Српска енциклопедија је обновила свој сајт.
41% радова око преношења раније написаних чланака је завршено.

Бранко Радичевић

Бранко Радичевић (Славонски Брод, 15/27. март 1824 — Беч, 18/30. јун 1853), српски песник.

Биографија

Рођен је 15/27. марта 1824. у Славонском Броду, од мајке Руже (1802—1833) и оца Тодора (Божидара) (1801—1866).1)2)3) Кућа у којој је Бранко рођен срушена је око 1924/25 и више не постоји.4) Мајка је била родом из Вуковара, а била је ћерка богатог трговца из угледне породице Михаиловић.5) Њена породица се у другој половини 18. века доселила из Скопља.6) Отац Тодор био је родом из Бољеваца у Срему, а рођен је у Новом Саду.7) Отац се и сам помало бавио књижевношћу, писао је, мада доста неуспешно, басне, песме у прози,8) а превео је од Фридриха Шилера „Виљема Тела“ (објављен 1847) и „Дон Хуана“, који је остао у рукопису. Родитељи су се венчали врло млади 1822. у Вуковару9) и живели су сиромашно, али су били срећни. Отац је пуних шест година до 1828. радио као бесплатни практикант на царини у Славонском Броду, а касније су га стално селили, у Земун (1828—1830), Стару Молдаву у Банату (1830—1831) и поново у Земун (1831—1840).10)

Пошто је рођен уочи Светог Алексија,11) крштен је сутрадан по рођењу, као Алексије (грч. Alexsios – који брани)12), али је касније, када се нашао у Бечу ово име превео с грчког језика и посрбио се, дајући себи име Бранко.13) Имао је млађег брата Стевана (1825—1845), који је добио име по очевом деди.14) Стеван је умро као студент права у Темишвару,15) где је и сахрањен.16) Имао је и сестру Амелију (1831-1832).17) Као дете имао је живу машту, волео је старе приче и бајке.18)

Његов стриц Стеван Радичевић је био министар (попечитељ) правде и министар просвете у Србији и први председник Друштва српске словесности (1842).19)20)

Школовање

Идеализовани портрет после смрти Бранка Радичевића,21) по нацрту Мине Вукомановић и Стевана Тодоровића

Основну школу је започео 1830. у Земуну,22) у српској основној школи, основаној 1822.23) Када му је било девет година, остао је без мајке, која је умрла од туберкулозе 1833. у Земуну. Пошто је остао млад удовац, његов отац није желео да се поново жени, већ се посветио образовању своја два сина.24) У периоду 1833—1835. Бранко је учио у немачкој школи у Земуну,25) где се настава држала на немачком језику, осим веронауке, која се српским ђацима предавала на српском.26)

Затим је, пошто таквих школа није било у Земуну, похађао најстарију српску шесторазредну гимназију у Сремским Карловцима.27) Тамо је живео у немачкој породици.28) У школи никада није батинан. Његове свеске, већ од првог разреда разликовале су се од свески осталих ђака, јер је поред доброг знања имао одличан калиграфски рукопис. У четвртом разреду превео је два текста са латинског на српски, уместо на немачки.29) Од 1837. придружио му се и млађи брат Стеван.30) Њих двојица унели су нови дух, понос и полет у карловачку омладину.31) Занимао се за биљке, па је често са професорима и ђацима ишао на екскурзије у околину Карловаца, где је сакупљао биљке и хербаријуме. Није се задовољавао се спољашњим описима појединих биљака, него их је посматрао помоћу микроскопа и других инструмената и сврставао их по Линеовом систему. Године 1839/40. сачинио је свеску (лат. Exsercitia stili), са којом се посебно истакао.32)

Настава у Карловцима држана је на латинском и немачком, задња два разреда предавао се и грчки,33) а српски језик се није ни предавао, све до после буне 1849.34) У то време Карловци су били изузетно лепо и живописно место, познато као најимућнија варош у источном делу Срема и значајан културни центар.35) У гимназији је имао пуно другова, који су га волели. О Карловцима је писао у „Ђачком растанку“.36) Гимназију у Карловцима је завршио 1841.37) као најбољи ђак у генерацији,38) са примерним владањем.39)

Пошто је отац 1840. добио посао царинског контролора, преселио се у Темишвар.40) Тамо је похађао седми и осми разред41) приватне пијаристичке гимназије.42) Темишвар није било чисто српско место, па тамо није имао толико другова, као у Карловцима. Био је далеко усамљенији и повученији.43) Настава у Темишвару држала се на латинском, док је мађарски био обавезан предмет.44)

Рано је почео да пише стихове. Његови први песнички покушаји, у духу тадашње немачке лирике,45) највероватније су из периода пред крај гимназије. Прву песму је посветио карловачком митрополиту Станковићу, а друга је говорила о растанку од Сремских Карловаца.46) Прву песму на српском језику „Девојка на студенцу“ написао је у Темишвару (1843).47)

У јесен 1843. уписао се на Бечки универзитет.48) Настанио се у бечком предграђу Ландштрасе.49) Занимали су га страни језици, књижевност и сликарство,50) али је према очевој жељи, до 1849. учио права, која никада није завршио,51) стигао је до четврте године студија.52) Према очевој препоруци, у Бечу је ступио у контакт са Вуком Караџићем53) и постао његов најоданији присталица и пријатељ.54) Вук је у то време био познат и већ је био објавио своја главна дела.55) Уз Вука је Бранко доста поправио и овладао српским језиком. Прихватио је реформу језика, потпуно се солидарисао у Вуковој борби за језик56) и неизмерно му веровао.57) Временом су му уз Вука ојачала патриотска осећања, заволео је народне песме58) и све што је народно. Преко Вука упознао је Његоша и његова дела. Пожелео је да посети Србију и друге српске земље.59) Такође, у то време је расла симпатија између њега и четири године млађе Вилхелмине - Мине, ћерке Вука Караџића. Најбољи друг током више година био му је Ђура Даничић, који је у Беч дошао на студије филозофије 1845. године.60) Са њим је ишао свуда. Ђура Даничић је такође знатно утицао на његов књижевни језик. Обојица су били Вукови најпознатији бечки ученици, а њихова дела означила су почетак нове епохе у развоју српске књижевности.61)

Пријатељи су га описивали као човека ведре и детињасто веселе нарави, пуног досетки и шала, али тако да никада никога није вређао. Увек је био укусно, али умерено и скромно обучен.62) Такође је био необично радознао, маштовит, сналажљив, отворен и правдољубив.63) Имао је смеђу косу дугу до рамена и чешљао је унатраг. Имао је дугуљасто,64)65) лице, из кога су избијали љупкост и искреност. Био је леп, снажна момчина, нешто виши од средњег узраста, витког тела. Хвалио се мишицама, волео да плива, да се сунча, а и друге је наговарао да вежбају с њим гимнастику. Био је енергичан, пун живота, девојкама мио, а обожавала га је и цела омладина.66)

Песме I

Године 1847. у штампарији Јерменског манастира у Бечу објављена је његова прва збирка песама,67) коју је писао током претходне четири године. Књига је посвећена српској омладини,68) при чему се мисли на омладину и израз нема политичко значење.69) У њој се налази 20 краћих и две дуже песме: „Ђачки растанак“ и „Пут“.70) У песмама се осећа источни говор, а налази се и по неки провинцијски изговор.71) Својом збирком песама на најбољи начин је показао како се народни језик може наћи и у песничкој употреби.72)

Први приказ књиге написао је Ђура Даничић у „Подунавци“ за 1847. годину.73) Збирка је оставила снажан утисак на све критичаре, како на оне који су је хвалили, тако и на оне који су је жестоко оспоравали. Представљала је велико изненађење, јер се тада нов и непознат аутор, показао као „сасвим готов песник“.74) Пре појаве прве књиге, од његових песама ништа није објављивано у часописима и листовима, а тек после тога, 1848. објављен је „Јуриш, Србе!“ у Гајевој „Даници“ у Загребу.75)

У Београду је књига у првом тренутку забрањена, али већ у јануару 1848. забрана није била на снази.76) Негативне критике књига песама је највише добила од Јована Хаџића, као и његовог ђака Светозара Милетића.77) Бранко на те критике није одговорио, чак је и сам у шали критиковао свој рад. Тако је у једном писму у стиху, упућеном Његошу написао „Ој чудне књиге…, чудна стада.., сад блеји, сада опет лаје“, мислећи на своје песме са описима природе и „Пут“, приповетку у прози,78) у којој је користећи се сатиром и алегоријом критиковао,79) исмејавао и извргавао руглу противнике Вукове реформе језика, Тодора Павловића, Јована Хаџића и Матицу српску,80) али и своје бивше професоре из Карловачке гимназије.81) У време док је он похађао гимназију, народни језик се није могао ни замислити и сви професори, једни из уверења, а други из страха, су били против Вука.82)

Један од угледних писаца који није могао да прихвати Бранкову поезију је био Јован Стерија Поповић. Критиковао је Бранка под разним псеудонимима.83)

Године буне

Још 1847. нашао се у великој новчаној кризи. За штампање књиге остао је дужан Јерменској штампарији. Новац од претплате књиге је долазио споро, а зарада је била мала.84) Имао је и других дугова. Осим тога, био је заинтересован за догађања око револуције 1848—1849 и желео је да им буде што ближи,85) па је јуна 1848. напустио Беч. Боравио је у Загребу,86) затим је свратио у родно место Славонски Брод, па је после тога обишао више места у Срему. Најпре је обишао Сремске Карловце, који су после Мајске скупштине (1848) постали центар српског покрета.87) Такође је био у Сремској Митровици, где је дошло до сукоба између католика и православаца. Тамо се највероватније у то време већ припремало оснивање патриотског удружења Словенска Липа. Боравио је у Земуну,88) на граници са Србијом, где је српски покрет био снажан. Тамо му је помагао Љубомир Ненадовић.89) Посетио је и тетку Јелисавету у Руми.90) Свој боравак по разним местима искористио је за прикупљање ретких речи и пословица.91)

Из Земуна је више пута прелазио у Београд, где се дружио са младим људима. У Београду је боравио, између осталог, у кући Милоша Поповића, у тадашњој Господској улици, која данас носи његово име. У Београду је вероватно мислио да остане и чак потражи место професора,92) али приликом последњег боравка,93) су га протерали, због сумње да је учествовао у побуни лицејских ђака.94) После пропасти буне посетио је и родбину у Вуковару, на путу за Темишвар, где је после 4 године посетио оца. Отац је после братове смрти остао да живи сам. а Темишвар се од септембра 1848. налазио у опсадном стању.95) Са оцем је остао до јула 1850.96)

После Темишвара и паузе у стидијама током револуције, вратио се у Беч, као питомац кнеза Михаила, који се у то време налазио у емиграцији. Уписао се на медицину, коју је студирао наредне три године, до смрти.97) Трудио се да буде добар студент.

Песме II

Године 1851. издао је другу књигу,98) коју је у знак захвалности посветио кнезу Михаилу,99)100) који је највероватније платио све трошкове њеног штампања.101) У књизи су објављене две епске песме: „Гојко“ и „Хајдуков гроб“.102) Песму је писао по источном и јужном говору, али књижевним језиком и граматиком.103) Ову књигу је оштро критиковао Људевит Штур, у Словачким новинама (1852). Бранко му је написао одговор, али га никад није објавио.104) За његовог живота остао је у рукопису недовршен и необјављен нацрт одговора.105) Опште мишљење критичара о овој књизи било је неповољно,106) сматрало се да су Бранкове епске песме слабије од лирских. За овакве критике било је више разлога. У то време код нас се више нису писале и читале епске песме,107) а после буне нагло је опао интерес за читањем песама.108) У истто време, у светској књижевности песничка приповетка је ипак била у моди. На писање епских песама вероватно су га подстакли Вуков рад на њиховом прикупљању,109) као и Његошев „Горски вијенац“, који је настао у то време.110) „Гојко“ је имао више мана. Радња се није заснивала на одређеном историјском догађају,111) а уз главну, дешавало се више неповезаних паралелних радњи.112) Главне личности су биле измишљене,113) а њихови карактери нереално описани. Ни сам песник није био сасвим задовољан „Гојком“.114) „Хајдуков гроб“ је знатно боља песма,115) и у њему се примећује напредак у његовом раду на епским песмама.116) Песма је везана за хајдучки период. У њој нема испреплетаних радњи, а ликови су боље осликани.117)

Болест и смрт

Последњу песму „Укор“ написао је у мају 1850. После тога је само прегледавао и дотеривао своје раније песме.118) Године 1851. озбиљно је оболео од туберкулозе плућа,119) а болест је новембра наредне године узела маха, пао је у кревет.120) У пролеће (у априли или мају)121) 1853. пребачен је у стару бечку Општу болницу, где је по инструкцијама кнеза Михаила,122) којој је смештен у посебно плаћену собу.123)

Остала му је неиспуњена жеља да путује.124) Маштао је учи сликање у Италији, да путује у Африку и види реку Нил125) и посебно да обиђе Косово поље, пошто је спремио грађу да по угледу на Хомера напише еп, о месту на коме је изгубљена српска слава и настало српско ропство.126)

Умро је у болници у 18/30. јуна 1853. и сахрањен је на гробљу Светог Марка у Бечу.127) Све трошкове сахране подмирио је кнез Михаило. На сахрани нису били, ни Вук Караџић, који су се у то време највероватније налазио на лечењу у Баден-баду, са ћерком Мином,128) ни отац Тодор, који је у то време живео у Темишвару. Отац је дошао тек на јесен, када је на гробном месту, уз гробљански зид, између два посађена бора, подигао скроман споменик са каменим крстом, Бранковим личним подацима, годином рођења и смрти и стиховима из „Ђачког растанка“, које је нехотице себи наменио:129)

Млого тео, млого започео,
час умрли њега је помео.

У близини његовог гроба касније је био и гроб Вука Караџића.130)

Песме III и рукописи

Отац Тодор је у Темишвару 1862.131) постхумно, по Вуковом савету,132) из песникових рукописа некритички одабрао133) и издао трећу Бранкову збирку са 14 мањих, пет већих епских песама, као и два циклуса „Туга“ и „Опомена“.134) Он је пред смрт, Бранкове сачуване рукописе предао свом рођаку Бранку Стефановићу, а овај је 1900. Матици српској предао све његове сачуване рукописе. Председник Матице српске, Антоније Хаџић је све нештампане песме послао Павлу Марковићу Адамовом да их одштамапа у „Бранковом колу“, али је овај одговорио да их неће штампати у интересу песника. Рукописи су остали у Матици српској и њих је током Првог светског рата пажљиво припремао за штампу Тихомир Остојић, који до своје смрти није успео да завршио цео посао.135) Рукописи су на иницијативу Српске књижевне задруге и Матице српске штампани 1924. у потпунијем издању.136)

Пренос из Беча на Стражилово

После смрти у Бечу и током наредних двадесет пет година, Бранко је остао готово сасвим заборављен. О њему се није писало ништа, па је претила опасност да ишчезе свака успомена на њега. На позив Стевана В. Поповића, уредника илустрованог календара „Орао“ Вукова ћерка Мина Вукомановић је 1877. написала своје сећање на Бранка. Том приликом Мина је испричала да је једна од најпопуларнијих Бранкових песама настала на прослави Бадњег дана 1849. у њиховој кући, пошто је од свих гостију затражила да јој упишу нешто за успомену у њен нови споменар, који је тог дана добила на поклон од неког од гостију. Бранко јој је, готово у моменту у споменару исписао песму:137)

Певам дању, певам ноћу,
певам, селе, што год оћу.
И што ’оћу, то и могу,
само једно још не могу:
да запевам гласовито,
гласовито, силовито,
да те дигнем са земљице,
да те метнем међ’ звездице.
Кад си звезда, селе моја,
да си међу звездицама,
међу својима, селе моја,
милим сестрицама.

Минине успомене су подстакле многе да прикупљају и оживљавају сећања на Бранка.138)

Прва замисао преноса Бранкових земних остатака из Беча на Стражилово је била велика културна акција, у којој је учествовала и Мина Караџић. Годину дана раније (1878), истим поводом, песник Јован Јовановић Змај је написао песму, вапај да га сународници пренесу на Стражилово. Песма је написана у првом лицу, као Бранко, његовим стилско-језичким изразом. Песма садржи темпераментне родољубиве слике и жељу за ослобођењем од турског ропства.139)

Овај први покушај преноса је пропао, јер се Лаза Костић, чији су односи са Змајем и иначе били помућени, противио преносу у неослобођену земљу и тим поводом је написао контра-песму „Права Бранкова жеља“. Због сукоба између Змаја и Костића, идеја о преносу је замрла. После тога је било мањих, такође неуспелих покушаја српске омладине 1880. у Новом Саду, па у Вуковару 1881. Поводом стогодишњице прве књиге Доситеја Обрадовића, јануара 1883. године, бечка „Зора“, је приредила прославу и изадала споменицу, са прилогом за организовање преноса. Формиран је одбор, најпре у Бечу, а затим у Сремским Карловцима, на челу са Павлом Марковићем Адамовом,140) који је касније постао уредник листа „Бранково коло“.141) У присуству Змаја, Љубе Ненадовића, Петра Деспотовића, уредника „Зоре“ и других, 8/20. јула 1853. извршена је ексхумација у Бечу.142) Ковчег је превезен возом, од Беча преко Пеште до Новог Сада, одакле је затим путничком лађом „Нимфа“ у власништву Стевана Мирковића стигао 10/22. јула до Сремских Карловаца, где је, према сопственој жељи, коју је изразио у „Ђачком растанку“:

Ао данче, ала си ми бео!
Још бих дуго гледати те хтео,
ал’ кад ми се веће смрћи мора,
нек се смркне измеђ ови’ гора,
ту нек’ ми се ’ладна копа рака
ту ће мене земља бити лака.

био сахрањен на Стражилову, уз велику народу свечаност.143) Најлепши венац за сахрану, искован од сребра у Русији, поклонио је црногорски кнез Никола. Венац се чува у Музеју Сремских Карловаца.144)

Две године после преноса, на Стражилову је подигнут пирамидални споменик, рад Светозара Ивачковића, а споменик је израдио каменорезац Петар Китузи, од топчидерског камена и камних коцака са Фрушке горе, Динаре, Клека, Ловћена, Пљешевице, Вршачког брега, Велебита и Авале.145)

Поводом стопедесетогодишњице песниковог рођења (1974), на истом месту подигнут је још један споменик, рад вајара Јована Солдатовића.146)

Портрети

Портрет који је израдио српскои фотограф Анастас Јовановић, највероватни је једини реалан Бранков лик.147)

Године 1850. године у Бечу, Стеван Тодоровић је нацртао веродостојни цртеж, који је 1918. загубљен. Дупликат портрета, дугокоси профил, који гледа у десно, Тодоровић је негде око 1877. године, предао Стевану В. Поповићу, уреднику „Орла“. Овај је тај цртеж проследио Мини Вукомановић, а она га је дотерала и затим израдила нови, профил окренут у лево, шиљастијег, повијенијег носа и другачијег оковратника.148)

Каснији Бранкови портрети рађени су према Минином портрету.149)

Дела

  • „Песме Бранка Радичевића I“, Беч (1847)
  • „Песме Бранка Радичевића II“, Беч (1851)
  • „Песме Бранка Радичевића III“, Темишвар (1862)

Литература

1) , 61) , 64) , 69) , 71) , 103) , 133)
Јован Бошковић, 1877, стр. 6
2)
Песме Бранка Радичевића, 1867, стр. 377
3)
Павле Поповић, 1924, стр. XIII
4) , 5) , 8) , 9) , 12) , 29) , 31) , 32) , 35) , 38) , 47) , 49) , 57) , 60) , 63) , 65) , 66) , 72) , 73) , 75) , 76) , 81) , 83) , 91) , 125) , 128) , 132) , 137) , 138) , 144) , 146) , 147) , 148) , 149)
Ненад Грујичић, 1985.
6)
Знаменити Срби, 1901, стр. 94
7) , 15) , 17) , 22) , 25) , 30) , 37) , 39) , 42) , 48) , 51) , 54) , 67) , 70) , 86) , 89) , 94) , 97) , 98) , 102) , 119) , 123) , 134) , 136)
Вељко Петровић, 1929, стр. 759
10) , 11) , 14)
Павле Поповић, 1924, стр. XIV
13) , 41) , 45)
Сремски Карловци, 42. Бранково коло
16) , 24) , 28) , 40)
Павле Поповић, 1924, стр. XVI
18) , 59)
Павле Поповић, 1924, стр. XLVII
19)
Милан Ђ. Милићевић, 1888, стр. 583
20)
Милан Ђ. Милићевић, 1888, стр. 587
21)
Дарко Спасић, 1998.
23) , 26)
Павле Поповић, 1924, стр. XV
27)
Вељко Петровић, 1929, стр. 758
33)
Павле Поповић, 1924, стр. XXXIII
34) , 36)
Павле Поповић, 1924, стр. XVIII
43)
Павле Поповић, 1924, стр. XXIV
44)
Павле Поповић, 1924, стр. XXV
46)
Павле Поповић, 1924, стр. XLVIII
50)
Павле Поповић, 1924, стр. XXXIX
52) , 124) , 126)
Песме Бранка Радичевића, 1867, стр. 378
53) , 55)
Павле Поповић, 1924, стр. XL
56)
Павле Поповић, 1924, стр. XLV
58)
Павле Поповић, 1924, стр. XLVI
62)
Павле Поповић, 1924, стр. XXXI
68)
Бранко Рачевић, 1847, стр. 2
74)
Павле Поповић, 1924, стр. XLXXXIX
77)
Павле Поповић, 1924, стр. XC
78)
Павле Поповић, 1924, стр. XCIII
79) , 80)
Павле Поповић, 1924, стр. LXXVIII
82)
Ксенија Светличић, 1999, стр. 4
84)
Павле Поповић, 1924, стр. XCVII
85)
Павле Поповић, 1924, стр. XCVIII
87)
Павле Поповић, 1924, стр. XCIX
88) , 90)
Павле Поповић, 1924, стр. C
92)
Павле Поповић, 1924, стр. CX
93)
Павле Поповић, 1924, стр. CII
95)
Павле Поповић, 1924, стр. CVIII
96)
Павле Поповић, 1924, стр. CXI
99)
Бранко Радичевић, 1851, стр. 2
100)
Павле Поповић, 1924, стр. CXIV
101) , 108)
Павле Поповић, 1924, стр. CXXXVIII
104) , 145)
Сремски Карловци, 42. Бранково коло, стр. 24
105)
Павле Поповић, 1924, стр. 482
106) , 120)
Павле Поповић, 1924, стр. CXVIII
107)
Павле Поповић, 1924, стр. CXIX
109)
Павле Поповић, 1924, стр. CXX
110)
Павле Поповић, 1924, стр. CXXII
111) , 113) , 114)
Павле Поповић, 1924, стр. CXXIV
112)
Павле Поповић, 1924, стр. CXXV
115) , 117)
Павле Поповић, 1924, стр. CXXIX
116)
Павле Поповић, 1924, стр. CXXX
118) , 121) , 122)
Павле Поповић, 1924, стр. CXLV
127) , 129) , 130)
Песме Бранка Радичевића, 1867, стр. 379
131)
Бранко Радичевић, 1862, стр. 1
135)
Бранислав Миљковић, Миливој Павловић, 1924, стр. CXLVII
139) , 140)
Сремски Карловци, 42. Бранково коло, стр. 28
141) , 142) , 143)
Сремски Карловци, 42. Бранково коло, стр. 29
Пријави се