воћарски. Поред тога што је значајан произвођач хране, раније је био познат и по експлоатацији шљунка, производњи керамичких плочица, елемената од бетона, женског веша (искључиво за извоз), металних носећих конструкција, пољопривредних алатки, а и имао је и јак војни гарнизон (школски центар за обуку возача). Данас је све више познат као туристички центар, првенствено због својих језера, врелог лета и атрактивно разноврсног окружења. Сам град има много историјиских и архитектонских вредних зграда, цркава, а и располаже и другим туристичким потенцијалима.

Бела Црква поседује велики потенцијал за ловни и риболовни туризам, захваљући непосредној близини река Дунава, Нере, Караша, Канала Дунав – Тиса – Дунав, језера, Црне баре и природних резервата Лабудовог окна и Делиблатске пешчаре.1)2)3)4)

Називи

Бела Црква (1918), добила је име по малој црквици, коју су изградили први досељеници. Место је познато по још неким називима на другим језицима, у званичним документима стајало је и мађ. Fehértemplom (1355-1459), нем. Weisskirchen (1717-1872), чеш. Bilo Čerkva, рум. Biserica Alba.5)6)7)

Историја

Простором општине Бела Црква, пролазили и боравили су Трачани, Келти, Скити, Дачани, да би крајем млађем доба гвозденог доба, почео период римске доминације, који је трајао све до трећег века. тада су почели све чешћи упади варварских племена, нарочито Гота и Сармата, те је јужни Банат за римљане био изгубљен, а сармати су се све више на овим просторима наељавали и оставили доказе о томе.

На садашњој територији општине је подручје са више археолошких локалитета и проналазака, међу којима су најинтересантнији откривени у самом граду. То су разне посуде и украсни предмети, пронађени у вишеслојном локалитету Сиглове циглане. Ти докази указују да су на простору данашње Беле Цркве били најприсутнији Сармати.

На ширем простору Беле Цркве откривена су 46 интересантних археолошких локалитета, из различитих периода прошлости. На више места су откривени и трагови старих насеља. Атар града Беле Цркве био је насељен још у праисторијско доба код Сиглове циглане ископани су остаци некадашњег насеља, а код дударе гроб урни из бронзаног доба.8)9)10)11)12)

Оснивање

Бела Црква се се први пут помиње у XIV веку, 7. новембра 1355. године, у предикату њеног власника.

Оснивање организованог насеља Бела Црква, приписује се грофу Мерсију, првом гувернеру Баната, после протеривања Турака, с тих простора, 1717. године. За безбедност, од Турака, Аустрија је формирала војну границу, а у 1774. години, формиран је влашко-илирски гранични пук са седиштем у Белој Цркви. Од тада овде почињу да се граде многе прелепе зграде, од којих су неки још увек доста очуване. Војна граница је укинута 1872. године. Бела Црква је поново припојена Мађарској, администрација се променила у цивилну. Први цивилни градоначелник је био Леонард Бем (Леонард Бем), учен човек који је написао прву историју града Беле Цркве. Ускоро, 1877. године, основан је музеј у Белој Цркви, први у Војводини, а основао га је Фелик Милекер.

Први немачки досељеници у Белу Цркву стижу још почетком 18. века, тачније 1717. године, захваљујући Клаудију Флоримунду Мерсију, аустријском војсковођи и гувернеру који је први открио лепоту ове аустроугарске провинције, и отворио пут својим војницима. Они су тако на обалама Нере и Караша ударили темеље ове варошице, а после њих почеле су да се досељавају и читаве породице, прва већа група од 200-300 Немаца, насељена је у периоду од 1725. до 1727. године, из Франачке и Хесена. Касније су стизале читаве породице све до 1737. године. У лепоти новог завичаја и условима у којима су живели, ти први становници Беле Цркве су стварали нову аутентичну цивилизацију и културу. Убрзо потом, 1742. године Белу Цркву насељавају Срби, затим Румуни, Јевреји и други народи, али све до краја Другог светског рата већинско становништво било је немачко.

Упорност и храброст житеља дала је значајне резултате, те је у време владавине Марије Терезије, Бела Црква доживљава прави процват, иза којег стоји предузимљивост и марљивост трговаца, занатлија и виноградара. Град је израстао на обронцима Карпата, на благо заталасаној равници, својим географским положајем већ је у ствари био предодређен за узгој винове лозе, што су максимално искористили житељи Беле Цркве и изградили имиџ виноградарског краја, у којем успева квалитетно грожђе и развија се умешност производње доброг вина.

Бела Црква, градић са четири имена кроз своју историју и немачким наслеђем барокног сјаја провинцијалне панонске вароши, на самом југоистоку Баната, сличан је многим другим војвођанским градовима.13)14)15)

Период до и Првог светског рата

Прва железничка пруга на територији данашње Србије је управо настала у општини Бела Црква и пуштена је у рад 1856. године. Траса којом се кретали први возови је била: Оравица-Ракаждија-Јам-Јасеново-Бела Црква-Базијаш.

Подручје Беле Цркве је било политички одвојено од остатка војводине. Вршац, Зрењанин и друга места били су у саставу Српске Војводине, и касније прикључени Мађарском краљевству (део Аустроугарске) док је подручје Беле Цркве било у саставу Војне крајине, номинално са својим законима али под круном Аустријског Цара. Тек по укидању Војен Крејине 1872. године, Бела црква постаје интегрални део Мађарског краљевства све до 1918. године када посатаје део Србије.16)17)

Међуратни период

После распада Аустроугарске монархије већина Немаца, чији је матерњи језик био немачки, постали су југословенски држављани, углавном против своје воље. Са доласком Хитлера на власт њихов положај се посебно погрошао. За време другогог светског рата већина Немаца у Белој Цркви била је политички пасивна. Поделом Баната између Србије и Румуније дошло је до великог сакаћења општине Бела Црква, чији нај просперитетнији део, са обрадивим земљиштем и воћњацима остаје у Румунији. Тада почиње и економска стагнација града и општине, а примат у Јужном Банату преузима Вршац.

У Белу цркву долази велики број „белих“, емигрираних након поведе Октобарске Револуције у Русији. Они бивају прихваћени као држављани краљевине СХС, и добијају смештај. Читаве Руске шкоеле су пребачене на ова подручја, посебно кадетски Руски корпус који је ту имао школу све до другог светског рата. Њихов је био значајно позитиван утицај на културу, образовање и архитектуруру градске заједнице.18)19)

Други светски рат и злочини Немаца над Србима и Јеврејима Беле цркве

Доласком Адолфа Хитлера на власт у Немачкој буди се немачки национализам у Краљевини Југославији, највећи део немачког народа пристаје на страну нацизма док мањина остаје пасивна и неопредељена док је мањи део помагао НОБ. Априлски рат је био изузетно кратак, и Немци су окупирали Белу цркву, која је номинално била део Баната прикљученог Недићевој Србији, али сву власт је имала немачка национална мањина. Одмах по доласку у Белу цркву, Немачки окупатори потпомогнути домаћим немачким становништвом извршили су геноцид над Белоцркванима Јеврејског порекла, од којих скоро нико није преживео рат.

Немачки окупатор, потпомогнут здушно домаћим Немцима из Беле цркве чинио је разне злочине над Србима и Јеврејима. Тако, једно време Србима и Јеврејима чак није било дозвољено да шетају градским шеталиштем, (http://elmundosefarad.wikidot.com/banatski-nemci-i-jevreji) које је било резервисано само за Немце. Пљачке и отимачина јеврејске имовине у Белој цркви од стране Немаца биле су изузетно честе. У Белој Цркви је марта 1942. године основана немачка 7. СС добровољачка брдска дивизија Принц Еуген, злогласна по злоделима над Српским народом у Југославији. Током самог рата, Немачки окупатори починили су злочине и над Српским народом, посебно масовним стрељањима широм Баната па и Белој цркви. Године 1943. извршено је тако масовно стрељање српског становништва.20)

У тим злочинима су посебну улогу имали домаћи немци Фолксдојчери, својим злочинима и стратегијским циљевима су заборавили на основна права на живот својих комшија у Банату, које су ту затекли приликом свога досељавања из Немачке у осамнаестом веку и касније. То добро оцртава извештај шефа целе полицијске службе у Банату, Франца Рајта, у образложењу о устоличењу злогласног Шпилера на чело окупаторске полиције Баната.21)

Извештај: Руководство полиције у Бечкереку преузео је 1. 8. 1941. године и реорганизовао је као познати експерт по савременим принципима, тако да иста постала централне полицијске установе у Банату. Поред тога, у великој мери је помогао у увођењу потребних и одговарајућих система за рад управних институција у Банату.22)

Питање преузимања и успостављања домаће администрација у Банату је решен пре Шпилеровог доласка. Фолксдојчери су преузимали сву власт још у току априлског рата, делујући као „пета колона“ у бившој Југославији. Иако је првобитно било предвиђено да мађарске трупе запоседну Банат, ова област је окупирана од стране немачких трупе, из правца Румуније, а власт је остала у рукама Фолксдојчера.

Око Баната су се играле сложене игре, са неусклађеним захтевима и интересима. Мађарски из бившег припадања те територије тзв. „Круни Светог Стефана“, чему се Румунија чврсто противила, а локални Немци (Фолксдојчери) су били на дохват свога сна да оснују своју територију у Панонској равници („Принц Еуген Стат“), као истурени део Немачког Рајха.

Нису испуњене ни једна од ових жеља, окупациона фашистичка Немачка је чврсто одлучила да Банат остане у саставу окупиране Србије. Тако је и остало све до краја рата.23)

Немачки фашисти су 1943. године су стрељали родољубе у Белој Цркви, уз свесрдну сарадњу домаћих Фолксдојчера. Стрељање је извршено у два два наврата, 26. фебруара педесет лица, као одмазду за ликвидацију, од стране партизана у делибатској пешчари, немачког припадника Хитлер Југенда и 24. маја исто педесет лица због убиства два немачка цариника у селу Кусићу, од стране партизана.

Градоначелник Беле Цркве Јозеф – Сеп Милер, код стрељања прве групе, наводно је реаговао, али његова ургенција није уважена. То је протумачено као срачунат покушај да минимизира удео Фолксдојчера у злочинима, као политички трик за грађанство.

Ова стрељања су извршена на периферији града код „три крста“, а тела стрељних су закопана на „коњском гробљу“.24)

Доласком ослобођења, уласком јединица Црвене армије и партизанских одреда у Белу Цркву, домаће немачко становништво, Фолксдојчери, свесни својих почињених злочина и своје улоге у пропалом фашистичком пројекту, у паници су се заједно са својим разбијеним војним јединицама повлачили према Немачкој.

По завршетку Другог светског рата, Бела Црква је доживела нову колонизацију, кроз популарно названу „Осму офанзиву“, из ратом разорених крајева Југославије. Највећим делом из околине Београда, Црне Траве, Црне Горе, БиХ, Лике и Кордуна.25)26)

Култура

Најзначајнији објекти настали су крајем XVIII века, а саграђени су у барокном стилу. Од барокних зграда најзначајније су римокатоличка и православна црква, зграда општине, дом војске, ватрогасни дом и остале зграде. Главну физиономију града дају објекти сазидани и реконструисани у стилу бечке сецесије, тако да је Бела Црква по томе карактеристична.

У овој варошици некада је живело знатно више нација и говорило знатно више језика, тако да и данас можете срести презимена која недвосмислен казују да су она у панонску низину стигла из различитих крајева Европе - немачких, француских, мађарских, италијанских, јеврејских, румунских, ромских, чешких, словачких, украјинских, руских области… Ипак, велики број тих презимена данас само по свом пореклу и морфологији припада другим нацијама, док њихови власници носе најчешће другу националност. Стицајем историјских прилика, градић је постао од вишенационалан, са неколико вера и још више језика.

Бела Црква је ипак већински српски град, са много малобројних националних мањина, али уклопљених у једну монолитну целину. Ако се погледа попис становништва обављен 1910. и 2002. године, однос је врло очигледан. Почетком 20. века у граду са 11.524 становника, Немаца је било 6.062, Срба 1.994, Румуна 1.806, Мађара 1.203 уз незнатан број Чеха, Словака, итд. попис 2002. показао је да од 23.707 становника, око 19 хиљада чине Срби, док се остали изјашњавају као Румуни, Мађари, Словаци, Чеси. Међу њима је тек 10 Немаца. Додуше, Немаца који се могу препознати по немачким именима и презиманима, јер многи од грађана са ортодоксним немачким именима и презименима, у ствари, и не говоре немачки језик, те се више и не осећају Немцима.

У традицији и свакодневном животу у граду и околним селима, становници још увек чувају остатке урбане лепоте средњоевропских вароши и многе културне навике Европљана, као што је рецимо традиција уређивања кућа, или кухиња са приметним утицајем швапских врста и карактеристика јела. То је сачувано, иако су нажалост данас много сиромашнији и неразвијенији од својих стварних могућности. Једна од атрактивнијих манифестација коју Бела Црква и дан-данас негује је надалеко познати карневал цвећа датира из 1852. године, традиција стара 150 година, чији су почеци везани управо за време немачке доминације. О некадашњем економском и културном добу Беле Цркве донекле говори и немачко гробље, са прекрасним мермерним споменицима. Бела Црква спада у ред војвођанских градова у коме је до данашњих дана сачуван велики број објеката културно-историјских вредности.27)28)

На територији општине Бела Црква, под заштитом су културно историјски споменици, римско утврђење Град у насељу Дупљаја, затим српска православна црква у граду Бела Црква са иконостасом и зидним сликама (Павел Ђурковић, Аксентије Максимовић и Симеон Јакшић), као и одређене књиге и иконе донешене из Русије, за време Петра Великог.

Бела Црква поседује завичајни музеј, са изложбеном поставком од пет оделења, а то су природњачко, етнографско, археолошко – историјско, завичајно и сликарство. Мала музејска збирка се налази у насељу Јасеново, која садржи драгоцену збирку експоната из етнографије Јужног Баната.

Један од три државно – историјска архива у Банату, налази се у Белој Цркви. Овај архив је почео са радом 26. новембра 1956. године.

Градцка библиотека и читаоница су наставили традицију две српске библиотеке, основане 1890. и 1892. године, са фондом књига од око 9.000 примерака.

Школство је састављено од две основне школе у граду и у насељима Јасеново, Крушкица, Кусић и Врачев Гај, остала насеља имају истурена оделења. У граду ради једна гимназија и средњетехничка школа.29)30)

Привреда

Град Бела Црква као културни, привредни и политички центар овог подручја основан је Weisskirchen 1717. године. Пре свега, био је кутурни центар предодређен за развој виноградарства. Године 1926. укупно 70% становништва Јужног Баната бавило се виноградарством. Воћарство и земљорадња били су интензивно развијани. Вино, ракија, ликер и коњак били су производи који су се извозили по целој Европи. Управо је структура поднебља створила услове да Банат у XX-веку постане највећи произвођач свилених буба.

Почетком XX века поред града је било засађено преко десет хиљада ланаца винограда, а производило се 50 до 60 хиљада хектолитара вина. Већина тих винограда је искрчена после 1945. године, са доласком нових становника, те је данас виноградарство тек споредна привредна грана.

У Белој Цркви је 1876. године било пет фабрика свиле, успешно су радиле и фабрике цигле и црепа, коњака и ликера, парна стругара, фабрика прехрамбених производа, коже, млинска индустрија, мајдана за багеровање шљунка, три фабрике содне воде, штампарије и вештачко градинарство. Развијало се цвећарство, а већ 1931. године у Белој Цркви је радило 349 занатских удружења, а постојале су 392 предузетничке радње.

Онда је после Другог светског рата дошла нова колонизација, за њом планска привреда, била је развијена експлоатација шљунка, производња керамичких плочица, елементи од бетона, женски веш високог квалитета (искључиво за извоз), металне носеће конструкције и пољопривредне машине и алатке. Дошле су санкције у распаду СФРЈ деведесетих, а оно што је неким чудом преживело докусурила је чувена „транзиција“ и приватизација.

Десетак фирми је угашено, нове нису осниване, па сад више од три хиљаде људи узалуд тражи посао. Белоцрквани, ситуацију описују кроз себи својствену шалу:31)32)33)

Вођа НАТО ескадриле, током бомбардовања Србије 1999. године, после погледа из ваздуха на једну белоцркванску фабрику, командовао је повратак у базу, уз речи „па овде смо већ били“.

Географија

Белоцркванска котлина спуштена је између Вршачких планина на северу, до Дунава на југу и Карпатских планина на истоку. Она је отворена према западу - Панонској низији, због чега у односу на њу представља њен повећи залив. Ветрови су у котлини навејали лес и песак. Лес покрива све ниже пределе котлине, док је песак навејан на западној страни у облику дугачких дина у правцу југоисток-северозапад. Овај песак одваја Белу Цркву од Делиблатске пешчаре.

Бела Црква се налази у централном делу проширења реке Нере наслањајући се на њен северни, виши обод, а јужније спушта се у влажну и баровиту Нерину долину. Ово више земљиште врло је погодно за виноградарске културе, а остало земљиште за земљорадњу. Као тле некадашњег Панонског мора, ово земљиште има велики привредни значај. Земљиште око Беле Цркве пружа повољне услове за развој виноградарства и воћарства. Због тако погодних услова, котлина је густо насељена. Бела Црква лежи у тој плодној и винородној котлини на надморској висини од 89.5 m.

Белоцркванска општина простире се на 353 km² површине. Има око 21.500 хектара оранице. Остали део земљишта чине: ливаде, пашњаци, виногради, воћњаци, шуме и друго.

Кроз белоцркванску котлину протичу реке Караш и Нера а пресеца је и канал Дунав—Тиса—Дунав. Нера је лева и најмања притока Дунава. Она извире у Румунији а у нашу земљу улази код села Кусића. Од тог места па до ушћа у Дунав, Нера представља граничну реку према Румунији у дужини од 27 km.34)

Општина, поред Беле Цркве, обухвата и следећа насеља:

Клима

Бела Црква и околина имају умерено континенталну климу коју карактеришу дуга и топла лета, нешто хладнија, а понекад хладна и снеговита зима, краћа пролећа и топлија јесен. Клими овог краја посебну специфичност даје кошава. То је јак, сув и слаповит ветар који дува и до три недеље. Кошава је југоисточни ветар који дува у правцу северозапада. Осим кошаве доста често дува северац и северозападни ветар. Северац је хладан ветар и најчешће дува зими, а северозападни ветар доноси кишу.35)

Туризам

У околини Беле Цркве постоји шест већих и више мањих вештачких језера, насталих екцплоатацијом шљунка. Језера су различите величине и дубине а из највећег се још увек вади шљунак, тако да се његова површина повећава. Језера чине добру основу за развој летњег купалишног и спортско-рекреативног туризма, као и спортског риболова. У самом граду налази се „Градско језеро“ које има уређену плажу, ауто-камп, ресторан, бунгалове… У близини Врачев Гаја налази се „Врачевгајско језеро“ које је амбијентално лепо уређено и погодно је за камповање.

Осим Карневала цвећа у Белој Цркви се организују још две културне манифестације, „Лов на Бесија“ (лов на сома капиталца) и „Бела Црква у јабукама“.

У непосредној близини града, на обронку Крушкичког подгорја, усред багремове шуме је излетиште популарно Сига, са извором свеже воде.

Бела Црква поседује велики потенцијал за ловни и риболовни туризам, захваљући непосредној близини река Дунава, Нере, Караша, Канала Дунав – Тиса – Дунав, језера, Црне баре и природних резервата Лабудовог окна и Делиблатске пешчаре. Тешко да се може наћи повољнија дестинација са таквим потенцијалом у целом региону.36)37)38)39)

Демографија

У насељу Бела Црква живи 8.500 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 39,1 година (36,9 код мушкараца и 41,0 код жена). У насељу има 3.899 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,71.

Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

Сродни чланци

Спољне везе

1)
„Leto na Belocrkvanskim jezerima”, Leto na Belocrkvanskim jezerima, приступ 24. 02. 2014.
2)
Бела Црква мој гарнизон 15 – 20, Љубиша Ђорђевић, 2003, стр. 15 – 20, приступ 24. 02. 2014.
3)
„Istorija Bele Crkve”, Istorija Bele Crkve, Nada Stojanović, приступ 25. 02. 2014.
4)
„Varoš cveća i jezera”, Varoš cveća i jezera, приступ 4. 03. 2014.
5) , 8) , 13)
Бела Црква мој гарнизон 15 – 20
6) , 9) , 16) , 18) , 20) , 25) , 27) , 31)
Istorija Bele Crkve
7)
„Istorija”, Istorija, приступ 25. 02. 2014.
10) , 15) , 17) , 19) , 29) , 32) , 34) , 35) , 36)
Varoš cveća i jezera
11)
Istorija
12)
Летописи општина у јужном Банату, Феликс Милекер „Летописи општина у јужном Банату“ ISBN 86-85075-04-1
14)
Летописи општина у јужном Банату
21)
У опуларној домаћој ТВ серији „Салаш у малом риту“, лик „Шицера“ је драматизовани лик Шпилера.
22)
„JURAJ ŠPILER”, JURAJ ŠPILER, Branislav Božović, стр. 227 и 228, приступ 25. 02. 2014.
23)
JURAJ ŠPILER
24)
Бела Црква мој гарнизон 63, Љубиша Ђорђевић, 2003, стр. 15 – 20, приступ 26. 02. 2014.
26)
„Крвна жртва: између Беле Цркве и Рипња и Рипња”, Крвна жртва: између Беле Цркве и Рипња, Александра Ђурић Миловановић, приступ 26. 02. 2014.
28)
Литература „Летопис Банатских места“ (Беч 1999) период 1812 – 2009 г. Летописа, по предању о Банатских места и обичаји настанак села ко су били Досењеници чиме се бавили мештани
30)
Бела Црква мој гарнизон 71 – 75, Љубиша Ђорђевић, 2003, стр. 15 – 20, приступ 27. 02. 2014.
33)
„Šminka za bivšu prestonicu cveća”, Šminka za bivšu prestonicu cveća, приступ 26. 02. 2014.
37)
Бела Црква мој гарнизон 71 – 75
39)
„Манифестациони туризам у Белој Цркви – нови одговори на стара питања”, Манифестациони туризам у Белој Цркви – нови одговори на стара питања, Марко Стојановић, приступ 25. 02. 2014.
Штампање