Добро дошли на Српску енциклопедију

Јован Стерија Поповић

Јован Поповић, Стерија, (Вршац, 13. јануар 18061) — Вршац, 9.2) март 1856),3) књижевник и адвокат, професор Лицеја, начелник Министарства просвете и један од оснивача ДСС.

Рани живот и образовање

Јован Поповић је надимак Стерија добио по оцу који је био трговац грчко-влашког (грчко-цинцарског) поријекла. По мајци је био унук познатог сликара Николе Нешковића. У мјесту рођења је завршио основну школу и нижу гимназију,4) али са прекидима због очевих настојања да га уведе у трговину. Вишу гимназију учи у Темишвару и Пешти а права у Кежмарку.

У Србији

Након завршеног школовања се враћа у Вршац гдје испрва 1830-1836. предаје латински на приватној полугимназији,5) а потом 1836. започиње адвокатску праксу. Тај посао му није ишао од срца а није доносио ни велику добит.6) Године 1840. позван је у Србију да буде професор правословних наука на новом лицеју у Крагујевцу. Након 2 године је постављен за начелника министарства просвјете. Свој реформаторски рад на том положају је прекинуо са оставком 1848. Повод томе су били напади Вучићеве странке на „пречанске“ Србе и у оставци министра Алексе Јанковића који је замијењен са Тенком. Након тога је Вучић отишао у Вршац и ту се задржао до смрти, бавећи се искључиво књижевношћу.

Књижевни рад

Стерија је био јако разноврстан и плодан књижевник, а уз то вриједан и савјестан у јавној служби. Као ђак је почео да пише стихове. Године 1823. у Темишвару је штампао спјев: „Слези имиже Болгарија, нашчастие љета 1374 збившеесја оплакиват“, а 1825. објављује збирку преведених пјесама: „Седморучни цвјетак, борећим се Грцима“ (остало у рукопису). Скоро у исто вријеме је почео да пише прозу, романе и драме. Под утицајем Видаковићевих романа 1823. издаје историјски роман: „Боја на Косову или Милан Топлица и Зораида“. Године 1827. издаје жалосно позориште, „Невиност или Светислав и Милева“, и јуначко позориште, „Милош Обилић“.

Након издавања другог историјског романа „Дејан и Дамјанка или паденије босанског краљевства“, и жалосне игре „Наод Симеон или несретно супружанство“, Стерија напушта сентименталну романтику. Под утицајем страних сатиричара и хумориста од 1830-их почео је да се бави комедиографијом. Прво дјело те врсте је „Лажа и паралажа“ (1830), па затим шаљиви роман „Роман без романа“ (1832) у коме исмијава своје раније узоре. Затим издаје чувена дјела „Тврдица или Кир-Јања“ (1837), „Зла жена“ (1838), „Покондирена тиква“ (1838).

Када је прешао у Србију, Стерија је због осјетљивости свог високог положаја наставио да пише комедије али их је остављао у рукопису („Превара за превару“, „Волшебни магарац“, „Џандрљиви муж“, „Судбина једног разума“, „Симпатија и антипатија или чудновата болест“), а поново је почео да пише трагедије подесне за представе у Београду и Крагујевцу. Тако је написао: „Смрт Стефана Дечанског“, „Ајдуци“ (1842), „Владислав“ (1842), „Лахан“, „Скендербег“. Након одласка из Србије је написао: „Родољупци“ (1849), „Београд некад и сад“ (1853), и још 2 патриотска комада: „Торжество Србије“, „Сан Краљевића Марка“.

Књижевну каријеру онда углавном наставља пјесмама са којима је и почео. Те стихове лирског, епског, и поучног карактера је издао 1854. у збирци „Даворије пјеснословни производи у избору“. До пред смрт је штампао и чланке у разним часописима под именом Милобруке.

Бавио се и писањем уџбеника. „Кратко математичко земљописаније“, „Немачка језиковка“, „Латинска етимологија“. У Гласнику је објављивао чланке из филологије.

Волио је историју па је тако из Рајића доста црпио материјал за своје драме и романе. И сам је у Седмици објављивао чланке о српској историји.

Друштвени и државни рад

Много је радио и урадио као државни чиновник и друштвени прегалац. У Србији је имао епохалну историјску улогу. Својом чиновничком спремом и вриједним радом и педантношћу, служио је као примјер младом чиновничком кадру Кнежевине Србије. Поред административних задатака, успио је да реформира наставу и да удари темеље модернијем српском школству. Први српски закон о настави из 1844. је његово дјело,7) као и наредбе о његовом извршењу. Затим је 1841, дао велики потицај8) за оснивање Српске академије наука, које је одобрено под именом Друштво српске словесности. Исто тако је Стерија иницијатор оснивања Народног музеја. При свему томе јако користан сарадник му је био А. Николић. Године 1846. заједно са доктором Линденмајером израдио је закон о фонду за сиромахе у Београду.9)

Оцјена књижевног рада

Није био потпуно оригиналан, преносећи као просвјетитељ стране узоре и по њима правећи српска књижевна дјела. Читао је латинске класике, њемачке и италијанске писце, Шекспира и Молијера, па је тражио такве типове ликова у домаћем окружењу. У томе је понекад одлазио и предалеко, па је често преузимао и фабуле. Али у комедијама стране изворе користи само као надахнуће, јер је створио неколико неумрлих живих српских типова, као што су Кир-Јања, ликови из Родољубаца итд. Због тога је Стерија и до данас остао први српски комедиограф.

На пољу историјске драме није био толико успјешан. Није се уздизао на ниво Шекспира, а тадашња помодна романтика га је заводила на неприродну сентименталност и фантастику.

Као природни меланхолик, у лирици је био успјешан. Дао је неколико елегија и пјесама које су на високом мјесту у српској лирској поезији, на првом мјесту „Спомен на Видовдан“. Истиче се и „Српски народ и његова судбина“.10) У томе је исто био у нескладу са временом, па је своје Даворије испјевао у вријеме када је млада романтичарска омладина на челу са Бранком Радичевићем већ имала другачији изражај.

Био је помало, у каснијим годинама, заостао за временом и у погледу језика и правописа, држећи се насљедства Доситеја и Мушицког. Ипак свеукупно узевши, Јован Стерија Поповић остаје једна од најзначајнијих личности српске књижевности 19. вијека.

Особине

Био је нижег стаса и слабог састава, а лијева рука му је била дјеломично одузета. Али Јован није гледао на слабост свог тијела, већ је својом способношћу учио и напредовао. На перу је био лак, а на језику оштар, што му је свуда стварало непријатеље. Био је ожењен са Ленком, која је умрла 1877. Тек након њене смрти откривени су неки рукописи Стеријини, који нису били раније објављени.11)

Академик

Прави је члан Друштва српске словесности наименован 27. V 1842.

Стеријино позорје

У склопу обиљежавања 150 година од рођења и 100 година од смрти Јована Стерије Поповића у Новом Саду је 1956. године основан фестивал „Стеријино позорје“. И данас овај фестивал, на коме позоришта из земље и иностранства учествују са делима југословенских писаца (у почетку је то био фестивал само Стеријиних дела), важи за најзначајнију позоришну манифестацију у Србији.

Литература

  • Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, Београд, 1924.4 (В. Петровић).

Спољне везе

1)
„Поменик”, Поменик знаменитих људи у српскога народа новијега доба, Милан Милићевић, 1888.
2)
1856. била је преступна година са 29. фебруаром, па је то 9. март по новом календару. Додаје се 12 дана за 19. вијек.
3) , 4) , 5) , 6) , 7) , 8) , 9) , 10) , 11)
Поменик
Штампање